Retrovizor i u njemu… želja

Ovovekovni cinizam, omča oko našeg kognitivnog i kolektivnog vrata, zamutio je pogled i na želju, motor svih motora, možda i tlapnju nad tlapnjama; jer, čemu želeti ako se želja u nekom trenutku može i ostvariti, čemu želja ako nezasitost nikako ne nestaje. O želji prevashodno smeštenoj i kontekstualizovanoj u sferi pitanja puti, na primer, Žorž Bataj u svojoj Istoriji eroticizma (preveo Pavle Sekeruš, pre par godina objavila novosadska Kiša), između mnogo toga ostalog, mudrog i rečitog, napisao je i ovo: „Objekat čulne želje je, u suštini, nekakva druga želja. Ako nije želja za samouništenjem, čulna želja je ipak želja za sagorevanjem i bezrezervnim nestajanjem. Ali objekat moje želje joj odgovara samo pod jednim uslovom: da u njoj probudim želju jednaku mojoj želji. U svojoj suštini, ljubav je tako poklapanje dve želje da nema više ičega što ima više smisla u ljubavi, makar ljubav o kojoj se radi bila i najčistija…“ Gorenavedene Batajeve reči, nimalo iznenađujuće, kadre su da opišu i dobar deo onoga što u značenjskom smislu nude i dva skorašnja, a oba u vidnoj meri takođe frankofona, naslova iz nabujale Netfliksove ponude – igrana mini-serija Zmija (The Serpent) i igrani film Madam Klod (Madame Claude).

Premda jasno određena i već u samom zametku i svesno omeđena postojećom i potvrđenom faktografijom, mini-serija Zmija, plod saradnje BBC-ija i Netfliksa, već tokom prve epizode (od ukupno osam jednosatnih) lako i ubedljivo transcendira te okvire priče nadahnute stvarnim događajima i ličnostima i stiže do zanatski iznimno vešto sročenog i sveukupno upakovanog rada koji dosta toga govori i o narečenoj želji. Pomenuti faktografski okvir tiče se ključnog lika te povesti – Šarla/Čarlsa Sobraža, zloglasnog serijskog ubice, prevaranta i pljačkaša čije je krvoločno delovanje u dobroj meri označilo sedamdesete godine prošlog veka, naravno, pri obodu sveopšte fascinacije navodno slobodarsko-emancipatorskim duhom upravo te ere. Sobraž je, uz zdušnu pomoć dvoje bliskih i do samog kraja gotovo pa bespogovorno odanih mu saradnika, na meti imao zabludele i očigledno sluđene mlade turiste mahom sa bezbrižnijeg Zapada koji su vazda varljivi smisao postojanja tražili u egzotici Južne Azije. Sobraž je umešno izmicao ruci pravde, ali i iznalazio nove i nove žrtve, pritom u znatnijoj meri ne menjajući svoj modus operandi, i sve to je filmski efektno i dovoljno jasno predočeno i u ovoj ekranizaciji tog slučaja (pre trideset godina i kod nas je bio popularan dvodelni televizijski film Senka kobre sa Artom Malikom i Rejčel Vord, a upravo na iste teme). Ova televizijska Zmija, međutim, za razliku od svog prethodnika, koji je u tom dugom međuvremenu potonuo u zaborav, a što je nekako i prirodna sudbina znalačkih ali ipak tipskih i rutiniranih TV radova, u ogromnoj meri koristi prestiž današnje serijske proizvodnje za televizije, kablovske emitere, striming-servise, a dosta toga značajnog po svoj krajnji izvrstan utisak baštini iz već neko vreme neospornog približavanja televizijskih i filmskih izraza na planu igranog sadržaja.

