Z–PAŠA: Iako je kao džezer u usponu iz Pariza počeo da nam dolazi pre gotovo dve decenije (zahvaljujući Francuskom kulturnom centru), povremeno predstavljajući i sopstvene sastave i solo-radove, poslednjih godina Bojan Zulfikarpašić u Beogradu gostovao je tek kao saradnik/pratilac; doduše, u nadahnutim neosevdahjazz poduhvatima s Amirom Medunjanin i Damirom Imamovićem. To zanemarivanje je donekle i posledica lošeg tretmana koji je doživeo od ovdašnjih organizatora (da se razumemo, nisu u pitanju bili nikakvi ‘hirovi zvezda’, već temeljci koncerata – klavir, zvuk, itd.), pa je logična posledica da se posle nekog vremena okuša s novim ‘domaćinima’ koji su mu pre svega bliski i pouzdani. Taj napor doneo je zavidan uspeh prošlonedeljnih koncerata u beogradskom Sava centru (oko 1500 posetilaca, ulaznice po 1000 d.) i uvek primamljivoj novosadskoj sinagogi (po 700 d.), a posebno je značajan jer je 2012. možda ‘najjača’ godina u Bojanovoj dosadašnjoj karijeri – s albumom Soul Shelter (Polydor) i ponovljenim nagradama A-klase u Francuskoj.
Rođen u Beogradu 1968, otišao u Pariz 1988, Bojan je u punoj izvođačkoj i autorskoj zrelosti, bez prekida u napretku. Nepretenciozno u odnosu na zavidnu (ne samo) evropsku karijeru, repertoar ovog gostovanja sastavio je neobaveznim presekom svojih dosadašnjih albuma. Crvena nit bili su folklorni uticaji, no kao što u njegovom stvaralaštvu nikad nisu banalizovani u pomodni etno-jazz, nisu ni zapali u samo ‘naške’ ramove. Iako najavljivan kao koncert Bojan Z. seksteta, u osnovi je kvartet s 2 gosta-duvača, pa je tako i počelo s Hometown (uklj. Beatles-pasaž Eleanor Rigby), te Zeven. Uz holandskog bubnjara Martijna Vinka, odličnu ritam-sekciju upotpunjuju francuski kontrabasista T(h)omas Brameri(e) i diskretni gitarista Nenad Gajin.
(Poli)Saksofonista Žilijen Luro (Julien Lourau) ovde je rado viđen ne samo jer nam je s Bojanom dolazio i u doba sankcija, nego i zato što je poznavalac i ljubitelj svirke naših limenih duvačkih orkestara, posebno trubača. Ubrizgavanje trad-narodnih uticaja poraslo je i proširilo se upravo Luroovom numerom BulCamer (kovanica od Bulgarie-Cameroun) i Bojanovom Joker koja je u Alžiru prihvaćena ‘kao njihova’ (dakle, i bez plaćanja autorskih prava). Punom snagom, s nama čestim gostom, bugarskim kavalistom Teodosiem Spasovom, Z. i saradnici opet su lako demistifikovali ‘samo naše, drugima nemoguće’ neparne ritmove, pa su u različitim formacijama mirno apsolvirane Bojanove muzičke uspomene od-Vardara-pa-do-Triglava, od detinjstva via muzička omladina i JNA – narodna Oj ti momče Ohriđanče, molersko Gradino kolo, letnja-kamperska Grožnjan Blue.
Nenametljivo, opušteno a duhovito vodeći program u odličnoj scensko-svetlosnoj postavci Jasmine Holbus, Bojan Zulfikarpašić jednako je bio ubedljiv sa zajedljivošću prema bankarima (Greedy – In Goods We Trust), u omažu Monti Pajtonu (Biggus D) ili ‘autobiografskoj’ Zulfikar–pacha (nije iz TV-serije). Za kulminaciju se pridružio i njegov stari drugar i džezerski ispisnik, kontrabasista Predrag Revišin pa su evociranje saradnje posvetili Lali Kovačevu i Vojinu Draškociju, velikanima ranijih naraštaja džeza s ovih prostora. Nikakvim čudom, 2 dinamična sata nagrađena su stajaćim oduševljenjem publike u rasponu od mrdajućih jazz-čiča do mladih radoznalaca. Bojan je neprimetno menjao zvuke i klavi(jatu)re, za bis melodioznost produživši u Ashes To Ashes (Bowie).
Sjajan ukupan utisak je pri kraju donekle bagatelisao glumac Sergej Trifunović, svež ljubitelj Bojanovog muziciranja: svoj doprinos u pripremi ovog događaja ‘naplatio’ je teatralnim dertom u za to pripremljenom uglu bine; nemam protiv da neko srč(an)om sinkopira, ako je bezbedno za ostale, no nije bilo na visini/dubini simultanog klavirskog oranja po osećajima rumbe i tanga.
PERAZIĆA DO: Iako Hrvati još nisu odgonetnuli (h)istorijsku pitalicu Zašto Dino Rađa kad je Goran Karan?, ipak estradno uspešno okupiraju raznežene datume u Beogradu. Sumnjam da su se lukavi Latini baš toliko uskladili da deo publike posle Karanovog velikog koncerta stigne i na suprotnu stranu reke, na reunion-pojavljivanje (30 godina od prvog nastupa, navršilo se prošle jeseni) Denis & Denis. No, pojačano prisustvo LGBT-zajednice možda je izazvano i nedemokratski ‘zabranjenim za muškarce’ nastupom Chippendales (nije komadni nameštaj, nego Gregorian bez mantija) iste večeri u nedalekom Domu sindikata, i svakako potvrdilo pravoslavni status Marine Perazić – kao gej-ikone.
