Relativnost velikog otpadnika

Godina 1901. u švajcarskom gradu Bernu. Sa početkom XX veka dolazi belle epoque, zlatno doba u kome širom Evrope postoji nada u tehnološki napredak i razvoj boljeg sveta. Međutim, vera u sveopšti prosperitet i mogućnosti koje pruža tadašnja nauka ne znače mnogo mladom fizičaru Albertu Ajnštajnu (1879–1955). On je upravo diplomirao fiziku na Saveznoj politehničkoj školi u Cirihu, ali usled sukoba sa svojim profesorom Veberom nije dobio mesto asistenta u njegovoj laboratoriji. Zbog preterano revolucionarnih ideja koje se suprotstavljaju dogmama Njutnove fizike, njegov doktorat nije prihvaćen. Ajnštajn konkuriše za posao na više univerziteta u Nemačkoj, Holandiji i Italiji, ali je svuda odbijen. Plaća visoku cenu zbog svojih revolucionarnih stavova, ne samo u fizici već i kao Jevrejin koji se odrekao jevrejskih religioznih dogmi i Nemac koji je odbacio nemačko državljanstvo. Zato nigde ne nailazi na podršku. Bez novca, u dugovima i starom odelu, Ajnštajn se potuca po vlažnim švajcarskim pansionima i drži privatne časove, pokušavajući da preživi. U zategnutim je odnosima sa svojom porodicom u Milanu, jer se njegova majka oštro protivi njegovoj vezi sa mladom srpskom fizičarkom Milevom Marić (1875–1948). On i Mileva kriju tajnu koja njihov težak život dodatno dramatizuje. Mileva je trudna, ali pošto nemaju apsolutno nikakvih mogućnosti za zajednički život, ona je kod rođaka u Novom Sadu, gde se priprema za tajni porođaj.

Silni problemi sa kojima se suočava ipak ne sprečavaju Ajnštajna da razmišlja o elektrodinamici tela u kretanju i problemima etra i lokalnog vremena, pitanjima koja ga opsedaju već nekoliko godina, a zbog kojih se inače, po kabinetima evropskih univerziteta, ponekad tiho može čuti da je klasična fizika u bezizlaznoj krizi. Zapravo, Ajnštajn je najočajniji zbog toga jer uprkos tada već formiranim idejama o pogrešnom konceptu vremena u klasičnoj mehanici, još uvek mu ne uspeva da opiše kretanje naelektrisanih čestica bez uvođenja etra, medijuma koji nema fizičko značenje. „Sve sam više i više u očajanju“, zapisuje Ajnštajn. „Što se duže i više trudim, sve više stičem uverenje kako može da nas spase samo otkriće generalnog formalnog principa.“ No, u međuvremenu nailazi na radove Maksa Planka o kvantima svetlosti i Filipa Lenarda o fotoelektričnom efektu, pa se okreće drugom nerešenom problemu u tadašnjoj fizici, prirodi elektromagnetnog zračenja. „To me ispunjava srećom i zadovoljstvom“, piše Milevi u Novi Sad, mada se nalazi u potpunom siromaštvu. Ona, iako zaokupljena porođajem, podržava njegov rad o kvantima svetlosti, nudeći mu podršku kakvu ne nalazi nigde u svetu tadašnjih fizičara. Zahvaljujući tome, Ajnštajn uspeva da prebrodi teške godine beznađa, stalnih selidbi i sopstvenih nedoumica, da bi 1905. godine zaokružio pet svojih naučnih radova koji će zauvek i u potpunosti izmeniti moderni svet, a samom Ajnštajnu doneti slavu koju nikada nijedan naučnik nije imao.