Zmija je naprosto besprekoran rad, čiji su autori, uz to, uspeli i da pod krinkom rada koji se bez previše relativizacija, dakle, sasvim mirne duše može plasirati (naravno, i prodavati) i kao delo iz domena kriminalističkog žanra, zapravo stvore i isporuče vrhunski postavljenu i do kraja dovedenu priču koja u mnogome nadilazi polazna činjenična ograničenja; jednostavno, iako faktografski precizna do krajnjih granica, ova Zmija je povest koja se da analizirati i vidno šire, van konteksta ekranizacije jedne tako zanimljive i uzbudljive priče, što svakako jeste zdrav temelj za učinkovit rad koji bi mogao da dobaci i do osetno šire publike, uključujući mlađu i/ili i onu koja ama baš ništa nije znala o Sobražu i tom dugovečnom slučaju. Kako je, najposle, udarne fakte iz te mnogokrake i vratolomne priče o Sobražovim ubistvima i ostalim nedelima lako pronaći i brzopoteznim, ličnim pretragama po internetu, kako je pomenuto dobar temelj i za neki srednjački, informativno usmeren reportažni dokumentarac, svakako je značajno to što je autorima ove serije pošlo za rukom (i to uz dužno poštovanje uslovnosti koje projektovana glavnotokovska emiterska sudbina sa sobom nosi) da u motivsko-značenjskom smislu poznatu priču izdignu do nivoa na kome je u fokusu nešto ipak vidno relevantnije – recimo, osvrt na želju kao često neumornog goniča. Kod Sobraža to bi moglo da bude pojašnjeno kao želja za lagodnijim životom od onog fatumski datog, ali pre će biti i kao želja za dominacijom, za uništenjem, želja da se porazi potencijalna lepota u drugom, pa bila ona tek privid ili nagoveštaj, a tu je svakako i želja za uništenjem (ovde i krvavo konkretizovanim), koja kao takva, kako su nas mudriji i upućeniji učili, istinski koren ima u polaznoj želji za samouništenjem. Tako usložnjena, moglo bi se reći i neporecivo apstraktna duševna stanja, vraški je teško prikazati pešačkom ilustrativnošću i naglašenom linearnošću; stoga ni ne čudi (a novija publika više u čuđenju ne izvija obrve na takve, ranije hazarederske zahvate) što se u slučaju Zmije posegnulo za namereno temeljno sinkopiranom naracijom, sa nizom hronoloških skokova i unazad i napred. Time Zmija stiže do posve zasluženog epiteta dela koje pripada sferi nazvanoj ‘peak TV’ (vrhunska televizija), ali i ne samo to – tim potezom i kreativnom odlukom koja mu je prethodila ova serija uspeva da stvori vešt i upečatljiv ekvivalent previranja u umovima i dušama Sobraža, njegovih lovaca, pa i žrtava, a što onda celinu daruje dinamičnošću i uzbudljivošću koje su lako mogle da izmaknu, imajući u vidu da je tu ipak reč o šire poznatoj i lako dostupnoj faktografiji.

foto: promo

Naravno, sve to ne bi bilo moguće bez izvanredno nadahnutih glumaca – mladi Bili Hauli vrsno senči lik svog sitnog birokrate iz ambasade koji nenadano kreće da spoznaje svu težinu poriva da se zbilja dela, pa još i odmah, i pomogne nepoznatim drugima; Tahar Rahim, kao i uvek odličan, ovde briljira na polju glumačkog anderpleja (ciljano zauzdane i manje ekspresivne glume), dok gotovo u svakoj sceni oduševljava i Džena Kolman u roli Sobražove pratilje (jezivo smirene i samozatajne Monik), uhvaćene u trenutku verolomne spoznaje da je promašila temu i zabrazdila u nešto zbilja krvoločno i pogubno.

