Satira čiste linije

Novembra 2016. godine na javnoj aukciji u Parizu prodata je jedna originalna tabla Tintina iz albuma Istraživači na mesecu za 1,55 miliona evra. Autor je, naravno, Erže. U istoriji stripa samo je jedna originalna strip ilustracija dosegla veći iznos, 2,65 miliona evra, i opet je reč o Eržeovom Tintinu, tačnije slici koja je redovno korišćena za ukrašavanje forzeca u njegovim albumima. Tintin je neprikosnoveni šampion u cenama za originalna dela u svetu stripa. I to nije sve. Dvadeset originalnih ilustracija za novogodišnje razglednice, sve sa likom Tintina, koje je Erže crtao tokom Drugog svetskog rata, prodate su za 2,2 miliona evra u oktobru 2016. godine. Ovim slučajevima Tintin se učvrstio na prvom mestu najcenjenijih stripova svih vremena, a njegov autor se smatra legendom devete umetnosti.

Njihovi počeci sežu devet decenija unazad: 10. januara 1929. godine, u Belgiji je objavljena prva tabla novog stripa u reviji „Mali Dvadeseti vek“. Erže je tada već bio relativno cenjen strip autor. Ali, kako je kasnije sam navodio, bio je frustriran jer je radio stripove po tuđim scenarijima, i pritom krajnje neinventivno. Radnje su bile statične, dijalozi izveštačeni i nalazili su se ispod ilustracija, kako je tada i bila moda. Prekookeanski stripovi američke produkcije su u to vreme bili daleko progresivniji, ali Erže je o tome znao veoma malo. Distribucija američkih stripova u Belgiji nije bila na zavidnom nivou.

Urednici konzervativnog „Dvadesetog veka“ veoma su poštovali Eržea, posebno glavešina Norber Valez koji mu je poverio uređivanje podlista za mlade, pogodno nazvanog „Mali Dvadeseti vek“. Sam Erže nije bio zadovoljan kvalitetom svojih radova i smatrao je da nije dovoljno društveno angažovan u svom radu. U pomoć mu priskače veliki prijatelj i kolega Leon Degrel, reporter koji je obilazio razne krajeve sveta u potrazi za dobrom pričom i Eržeu donosio kvalitetne američke stripove, ali i priče pune reporterskih dogodovština. Erže se baca na posao crpeći inspiraciju iz američkih uzora. Usvaja dijaloške balone, danas karakteristične za strip, ali nove u to vreme. Usvaja i fizionomije likova, kopira dinamiku pokreta, režiju i montažu, dobar odnos između avanture, humora i satire… Tu se i ogleda delić Eržeove genijalnosti kao strip autora. Bio mu je dovoljan tek letimični pogled na tada aktuelnu svetsku produkciju da prepozna najkvalitetnije segmente devete umetnosti i inkorporira ih u svoju kreaciju.

Lik glavnog ju­naka delimično je zasnovao na svom mlađem bratu i odredio da ima 15 godina da bi bio privlačan adolescentskoj populaciji čitalaca „Malog Dvadesetog veka“. U talasu nadahnuća smislio je i da glavni junak, sa prepoznatljivim čuperkom i u pumparicama karakterističnim za taj period, bude novinski reporter. Ako se pogledaju Degrelove fotografije iz tog perioda, dalo bi se naslutiti da je Tintin delom zasnovan i na njegovom liku. Posebno zato što dele reporterski poziv. Čak je Degrel kasnije sudskim putem tražio da mu se oda priznanje da je Tintin oblikovan po njemu. Ali Erže je to odlučno negirao jer je, u međuvremenu, nekadašnji prijatelj i kolega duboko zagazio u fašističku ideologiju i postao vođa reksističkog pokreta u Belgiji i uživao je svesrdnu podršku Hitlera i Musolinija, a i posle rata se slepo držao desničarske ideologije.

Nadahnut reporterskim avanturama svog tadašnjeg prijatelja, Erže je sanjao da Tintina već u prvoj priči pošalje put Sjedinjenih Država, ali Valez kao glavni urednik nije hteo ni da čuje. Umesto da oštricu satire okrene Amerikancima, Valez je smatrao da je bolje ismejati Sovjetski Savez, pa je prva avantura mladog belgijskog reportera bila Tintin u zemlji Sovjeta. Sa današnje istorijske distance, ovaj strip je bezočno propagandno štivo, koje ima malo veze sa istinom. Eržeov crtački stil je rudimentaran u odnosu na ono što će godinama kasnije postati. A priča se upinje da pokaže sve stereotipe života u „strašnoj socijalističkoj državi“. Tajne službe i politički komesari vrebaju na svakom ćošku, fabrike su tek puka potemkinova sela u kojima se lupa lim i pali slama da bi delovalo kao da je proizvodnja u jeku, izbori komunističke liste se obavljaju pred cevima vatrenog oružja, a gladna deca dobijaju hleb samo ako izjave da su dobri komunisti. Maleni reporter u pratnji belog foks terijera Sneška probija se kroz sve nedaće s lakoćom i vedrinom, i uprkos očiglednoj nerealoj propagandi, dobija simpatije belgijske publike u Belgiji, i to ne samo dece.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Druga Tintinova avantura vodi ga u srce Afrike, u Kongo, gde opet potvrđuje niz stereotipa tog perioda. Zbog načina na koji je prikazao crnce Erže se kasnije u više navrata našao na udaru kritike. Nije pomoglo ni to što se Tintin sve vreme bori za pravednu stvar. No, Erže se nije preterano obeshrabrio. U trećoj avanturi poslao je Tintina u Ameriku i odgovorio na kritike još jačim cinizmom protkanim samokritikom.

