Rastrzanost i nedorečenost

Već je duga i proverena praksa da horor filmovi, kako oni kultni tako i oni opskurniji, posle izvesnog vremena dobijaju nove prerade. Bilo je, dakle, samo pitanje vremena kada će se neko dosetiti da oživi i serijal Znam šta ste radili prošlog leta. Novi film, koji nosi isti naziv kao original iz 1997. u režiji Džima Gilespija, pokušava da objedini više toga: da bude omaž prvom i drugom delu i zadovolji publiku odraslu uz original, ali i da osveži franšizu pomoću nove glumačke postave i savremenog pristupa.

...

Zaplet novog filma predstavlja veoma blago izmenjenu verziju starog scenarija Kevina Vilijamsona, zasnovanog na romanu Lois Dankan. Umesto da pregazi prolaznika, kao u prvom delu, ovde grupa mladih izaziva nesreću kada jedan od njih stane nasred puta na zloglasnoj krivini. Nadolazeće vozilo sleti s litice, vozač pogine, a petorka (u izvornom filmu bilo ih je četvoro) odlučuje da o svemu ćuti – što, naravno, neće proći bez posledica. Godinu dana kasnije počinju da pristižu misteriozne poruke, a uskoro počinju i krvava ubistva. Kada shvate da su na meti ubice, mladi se obraćaju Džuli Džejms, koju ponovo igra Dženifer Lav Hjuit, a uz nju se u priču vraća i Rej Bronson (Fredi Princ mlađi) – poslednji preživeli iz originalne postave.

Najveći problem novog nastavka leži u njegovoj neodlučnosti, ne zna da li želi da bude nostalgični omaž, ozbiljan horor, satirična dekonstrukcija ili nešto četvrto. Dok je prvi film bio jasan i atmosferičan slešer sa precizno definisanim likovima (mada suštinski, ako ćemo iskreno, prilično budalaste postavke), povratak u izmišljeni primorski gradić Siport deluje haotično i nedovoljno promišljeno. Motivi likova su upitni, ton varira, a montaža obično pouzdane Sajre Hajder dodatno doprinosi osećaju rastrzanosti. Film pokušava da zadovolji i fanove starije generacije i nove gledaoce (ubačena je i jedna lezbijska scena, čisto da se zna da su stigla nova vremena), ali se često sapliće u toj ambiciji jer je veoma teško, možda čak i nemoguće, “nagurati” dva filma u jedan.

U eri kada su nastavci koji kombinuju stare i nove likove (tzv. legacy sequel) postali uobičajena pojava (kao uspele primere tog trenda treba pomenti Vrisak Meta Betineli-Olpina i Tajlera Džileta, Isterivače duhova: Nasleđe Džejsona Rajtmana i Top gan: Maverik Džozefa Kosinskog), i Znam šta ste radili prošlog leta iz 2025. pokušava da se nadoveže na taj trend. Ipak, rezultat je veoma neujednačen. Premda autori pokušavaju da pronađu odgovarajući balans između nostalgije i savremenih trendova, krajnji proizvod (a ovaj film to jeste – proizvod) ne uspeva jasno da se odredi: da li je namenjen starim fanovima koji žele podsećanje na mladost ili novim gledaocima koji traže savremeniji horor? Nostalgija svakako jeste moćno oružje, ali nije dovoljna sama po sebi – bez jasne vizije i koherentne priče, svaki pokušaj povratka deluje tek kao oslanjanje na staru slavu.