Poklonici istinitih priča iz manje-više iste epohe sada sa Netfliksovog menija mogu da pogledaju i francuski celovečernji igrani film Madam Klod, koji, pak, prikazuje udarni deo uzbudljive životne putanje čuvene pariške madam/svodnice za bogatu, prestižnu i svemoćnu klijentelu tokom sedamdestih godina veka za nama. I dok gore hvaljena Zmija upadljivo i krajnje svrsishodno problematizuje podosta toga dramski i stvarnosno značajnog i potentnog (lik samog Sobraža, relaksiranost i inertnost birokratije, zapadnjačku beslovesnost, suštinsko zlo kao takvo…), rediteljka, a ujedno i scenaristkinja, Silvi Vereid u slučaju korektnog i upotrebljivog filma Madam Klod, ostaje, čini se, dragovoljno i sigurno ušančena u porivu da priči o ženi koja je žudela za pozicijom moći, da bi je uz podosta truda i društvenog darvinizma i osvojila, ali u trenutku krupnih lomova na društvenoj-političkoj sceni, pristupi naglašeno ilustrativno, eksplikatorski, u maniru konvencionalnog biopika. To jeste krupna zamerka ovom filmu, ali jeste i sasvim legitiman autorski (ili možda pre – proizvođački) izbor, ali čini se da i sa tačke ovovremenskih pokušaja priča o toj glasovitoj svodnici već u idejnom zametku pruža znatno više od činjenične preglednosti, čvrsto ustrojene tradicionalistički obojene naracije, te očekivane kostimografske i scenografske ubedljivosti, uz korektnu, ali ne i preterano i na duže staze upamtljivu glumu većeg dela ovde okupljenog glumačkog ansambla.

Iako sama Madam Klod u jednom trenutku jasno predoči svoj ideološki svetonazor, iako tom prilikom bez mnogo uvijanja predstavi šta ju je to ponukalo na takav životni i „profesionalni“ put u društvu u kome je tako shvaćen seks, seks u vidu i pod izgovorom svojevrsne „razmene dobara“, uz tu i tamo nešto malo društvene i druge disonance, i dalje tabu, ovako postavljena Madam Klod ne govori znatno više od same informativnosti. Ovom temom se tih sedamdesetih bavio i maestro erotskog filma sa smislom i stilom Žist Žekin u istoiomenom filmu, koji oduševljava stilizacijom i širom estetizacijom, i koji, uz to, nudi pregršt odvažnijih prizora seksa, ali koji vidno kaska za takođe njegovom Pričom o O. Žekin se u tom svom praznjikavom i suštinski neuzbudljivom filmu ipak u zadovoljavajućoj meri i na filmski efektan način bavio i odrazima ovde silno važnih pitanja, dok nova Madam Klod i tu zastaje na pola puta, negde dosta blizu kote sa koje autori prikazuju događaje prevashodno u nužnoj i striktno pragmatičnoj meri i nikako ne više od toga, stižući onda tek do šematizovanog i očekivanog prikaza nečega što, ako ništa drugo i ništa više, u sebi nosi zamašan potencijal po pitanju filmičnosti. Gore pominjani Žorž Bataj u istoj toj svojoj studiji, reklo bi se, znatno preciznije i artikulisanije sagledava stvari tog zanata: „Ti blistavi ukrasi i šminka, taj nakit i parfemi, ta lica i tela po kojima teče bogatstvo, kada postanu objekti, žarište luksuza i bluda, mada se predstavljaju kao dobra i kao vrednosti, u lažni sjaj rasipaju jedan deo ljudskog rada. Suština gubitka je to snažno sagorevanje dobara koje opasno očarava, koje najavljuje smrt i sve više privlači.“ Ali, ova Madam Klod je na prvom mestu tek plod neprikrivenog srednjačenja, i u tom aspektu je dovoljno funkcionalan film, možda i sasvim zgodno polazište za pomnije istraživanje svih rukavaca priče i o Madam Klod i toj epohi, a ovdašnjim gledaocima možda će najzanimljiviji tu biti onaj sloj u kome se životopis Madam Klod ukršta sa pričom o smrti srpsko-pariskog bonvivana Stevice Mirkovića, opisanoj u kod nas nanovo knjižarski aktuelnom diptihu Gorila Dušana Savkovića, kome uskoro, kažu, sleduje i serijska ekranizacija.