Rat, i mir, i džak krompira

Potrošili smo skoro petinu 21. veka, prethodno se stoleće udaljava u vremenu i čini nam se – poznat nam je taj prividni paradoks – da ga sve bolje vidimo kako se sve više od njega odmičemo, pa se otuda neki zaključci menjaju, neke hijerarhije okreću se naglavačke, ali bar jedno se ne menja: uspon i pad zlikovačkog nacističkog „eksperimenta“ nad Nemačkom, Evropom i svetom postojano figurira kao središnji Događaj 20. veka, kao njegovo dno, ali i kao najsvetliji momenat otpora zlu, naposletku savladanom. Bar u toj njegovoj inkarnaciji…

Razmere zločina i razaranja bitan su deo objašnjenja zašto je nacistička strahovlada (i njoj savezničke fašističke, raznih boja), Drugi svetski rat, njegov ishod i dalekosežne posledice, koje će oblikovati Evropu i dobar deo sveta još decenijama posle, ta ključna paradigma veka, barem u zapadnom civilizacijskom krugu, ali to nije dovoljno: biće da je bar podjednako važna sama egzemplarnost „vrednosti“ nakaznog poretka, esencijalnost opakosti kojom je isijavao, sablasno kombinovana sa olakošću, čak trivijalnošću ljudi, misli, činova i postupaka koji su ga učinili mogućim, pa stvarnim, pa neizbežnim, i koji ga i posle kraha čine povampirljivim bilo kada i bilo gde, mada u nešto drugačijim obličjima, jer je naposletku i nacifašizam dijalektička stvar.

I otuda, nimalo nelogično, i trajna aktuelnost i obnovljivost literature koja pokušava da se približi zadovoljavajućem odgovoru, odgonetki, objašnjenju: kako je i otkuda (u nama!) to došlo, kuda je (i da li je) otišlo, i može li se vratiti? I eto, možda su već i pad Berlinskog zida i Jedanaesti septembar davna prošlost, ali devetsto trideset i treća, trideset i deveta, četrdeset i peta, i dalje su tu!

Francuski pisac Erik Vijar (Eric Vuillard) u neobičnoj, krajnje jednostavnoj a opet zapanjujuće originalnoj i moćnoj hronici Dnevni red (prevela Melita Logo Milutinović; Akademska knjiga, Novi Sad 2018) opisuje mehanizam zla zvan Treći Rajh u punom naletu i zamahu: godina je devetsto trideset i osma, Hitler samo što nije zinuo da proguta deo Čehoslovačke i celu jednu Austriju, a utronjana stara, dobra Evropa deli se na onu koja bi mu u tome rado pomogla nadajući se i nekoj vajdici za sebe u Novom poretku koji samo što nije osvanuo (čim se dovoljno smrkne) i onu koja se sitnoburžoaski krmeljivo i snebivljivo nada da se „gospodin Hitler“ dade umiriti i zadovoljiti ovim ili onim sitnim poklonom, i da će naše dobro užljebljene centrističke guzice, naše natrule republike i oveštale kraljevine i uopšte ceo taj naš ugodno naftalinski svet nekako biti sačuvani od najezde tevtonskih varvara koji, sto mu muka, naposletku ipak ne mogu misliti ozbiljno sa svim tim svojim mitomanskim glupostima?! Osim što, o da, oni misle sasvim ozbiljno i osim što, o ne, nacisti ipak nisu „samo još jedna vlast“ s kojom se da lepo poslovati u mirnoj koegzistenciji, unutarnemačkoj i interevropskoj. U Vijarovoj se knjizi, kroz niz ekspresivnih prizora u kojima se sjajno mešaju dokumentarnost i romaneskni postupak, prikazuje kako pred grupom jedva ubrojivih, ali odlučnih i na sve spremnih poluinteligenata od zla oca i gore majke redom pokleknu svi – od tzv. krupnog kapitala preko „narodnih masa“, do stranih sila, onih koje su mogle zaustaviti Mašineriju dok je još bila mala i slaba.

