Sepide Farsi: Osmeh jedne Fatem iz Gaze

Među filmovima koji su na programu pretposlednjeg dana festivala angažovanog filma Slobodna zona, 9. novembra, je i dokumentarac „Stavi dušu na dlan i hodaj“ iranske rediteljke Sepide Farsi, koji je prikazan na poslednjem Kanskom festivalu.

Sepide Farsi je rediteljka angažovanih filmova. „Stavi dušu na dlan i hodaj“ napravila je od video razgovora sa Fatem, fotografkinjom iz Gaze, koja je kroz svoj objektiv pokušavala da preko društvenih mreža pošalje poruku nade u svet. Međutim, svega nekoliko nedelja pre premijere u Kanu, izraelska bomba je pala na njenu zgradu.

Htela sam da razumem

Sepide Farsi kaže da je osećala hitnu potrebu da reaguje na „izraelski odgovor na napade Hamasa 7. oktobra, koji je vrlo brzo doveo do aktuelnog genocida u Gazi. Kao čovek, aktivista i filmski stvaralac, morala sam lično da reagujem jer me je to duboko potreslo. Otišla sam u Kairo sa namerom da pređem granicu i uđem u Gazu, ali pošto su granice bile zatvorene, počela sam da snimam palestinske izbeglice koje su upravo stigle iz Gaze u Kairo.“

Početna namera Sepide Farsi bila je da napravi film „kako Palestinci preživljavaju izraelsko bombardovanje, kako izgleda njihov svakodnevni život. Namera mi je bila, najpre, da sama razumem, a zatim da podelim s drugima kako je moguće odupreti se pod neprekidnim bombardovanjem, u onome što se s punim pravom može nazvati genocidom.“

Ta potreba je proizišla iz ličnog iskustva, imala je 15 godina kada je Irak napao Iran i započeo rat. „Takođe sam želela da popunim prazninu koju sam osećala u dominantnom medijskom narativu u kojem palestinski glasovi nisu bili prisutni, niko ih nije pitao kako se osećaju. To sam želela da razumem i da podelim sa svetom.“

A onda sam srela Fatem

„Nisam imala preciznu predstavu o formi ovog filma jer nisam znala kakvu ću situaciju da zateknem u Kairu. Proizašla je iz samih događaja koji su usledili. Tamo sam upoznala fotografkinju Fatmu Hasonu, koju ja zovem Fatem, jer je tako potpisivala svoje pesme. I to je u velikoj meri promenilo formu filma. Rezultat toga je film koji danas možete da vidite“, priča Sepide Farsi.

Fatem je, priča, živela vrlo jednostavno. „Bila je srećna, vedra, izuzetno pronicljiva mlada žena. Kada je mogla da izlazi, dane je provodila fotografišući, dokumentujući život stanovnika Gaze pod izraelskom okupacijom i tokom genocida. Bavila se i poslovima neophodnim za preživljavanje, kao i svi članovi njene porodice: išla je po drva za kuvanje, po vodu za piće. Pomagala je i drugima: radila je sa decom koja su preživela traume, organizovala radionice i pisanje, delila hranu onima koji su imali manje od nje. Sa prijateljima bi skuvala obrok, pa bi ga odneli ljudima koji nisu imali šta da jedu. Fatem je i pisala. Naši video pozivi i razmene poruka postali su jedno od njenih glavnih zanimanja.“

Na njenim fotografijama, priča rediteljka, vidi se  poruka otpornosti, otpora i identiteta jedne mlade Palestinke. „Želela je da svet vidi kako Palestinci žive i pružaju otpor pod izraelskom okupacijom. To se jasno vidi u njenim fotografijama. Kada pogledate njen celokupan opus, nigde ne vidite Palestince u bedi, oni su uvek prikazani dostojanstveno. Čak i ispred ruševina svojih domova, oni izgledaju ponosno i uspravno. To je bilo duboko prisutno i u njenom biću i načinu života. Mislim da je upravo to glavna poruka koju je želela da prenese svetu.“

Spremala se za Kanski festival

Na kraju filma, Sepida saopštava Fatem da je film pozvan u Kan. „I ona je želela da dođe u Kan. Poslala mi je pasoš i odmah sam ga predala za vizu. Bila sam prilično sigurna da ćemo je dobiti, jer poziv za Kan je dobar razlog. Jedina neizvesnost bila je da li će Fatem moći da prođe izraelske kontrolne punktove. Ipak, hteli smo da pokušamo. Ali, nikada nismo dobili priliku, jer je već sledećeg dana, 16. aprila, ubijena, kao što je poznato, u ciljanoj akciji izraelske vojske“.

Foto: Slobodna zona

Da je napad bio nameran, kaže Sepide, dokazuje forenzika. „Fatum je poginula zajedno sa još šest članova svoje porodice, među kojima su bile njena trudna sestra i desetogodišnji brat. Njena majka jedina je preživela napad.“

Gde god da se pojavi, njen film promeni stav publike o Izraelu i zvaničnim razlozima uništavanja Gaze. Nakon što ga je videla publika u Kanu, mediji su ga prozvali „film koji je rasplakao Kan“.

„Znam da moj film menja percepciju publike. Ljudi ga gledaju i stalno mi pišu, deleći svoja osećanja nakon projekcije. Čak i oni koje ne poznajem pronalaze moj kontakt na društvenim mrežama i javljaju mi se da kažu kako su duboko promenjeni nakon što su pogledali film. Ponosna sam i zahvalna što sam to postigla zahvaljujući Fateminom osmehu i njenoj svetlosti.“

Sepide Farsi kaže da se trudi da „film bude prikazan i u Evropskom parlamentu. Videli su ga i neki francuski političari. Zaista pokušavam da doprem do ljudi koji donose odluke. To je teško i nisam sigurna da su to uopšte ljudi sposobni za humanu reakciju, jer se od političara, nažalost, očekuje da potisnu emocije i reaguju po protokolu. Ali, volela bih da pogledaju film i reaguju spontano, kao obični ljudi.“

Nikad više

Smatra da je izgleda u ljudskoj prirodi da ništa ne nauče od istorije. Posle svakog rata ljudi kažu „Nikada više!“, ali užasi se stalno iznova dešavaju.
„Mislim da to proizlazi iz propagande, ispiranja mozgova koji političari koriste da podstaknu šovinizam i strah. U takvim uslovima, ljudi reaguju impulsivno, a da imaju više razboritosti i jasnoće, nikada ne bi krenuli u rat. Reč je o tome da se stvori svet u kojem možeš živeti sa drugima, a ne protiv njih.“
Rat između Izraela i Palestine vidi kao „suštinski kolonijalnu okupaciju palestinskih teritorija, mislim na istorijsku Palestinu, koja traje više od jednog veka. Počelo je s Britancima, a zatim je Balfur 1918. godine dao svoju deklaraciju kojom je obećao te zemlje jevrejskom narodu radi stvaranja Nacionalnog jevrejskog doma. To je bio vrlo čudan čin, jer te zemlje nisu pripadale Britaniji. Mogao im je, isto tako, dati i deo Evrope.“

„Dakle, čitav problem ima kolonijalno poreklo i kada bismo pokušali da rešimo njegov koren, oružani sukobi više ne bi postojali“, kaže Sepide Farsi, rediteljka dokumentarca „Stavi dušu na dlan i hodaj“.