PROSTOR I VREME: „Mileva je prva osoba koja je prepoznala i podržala genija u Ajnštajnu“, kaže u razgovoru za „Vreme“ dr Mirjana Popović-Božić sa Instituta za fiziku u Zemunu, autorka izložbe „Svetska godina fizike 2005“. Ova izložba otvorena je prošle nedelje u Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna od poslednjih manifestacija kojima će se u našoj zemlji obeležiti Svetska godina fizike. Prema odluci Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 2005. je proglašena godinom fizike u čast stogodišnjice objavljivanja Ajnštajnovih revolucionarnih radova, a tim povodom je tokom prethodne godine u organizaciji Društva fizičara Srbije upriličeno više događaja koji su pokušali da popularizuju fiziku i približe je ljudima bez naučnog obrazovanja. Izložba u GNU-u prikazuje prostor i vreme Alberta Ajnštajna i njegove prve supruge Mileve Marić, prateći njihov razvojni put, obrazovanje, putovanja i dileme sa kojima su se suočavali. Predstavljajući i manje poznate detalje iz zajedničkog života, izložba posebno pokušava da prikaže pravo mesto i ulogu Ajnštajnove supruge u stvaranju njegovih teorija. Takav koncept je bez sumnje dobrodošao, budući da je lik Mileve Marić najčešće sasvim pogrešno prikazan.

S jedne strane, u svetskoj javnosti ona je manje-više sasvim zaboravljena, dok joj je u Srbiji bez ikakvog osnova, osim možda u palanačkom sagledavanju sveta, pripisano ni manje ni više nego pravo autorstvo teorije relativnosti. Neprestano se objavljuju novinski feljtoni, pišu drame i snimaju filmovi o nepravdi koju je Ajnštajn učinio svojoj prvoj ženi. Mada je izložba u GNU-u u beogradskim medijima već pogrešno protumačena kao još jedan argument u prilog tezi da je Ajnštajn ukrao teoriju relativnosti od svoje žene, ova izložba zapravo uvodi izvestan relativistički pristup u tumačenje lika i dela Mileve Marić. To je, pak, osvetljava na najtačniji način. Uz nezaobilaznu činjenicu da mu je u teškim vremenima davala emotivnu podršku, kao i da ju je Ajnštajn kasnije ostavio, Mileva Marić je zbog svog obrazovanja fizičara bila prva osoba koja je razumela teoriju relativnosti. I tu se završava njena uloga, ali s obzirom na trenutak u kome nastaju Ajnštajnove teorije, ta uloga nikako nije za potcenjivanje. „Ona se zajedno sa Ajnštajnom otisnula u avanturu otpadnika od klasične fizike i od fizičara koji su vladali naukom tog vremena. Ona je doprinela i pomogla razvoju Ajnštajnovog genija kada nijedan univerzitet u Evropi nije hteo da ga zaposli“, objašnjava Mirjana Popović-Božić.

Mileva Marić je rođena 1875. u Titelu, austrougarskom gradu u kome se tada nalazilo sedište Šajkaškog bataljona. Pošto joj je otac bio u vojnoj službi, njena porodica se stalno selila, prvo iz sela Kać u Titel, a potom iz Titela u Rumu. Mileva je bila izuzetan đak, pa su je roditelji poslali na škole, što u to doba nije bilo nimalo jednostavno. „Njeno školovanje bilo je odiseja kroz školski sistem XIX veka u kome prava i mogućnosti za školovanje devojčica i dečaka nisu bila izjednačena. Njena želja i borba da nauči i studira fiziku i matematiku su impresivne uprkos svim preprekama koje su postavljane devojkama krajem XIX veka“, kaže Popović-Božić. Mileva je napredovala razred po razred, mada je zbog administrativnih prepreka neprestano menjala škole. Tako se školovala u Rumi, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Zagrebu, Šapcu i Cirihu, sve dok nije završila poslednji razred gimnazije i položila federalnu maturu u Bernu 1896. godine, da bi potom upisala Saveznu politehničku školu u Cirihu. Pored Mileve Marić, na ovom fakultetu je u generaciji 1896/97. bilo pet studenata fizike i matematike, a jedan od njih je bio i povučeni usamljenik Albert Ajnštajn. Između dvoje studenata izuzetno posvećenih fizici rodilo se prijateljstvo koje je stalno bilo prekidano raznim selidbama, ali se krajem studija razvilo u ljubavnu vezu. Kada je Ajnštajn 1902. godine kao diplomirani fizičar bez zaposlenja najzad uspeo da dobije posao u Patentnom zavodu u Bernu, stvorene su mogućnosti da počne njihov zajednički život, tako da su se venčali 6. januara 1903. bez prisustva porodica.