Centralni motiv ove knjige je Anšlus, tj. okupacija ili „pripajanje“ Austrije, proglašene tek još jednom od „nemačkih zemalja“ (na kraju krajeva, i sam je Moler odande, zar ne?). Vijar gotovo trilerski održava napetost i drži pažnju (kao da ne znamo kako se to rasplelo…), vešto dočaravajući diplomatske marifetluke kojima je Rajh nastojao da što diskretnije, ali bezodvlačno i bespogovorno, proguta Austriju, iznutra već dobrano poroznu, izbušenu nacističkim ćelijama, a poretkom („austrofašističkim“, autoritarizmom s jakim katoličkim natruhama) sasvim nemoćnu da se odupre. Likovi ovog diplomatskog trilera su i Hitler i druge nacističke glavešine, ali i poslednji austrijski kancelar Šušnig i glavni naci gaulajter Austrije Zajs-Inkvart, baš kao i paradigmatični britanski premijer Nevil Čemberlen, kojeg fon Ribentrop voza oko malog prsta na londonskoj diplomatskoj večeri ne bi li Britaniji dao što manje vremena za reagovanje na Anšlus. Sam ulazak trupa Rajha u Austriju, ipak, daleko je od savršenog, više liči na haotično bauljanje, na pijanu šaradu u kojoj i sam Firer ispada smešan: u njemu već postoji iskra propasti, kao u svakoj prenapregnutoj mašineriji… Ali, za milione će to biti prekasno, a za preživele i za naslednike možda, naposletku, nedovoljno poučno. Vijar baš o tome piše: o tome kako je lako bilo Zlu da osvoji sve, a kako je lako bilo sprečiti ga u tome – sve dok nije postalo vraški teško. Posledice su takođe tu, Vijar ih opisuje, ali knjiga je ipak prevashodno skoncentrisana na početak, na uspon, na bubrenje i kvasanje oholog, samozadovoljnog varvarstva.

Švedski novinar i pisac Stig Dagerman prilazi nacističkoj Nemačkoj sa druge strane – kako u prostoru, tako i u vremenu. Njegova je Nemačka poražena, pogorela, gladna, bosa, promrzla; to je Nemačka

iz jeseni 1946., kakvom ju je video reporter iz „neutralne“, site i podmirene Švedske, lišen tragičnog ratnog iskustva i tome pripadajućih resantimana. Dagerman putuje beskrajno sporim vlakovima bez voznog reda, prekrcanim gladnih i odrpanih ljudi koji će potegnuti na drugi kraj zemlje za džak trulog krompira, on se muva razrušenim ulicama Berlina, Hamburga, Minhena i Štutgarta, razgovarajući sa intelektualcima, radnicima, očajnim majkama, dojučerašnjim vojnicima, sa bivšim (hm, šta tačno znači: bivšim?) nacistima koji ne priznaju da su to ikada bili, sa onima koji ne razumeju zašto je Nemačka, zaboga, svima toliko kriva („nismo li već dovoljno kažnjeni“), sa polućutljivim nostalgičarima Rajha ali i sa onima koji su nekako preživeli krijući se ili pružajući otpor, sa celom jednom poraženom i skoro sažeženom nacijom u trenutku kada se ova nalazi na tlu ili ispod njega i kada se skoro svakome čini da se neće više ni pomeriti odande, da je novoj, poraženoj Nemačkoj namenjena sudbina parije. Mi koji sve ovo čitamo mnogo godina kasnije znamo da nije tako bilo i čini nam se da je jasno da nije ni moglo tako biti, ali šta ta naša naknadna istina znači nekom gladnom jadniku iz ‘46, šta pak njegovoj donedavnoj žrtvi, a šta jednom visprenom švedskom posmatraču, koji za tu Nemačku nikako i nipošto ne traži oprost, ali smatra da joj je neophodno razumevanje – možda i ne toliko zbog nje same koliko zbog toga što je neophodno razumeti kako je i zašto sve ovo uopšte bilo moguće, baš zato da bi prestalo da bude moguće. Nemačka jesen Stiga Dagermana (prevela Milena Podolšak; Mali vrt, Beograd 2018) knjiga je koja prikazuje snagu i raskoš najboljeg, prvorazrednog novinarskog pisanja kao prvog drafta istoriografije: onog koje nastaje kao neposredno svedočenje, bez vremenske i ostalih komfornih distanci, da bi dostiglo trajnu, bezvremenu vrednost, kako dokumentarnu tako i književnu. Ova mala, opremom skromna knjiga, štampana kod malog i nepoznatog izdavača, lako zagubljiva na policama fensi knjižara (ako uopšte dospe do njih) jedno je od najvažnijih i najdragocenijih otkrića prošle godine kod nas.