Režiserka i scenaristkinja Dženifer Kejtin Robinson (jedna od scenaristkinja supeherojskog spektakla Tor: Ljubav i grom i rediteljka nekoliko romantičnih komedija) očigledno je inspiraciju crpela iz pretposlednjeg dela Vriska – što nije slučajno, s obzirom na to da je Kevin Vilijamson tvorac oba serijala. Ipak, ono što je u petom Vrisku (mada ni tu savršeno) funkcionisalo kao duhovita autorefleksija, ovde deluje iznuđeno i prenaglašeno. Film čas pokušava da bude duhovit, čas ozbiljan, ali ne uspeva potpuno ni u jednom pristupu, tako da umesto doslednosti dobijamo šareni i prilično zbunjujući mozaik tonova i tema. Da je bilo više pametni, Robinsonova bi izdejstvovala da scenario revidira i doradi i Vilijamson, ili neki drugi iskusni žanrovski pregalac, ali to se nije dogodilo. Uostalom, negde u vreme snimanja novog Leta, Vilijamson je već ušao u Vrisak 7, koji režira i koji će premijeru imati početkom 2026. godine, tako da možda nije ni imao vremena da priskoči u pomoć.

Najuspešniji segment filma jeste povratak Dženifer Lav Hjuit, koja sada igra Džuli kao univerzitetsku profesorku specijalizovanu za izučavanje trauma. Nakon početnog kolebanja, njen lik ponovo stupa u centar zbivanja i pokušava da pomogne novoj generaciji da preživi. Fredi Princ mlađi reprizira svoju ulogu solidno, iako mu gluma ne prevazilazi nivo TV sapunice, što i nije nužno mana jer film i ne zahteva više. Sara Mišel Gelar, poznata po ulozi nesrećne Helen Šivers iz prvog dela, pojavljuje se u snoliko-košmarnom omažu – ovo je suštinski nepotreban narativni ukras koji će samo stariji fanovi umeti da cene, jer im omogućava da još jednom na velikom platnu vide svoju “kraljicu”, koja je, što mnogi još nisu prežalili, nastradala u prvom delu. Tu su i drugi omaži Helen/Sari, i to uglavnom fino osmišljeni i uklopljeni, dati pre svega kroz epizodni lik Tajler (glumi je Gabrijet Bektel), potkasterkom opsednutom zločinima od pre gotovo 30 godina, ali i odlukom da jedan od glavnih likova, Danica (glumi je Madlin Klajn), bude svojevrsna Helenina kopija i njena naslednica.

Nažalost, nova glumačka postava ne uspeva da ostavi jači utisak. Njihova međusobna dinamika slabo je razvijena, karakteri ostaju plošni i tipski, a scene u kojima su u opasnosti ne izazivaju pravi emotivni odjek. Nisu svi glumci loši, ali su njihovi likovi neubedljivo napisani. Zbog toga je teško navijati za njih ili osećati napetost kada počnu da padaju prve žrtve.

Čak i korektno režirane scene ubistava ostaju bez pravog intenziteta, jer publika ne stigne da zavoli junake. U tom smislu film ponekad uspeva da bude zabavan, posebno za ljubitelje slešera i kultnih ubica sa kukom koji se pojavljuju niotkuda. Ipak, scenario deluje nedovršeno, više kao rani nacrt nego kao finalna verzija. Dijalozi zvuče neuverljivo i/ili otrcano, a neke narativne linije ostaju zbrzane ili nepotpune. Autori su na sve to ostavili i prostor za buduće nastavke. U redu, ali zar mora baš tako neuvijeno? Pred kraj kao da počne novi film, jer priča “odbija” da se završi.

Znam šta ste radili prošlog leta (2025) nije potpuni promašaj, a svakako ni nastavak koji će oboriti s nogu. Oslanja se na nostalgiju kako bi opravdao svoje postojanje i zbog toga ostaje zarobljen u senkama znatno slavnije prošlosti. Ipak, ako ništa drugo, znatno je bolji od prva dva nastavka: Još uvek znam šta ste radili prošlog leta (1998) i Uvek ću znati šta ste radili prošlog leta (2006), kao i televizijske serije iz 2021, koja je, srećom, imala samo jednu sezonu. Ako ne tražite previše i volite horor u retro ambalaži, ovaj film bi vas mogao zabaviti – bar na jedno veče. A možda je to, u svetu u kome trenutno živimo, sasvim dovoljno.