RATNI ULTIMATUMI: Za razliku od Ajnštajna, Mileva Marić nikada nije diplomirala u Cirihu. Pri prvom pokušaju 1900. imala je slabu ocenu na diplomskom ispitu iz predmeta teorija funkcija, mada je njen prosek na studijama bio 4,7, a Ajnštajnov 4,6. Mileva je potom pokušala da položi diplomski ispit još nekoliko puta, ali ju je u tome najverovatnije omela neočekivana trudnoća. No, to nije bio razlog da period od 1902. do 1909. bude doba sreće za porodicu Ajnštajn. Dve godine posle kćerke Lizerl, koja je 1902. tajno rođena u Novom Sadu, rodio se njihov sin Hans Albert. Njihova kuća je bila mesto na kome su se okupljali mladi naučnici da bi diskutovali o aktulenim problemima fizike i filozofije. Ovaj klub se neformalno nazivao Akademija Olimpija. Prema anegdoti koju je zapisala Desanka Đurić-Trbuhović, Mileva se nije potpisala na naučnom radu u kome su se ona i Ajnštajn zajedno sa braćom Habiht bavili konstrukcijom instrumenta za merenje malih električnih napona, obrazlažući svoj ostanak u muževljevoj senci rečima: „Nas dvoje smo jedna stena (ein – jedan, stein – stena).“ Mada ova anegdota daje povoda za razne neutemeljene spekulacije na temu autorstva Ajnštajnovih radova, ona zapravo samo pokazuje čvrstinu veze između Mileve i Alberta u tim godinama. Pošto je 1905. godine Ajnštajn u nizu objavio svojih pet radova u časopisu „Annalen der Physik“, postao je poznat u širim naučnim krugovima. Počeo je da radi na Univerzitetu u Bernu, da bi potom postao vandredni profesor u Cirihu, gde se 1910. rodio Eduard, treće dete Ajnštajnovih. Kasnije je porodica prešla u Prag, da bi se 1914. preselila u Berlin, gde je Ajnštajn postao direktor Instituta „Kajzer Vilhelm“ i član Pruske akademije nauka.

Sa dolaskom u Berlin, pokazalo se da do tada idilična veza Alberta i Mileve više nije onako snažna. Ona prerasta u odnos posesivne žene i okrutnog supruga. Uz više puta objavljenu prepisku, na izložbi u GNU-u predstavljen je i ultimatum koji je Albert tada postavio Milevi. U vreme kada se približavao Prvi svetski rat i kada je Habsburška monarhija Kraljevini Srbiji uputila državni ultimatim, Albert 18. jula 1914. u Berlinu piše Milevi spisak uslova pod kojima mogu da ostanu dalje u braku. Između ostalog on kaže: „Treba da odustaneš od ličnih odnosa sa mnom osim ako to nije neophodno iz društvenih razloga. Posebno moraš da se odrekneš: 1) da kod kuće sediš pored mene; 2) da zajedno putujemo ili se šetamo.“ Sliku njihovog odnosa, Milevine posesivnosti i Albertove beskompromisne želje za slobodom najbolje oslikavaju sledeća dva uslova: (C.2) „Odmah moraš prekinuti razgovor sa mnom, ako to zahtevam“ i (D) „Obavezuješ se da me ne ponižavaš pred decom ni rečima ni postupcima“. Mada devedeset godina kasnije ovaj Ajnštajnov ultimatum deluje infantilno, Mileva i Albert su ga shvatali sasvim ozbiljno. „Uslovi su bili drastični i neljudski. Mileva je ubrzo posle toga sa sinovima napustila Berlin i vratila se u Cirih. Usledile su godine teških nesporazuma i patnji cele porodice Ajnštajn“, objašnjava Mirjana Popović-Božić.