Švedska spisateljica Elisabet Osbrink od svog se davnog zemljaka Dagermana „odmiče“ tek za nekoliko meseci, uzimajući za „junakinju“, centralni motiv i granični kamen svog dela ne neku ličnost, događaj ili barem zemlju nego jednu godinu. Koju, jasno je iz naslova knjige 1947 (prevela Spasa Ratković; Geopoetika 2018). Osbrink je, rekoh, Šveđanka, ali malo drukčije vrste od Dagermana: njeni su preci i rođaci srednjoevropski i istočnoevropski Jevreji, oni nisu mogli posmatrati rat iz privilegovane švedske lože, naprotiv: to odakle su ga oni gledali i proživljavali nije daleko od devetog kruga pakla. Osbrink svoju neobičnu i originalnu knjigu organizuje kroz dvanaest poglavlja nazvanih po mesecima u godini, od januara do decembra. Kroz stotine i stotine fragmenata, mikropripovednih celina, nanoeseja, gotovo dokumentarističkih zapisa i koječega još, autorka ispreda mozaičku priču bez sidra i središta, šarajući neprestano po toponimima, od onih uzduž i popreko evropskog kontinenta, do američkih, azijskih, afričkih. Priče i njihovi junaci dolaze i nestaju, izviru i poniru, vraćajući se uvek iznova, jer svaka će od njih naposletku biti zaokružena – to jest, onoliko zaokružena koliko to dozvoljava naslovna vremenska odrednica. Iako se ovde izukršta na desetine priča, mahom na tragu još sveže agonije Drugog svetskog rata, čitaocu neće biti teško da locira i izdvoji one među njima koje su malo „ravnopravnije“ od drugih (da, ima i povest o Eriku Bleru, alias Džordžu Orvelu!), među kojima je svakako priča o Palestini, to jest o nastanku države Izrael koja je 1947. već i te kako bila na horizontu, mada opet i beskrajno daleko, s „arapskim pitanjem“, s neodlučnošću Britanije i Francuske, s post-holokaust kompleksom… Još jedan od magistralnijih pripovednih tokova onaj je koji prati nastanak i uspon međunarodne mreže revizionista, zagovornika neonacizma, najpre među „patriotskom“ evropskom inteligencijom, a među začetnicima i najodanijim promorterima ideje bio je, gle, baš jedan Šveđanin… Beskrajno je zanimljivo, i isto tako obespokojavajuće, savremenom čitaocu čitati te slatkorečive proglase otvorenih ili tek ovlašno prikrivenih neonacističkih i neofašističkih lunatika s njihovim bajanjima o „Evropi otadžbina“ ili „suvernih nacija“: sve ono što današnja desnica govori, sva ona putinovsko-orbanovsko-aefdeovsko-lepenovsko-bregzitovska nagvaždanja, sve to ima jasan, nedvosmislen koren u leksiku pronacističkih revizionista iz ranih posleratnih vremena! Tu su, potom, isprepletene priče dečaka koji je preživeo pogrome u Mađarskoj, a za kojeg će se ispostaviti da je budući autorkin otac, sage o podeli Indije, prvoj pojavi „letećih tanjira“, o sovjetskoj likvidaciji istočnoevropskih demokratija, o nastanku džihadizma među arapskom inteligencijom i klerom i njegovog ukorenjivanja među sirotinjom, ličnih priča važnih, amblematskih umetnika, od Bili Holidej preko Simon de Bovoar (opojno-tragična romansa sa Nelsonom Algrenom, danas, reklo bi se, mnogo zanimljivija od njenih satiranja sa Sartrom…) do Prima Levija, te pripovest o mukotrpnom nastanku Deklaracije o pravima čoveka i definicije genocida kao „novog“ zločina u međunarodnom pravu. Elisabet Osbrink u svojoj 1947. zakazuje „sastanak“ starog sveta, izgorelog na lomačama, u krematorijumima i na stratištima 1933–1939–1945, i novog, koji nastaje na njegovim ruševinama, da bi se postepeno mnogi elementi starog u njemu iznova pojavljivali, u istom ili sličnom obličju. Ovako složena, obimna, raznolika i razgranata građa lako se mogla pretvoriti u galimatijas, ali nije, naprotiv: Osbrink jako dobro zna šta hoće ovom svojom 1947, i dobro zna kuda je povela svoje čitaoce, i zašto. Dragoceno je putovati s njom, ako se ne bojite onoga što ćete usput videti.