Donjogradski imidž Savamale, lučko-radničkog okrajka Beograda sasvim blizu srca grada, posle decenija čekanja i o(d)ronjavanja počeo je da se popravlja ne izvikanim ‘strateškim’ potezima vlasti (npr. vekovima obećavano izmeštanje železničke stanice), nego privatnom, ugostiteljskom i umetničkom inicijativom. Skupi, moderni restorani, fensi-klubovi i galerije umesto napuštenih magacina, stovarišta, garaža… više nisu retkost među propalim zanatskim radnjama, fantomskim firmama, seks-šopovima, igrama na sreću i zaraslim dvorištima. U privremenosti (do najavljenog rušenja) već godinama radi i Kulturni centar Grad, a iz nizvodnih silosa i hala (gde im je 2011. nastupio i A. Dedić!) među redovne vibracije tramvaja i sirene kamiona prošle godine stigla je i multidisciplinarna platforma Mikser.
I ta zapuštena beton/čelik rogobatina je sinula i progledala, naravno i krenula da oblikuje svoju publiku; kokteldžije potisnuli rakijaše, a mirisi pekara i parfema bore se za sledbenike. Dovoljno renovirana da prija, ova mix-kuća može da primi i hiljadu ljudi; upola toliko, i poneki preživeli iz izvikanih 80-ih, svedočili su početku regionalne povratničke turneje onoga što je davno bio dinamičan elektro-pop duet Denis & Denis iz Rijeke. Ekstrovertna, rasplesana Marina Perazić (r. ‘58) i stidljivi kompozitor/klavijaturista Davor Tolja (r. ‘57) ni na vrhuncu slave – od debi-LPa Čuvaj se! (‘84, Jugoton) do razlaza, jeseni ‘86. – nisu marili za razvoj po modelu npr. Eurythmics, pa su tezge-s-matricama naravno uzele svoj danak. Kasnije bezlične reinkarnacije ovog benda nisu donele ništa prepoznatljivo, te je sada 10 ljudi (unajmljeni svirači s Ri-scene) u postavi itekako pretenciozno, a nije bilo efektno i zbog donekle mutnog zvuka.
Nekadašnja Kraljica uzdaha, iz letnjih haljina davno prepakovavši se u kožne, posle početne Noć, Marina Perazić je izlazila pred publiku u par navrata, da otpeva ponešto od svog Denis-repertoara. Dvadeset i osam minuta do pet tako je podsetila da i tehno-dvojac može imati ‘drajv’ i snažno ‘kuvati’ mono-sint, mada su to sada zatrpali suvišni aranžmani. Ohrabreni Toljini iskoraci s mikrofonom niti su oduzeli svirci niti doprineli pevanju, a Edi Kraljić – koji je onomad Denise prijateljski učinio srećom-u-troje – i danas bez srama zapomaže Volio sam, a bio sam dijete. Gđa Perazić za svoje robusne interpretacije nikada nije imala odgovarajućeg vokalnog sparing-partnera, a D&D su eto insistirali na duo-deonicama. Posle Marine doduše menjali su pevačice manje nego Zana, najnovija je nazvana po deterdžentu, pa nas je najviše i davila.
Razdraganošću slovenačkog benda opšte prakse na proslavi računovodstvene firme, ovi današnji Denisi razvlačili su pesmice i poneku staru uspješnicu poput Tek je sedam sati (pra-inačica Cro-dance monstera Tek je 12 sati, E.T.), prosečnu Sobu 23, videom nabeđenu da ima erotski nabor, i pompezne, kič tekstove Mladena Popovića (hodajućeg sukoba interesa), tadašnjeg urednika ‘Hita meseca’ (preteče korupcije javnog servisa). Posle sat i po, nad bezrazložno gomilane prateće glasove vratila se Marina, najzad na radnoj temperaturi, i uzastopnim Ja sam lažljiva i najvećim YU-hitom Program tvog kompjutera dovela veče do klimakterijuma – pardon, klimaksa. Zanjihala je ponešto od svojih starih koreografija, spasla koncert od puke estrade i naravno zaslužila toplu reakciju publike. Bisevima navlačeći trajanje na 2 sata, Denisi su naravno ponavljali pesme, a Marina na oduševljenje devojaka (i bez kompleksa) upucala Kolačiće, svoj prvi i jedini solo-hit (‘87, autor Zoran Lesendrić-Kiki, bez Dinkića).
DAN ŽENA: Kraj koncertne nedelje ipak su trijumfalno zapečatile (The) Frajle u krcatom Sava centru (do 4000 posetilaca, ulaznice 1300–1900 d.), opet počevši dramatično stepenovanom Koenovom Hallelujah. Otkad su iskoračile na velike pozornice, osnovna građa programa se dopunjuje finim novitetima s putovanja/osvojenih tržišta, kao Čukni vo drvo V. Stefanovskog ili Nedostaješ mi ti Zdenka Runjića/O’Dragojevića. U Žena za sve spremna (song za film Uvek spremne žene) s dairama pridružio im se autor, veteran Zoran Simjanović. Odličan, akustični prateći sastav (Frajleri) sa 4 je porastao na 6 momaka, a i same devojke nastavljaju da napreduju, vokalni aranžmani su još bolji, i najvažnije – tuđe pesme prilagođavaju sebi, porubljuju, strukiraju… Posle hitovima kipućeg debi-albuma Naš prvi album s putovanja (2012, PGP RTS) i raskošne Tabakere, ovacije uz znatno učešće posetilaca iz Novog Sada. Više nikakvi Stojnići ni Divljani, još manje Samardžići – i red je da 8. mart bude u vlasništvu/pod komandom žena.