Mileva i Albert Ajnštajn su se razveli u februaru 1919. godine. Pritom su sklopili brakorazvodni ugovor kojim se Albert obavezao da ako dobije Nobelovu nagradu, celokupnu novčanu sumu dodeli Milevi. U to vreme se već očekivalo da Ajnštajn postane nobelovac, budući da su astronomska osmatranja pomračenja u Brazilu 1919. potvrdila da dolazi do skretanja svetlosti udaljenih zvezda pri prolasku kroz gravitaciono polje Sunca. To je bio trijumf opšte teorije relativnosti, a Ajnštajn je kao kreator ove kontroverzne nauke o prostoru, vremenu i gravitaciji dospeo na naslovne strane časopisa „Tajm“ i „Njujork tajms“. Dve godine kasnije, Ajnštajnu je dodeljena Nobelova nagrada koju je je on, prema obećanju, prosledio Milevi, mada se u to vreme u Berlinu po drugi put oženio svojom rođakom Elzom. Mileva je od tog novca kupila tri kuće u Cirihu, a sa decom se smestila u kući u ulici Hutenštrase 62. Ajnštajn ih je posećivao sve do 1933. godine, kada je progonjen od nacista, prešao u SAD, dok je Mileva do svoje smrti ostala u Cirihu. I mada je stekao izuzetno priznanje, postajući jedna od ikona XX veka, Albert Ajnštajn je ostao ličnost puna paradoksa. Sama njegova teorija, strana ljudskoj intuiciji i naizgled puna paradoksa, uzdrmala je neprikosnovenu Njutnovu mehaniku, ali je čak i danas, uz sve eksperimentalne potvrde, i dalje napadana kao najviše osporavana od svih fizičkih teorija u istoriji nauke. S druge strane, Ajnštajn, mada beskompromisni pacifista i veliki zagovornik ljudskih prava, doprineo je svojim naučnim radom i društvenim angažmanom stvaranju nuklearne bombe. Uz sve to, paradoksi nisu poštedeli ni njegov privatni život – ženu koju je izuzetno voleo i koja mu je davala podršku u najtežem periodu života oterao je od sebe. Mada je svojevremeno za nju rekao da je ona „stvorenje koje mi je jednako i koje je snažno i nezavisno kao i ja sam“.

Dečački snovi

Albert Ajnštajn se rodio 14. marta 1979. u gradu Ulmu, u Nemačkoj. Njegovi roditelji, Herman i Paulina, bili su pripadnici srednje nemačke buržoazije i Jevreji po nacionalnosti, ali nisu preterano negovali jevrejsku tradiciju. Mada je od svoje šeste godine svirao violinu, Albert je pokazivao mnogo veće interesovanje za nauku nego za muziku. Kasnije je često spominjao da je najveće uzbuđenje doživeo kada mu je otac pokazao svoj džepni kompas pred iglom koja stalno pokazuje sever. Predsrasuda da je Albert imao dramatično loše ocene iz matematike i fizike uopšte nije tačna – on jeste mrzeo školu, smatrajući da sve slične institucije služe za gubljenje vremena, ali je svoju sklonost ka nauci negovao čitajući popularnu literaturu i knjige iz algebre. Kad je imao četrnaest godina, 1893. godine, njegov otac i stric Jakob su prodali svoj kapital i preselili se u Italiju. Kako ne bi izgubio u obrazovanju, Albert je ostao u Minhenu da dovrši gimnaziju i potom se pridruži porodici. Međutim, njemu se nije dopao taj plan, tako da je posle šest mučnih meseci uspeo da ubedi jednog lekara da mu napiše lažnu potvrdu o bolesti. U njoj je pisalo da boluje od „neurastenične iznurenosti“, tako da je Ajnštajn uspeo da se oslobodi škole i otputuje u Italiju. Pošto je napustio Nemačku pre svoje sedamnaeste godine, bio je oslobođen služenja vojne obaveze u nemačkoj vojsci, što je bilo od izuzetnog značaja za Ajnštajna. Porodica nije bila zadovoljna njegovim postupkom, pa je dečak postao vrlo usamljen, družeći se samo sa svojom sestrom Majom. Važan period u njegovom životu bila je 1895. godina, koju je proveo u Cirihu pripremajući se za prijemni ispit na Saveznoj politehničkoj školi. Živeo je u jednom pansionu i prvi put se delimično upustio u društveni život. Kada je u jesen 1896. iz drugog pokušaja upisao politehniku, na studijama je upoznao Milevu Marić, studentkinju koja je shvatala njegov strah od institucija i prva imala razumevanja za njegove čudne predstave o svetlosti, prostoru i vremenu.