Četvrta avantura, Faraonove cigare, smatra se početkom „pravog“ Tintina, kog danas vole milioni čitalaca širom sveta. Erže konačno pogađa pravi odnos avanturističke satire koji pokazuje rezultate i danas i u priču uvodi nove stalne sporedne likove, poput arheologa Filemona Siklona ili nespretnih detektiva blizanaca Dipona i Dipona. U duhu vrhunskih stvaralaca, Erže zasniva likove prema ljudima iz svog okruženja, pa su tako Diponi zapravo verzije autorovog oca i strica, a simpatični arheolog Siklon je oblikovan prema Eržeovom prijatelju.

Kad je izbio Drugi svetski rat, Erže sa suprugom odlazi u susednu Francusku, ali je i jedan od onih koji se odazivaju na poziv kralja da se vrate u okupiranu zemlju i nastave sa poslovima. Erže i Tintin pronalaze utočište u vodećem begijskom listu „Le Soar“, i tokom okupacije izlazi nekoliko priča. Iz tog perioda potiču i novogodišnje razglednice pomenute na početku.

Oslobođenje Belgije Erže dočekuje na slobodi, ali ubrzo se suočava sa optužbama da je bio kolaboracionista. On jeste lagodno živeo tokom okupacije i bavio se svojim strip junakom, ali nema tragova da se bavio kolaboracijom u pravom smislu. Ipak, hapšen je nekoliko puta, pa su čak isplivale na površinu i njegove nekadašnje prijateljske veze sa tada ozloglašenim Degrelom, za koga je Hitler svojevremeno izjavio da bi, ako bi imao sina, voleo da bude kao ovaj reporter.

Na Eržeovu sreću, jedan od velikih poklonika Tintina bio je i istaknuti član pokreta otpora Rejmon Leblan. On je garantovao za Eržea i kasnije ga je postavio za urednika novog lista za sve uzraste nazvanog upravo – „Tintin“.

Od tada pa sve do smrti 3. marta 1983. godine, Erže je jedini autor koji je radio na Tintinu. Istina, imao je nekoliko učenika kojima je dopuštao da crtaju određene delove stripa, ali ostavio je u zaveštanje da nakon njegove smrti niko ne sme da se uhvati u koštac sa ovim junakom.

Eržeov opus Tintina obuhvata kanonska 23 albuma, uključujući ozloglašenu Zemlju Sovjeta. (Nedovršeni Tintin i Alf–Art objavljen je posthumno.) Tom pričom se nije ponosio čak ni autor, te je svesrdno nastojao da zabrani njeno objavljivanje sve do sedamdesetih godina, ali je na kraju morao da popusti. To je i jedina rana priča o Tintinu koju Erže nije naknadno precrtao i doradio da bi bila stilski ujednačena sa ostatkom opusa. Erže je, naime, nakon Drugog svetskog rata sve dotadašnje priče prilagodio svom zrelom crtačkom stilu, danas poznatom kao ligne claire (čista linija). Zbog lošeg kvaliteta štampe nakon rata, kao i tempa koji je sebi nametnuo, Erže je izbegavao opterećivanje crteža nepotrebnim šrafurama i senčenjima. Eržeova linija zaista i jeste „čista“, laka, konturna i neopterećena. Taj manir su kasnije prihvatili brojni frankofoni strip autori, posebno humorističkog stripa. Eržeova ligne claire postala je odlika Asteriksa, Taličnog Toma i brojnih kasnijih junaka devete umetnosti.

Retki su evropski stripovi koji kao glavne junake imaju novinare ili reportere. U američkom stripu situacija je drugačija, i popularnost žurnalistike kao izvora avanture je na zavidnom nivou. Podsetimo samo na čuveni serijal Vorena Elisa Transmetropoliten, koji za okosnicu priče ima upravo moć medija u sukobu sa dekadentnim društvom i toksičnim političkim sistemom. U Evropi je, osim nekoliko sporadičnih slučajeva sporednih likova, Tintin ostao usamljeni slučaj gde je reporter nosilac priče.

Tintin je procenjen na oko 200 miliona prodatih primeraka širom sveta i preveden je na više od 70 jezika. U Srbiji je objavljivan od 1979. godine u „Eksu“, „Politikinom Zabavniku“ i zasebnim albumima. Nedavno je i beogradski Darkwood počeo objavljivanje Tintina od prve epizode u integralima na ćirilici. Time je i Zemlja Sovjeta prvi put dostupna na našem jeziku, 90 godina nakon premijere u Belgiji.

Ako obratimo pažnju na Tintinovo i Eržeovo nasleđe izvan brojki i tiraža, situacija je još fascinantnija. Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn su ih navodili kao temelj inspiracije u više navrata. Vorhol im je posvetio seriju slika rađenih u ligne claire stilu. Tintinu se takođe dive Stiven Spilberg i Piter Džekson. A Šarl de Gol je čak naveo Tintina kao svog jedinog međunarodnog rivala, imajući u vidu njegov kulturološki značaj i svetsku popularnost.

I zaista, Tintin i Erže su simboli Belgije, koja svesrdno veliča značaj devete umetnosti. Imaju svoj muzej južno od Brisela i smatraju se delom nacionalne baštine. Tintinov lik se može videti na avionima, muralima i kulturnim institucijama. I većina Belgijanaca bi se od srca nasmejala kad bi im neko rekao da Tintin nije umetnost.