Pun kufer tranzicije

Kažu da je trinaest baksuzan broj, ali 13. Palićki filmski festival – od pre neku godinu fokusiran isključivo na evropski film, što je mudra „strateška“ odluka – nisu pratili neki osobiti baksuzluci: najavljeni program je ostvaren sa solidnim učinkom od 100 odsto, bilo je dosta viđenih gostiju i nekog makar i evroperiferijskog, sirotinjskog glamura (kome je do toga već stalo), projekcije filmova iz glavnog programa, održavane na prekrasnoj Letnjoj pozornici usred palićkog dojezerskog šumarka (hm, od narečene prekrasnosti oduzmite samo impresivno neudobna sedišta-klupe) nijednom nije pokvarila kiša, ona „letnja, plaha, ko Bog da plače“. Doduše, prvih je večeri bilo i više nego prohladno, a kad se vreme prolepšalo nastupili su krokodilski krvožedni komarci, ali tu se već ništa nije moglo… Svako bitisanje v sodelovanju z naravo ima svoju cenu.

Okej, toliko o „spoljnim“ stvarima; kako je Vaš izveštač temeljito operisan od smisla za glamur i soušl ivent, a pri tome još i tvrdokorno istrajava u staromodnoj zabludi da se jedini pravi smisao filmskih festivala zrcali u dragocenoj prilici da se pogleda mnogo inače nedostupnih filmova na gomili, hajde da vidimo šta je to ove godine Palić ponudio, a što uglavnom neće s(t)ići u bioskope južno od Subotice. Šetnja će biti, nužno, em ovlašna em haotična i sva u cik-cak: iako gabaritom relativno „mali“, Palić film fest ipak ne može stati u okvire jednog novinskog teksta bez stanovitog gubitka smisla za nijanse.

Selektori glavnog, takmičarskog programa Dubravka Lakić i Nikolaj Nikitin svoj su izbor koncipirali podosta eklektički, ne fokusirajući se ni geografski ni tematski na nešto što bi, eventualno, bilo dominantna odlika recentne evroprodukcije, nego nudeći svojevrstan best of miks; takav pristup se može kritikovati, ali je opet nekako najprimereniji „mejn stejdžu“ festivala, onome koji bi trebalo nekako da pomiri prijemčivost iliti „bioskopičnost“ sa tipično festivalskim arty očekivanjima. Festival je, van konkurencije, otvorio Vetar koji njiše ječam Kena Louča, što je odluka koliko logična toliko i nezgodna: ovo je ostvarenje postavilo isuviše težak domaći zadatak skoro svim preostalim učesnicima festivala… Čak i ako gajite (neretko opravdano) podozrenje prema ustaljenoj loučovskoj levičarskoj poučitelnosti, ovaj će film brzo razvejati vaše strahove: čak i kad stanu da filozofiraju o onome što čine ili ne čine, njegovi su junaci i dalje eminentno filmski likovi, a Vetar… je uzbudljiva i potresna evokacija „irskog problema“ u XX veku, koja – bar po znanju dolepotpisanog – i nema istinskog prethodnika i parnjaka, jer se niko nije ovako superiorno i sveobuhvatno bavio samom njegovom genezom; istovremeno, Louču uspeva da na pravi način postavi najrelevantnija, globalno važeća moralna pitanja – o fanatizmu i slobodi, individualnosti i kolektivu, granicama „plemenskog“ i univerzalnog, zamršenoj i neretko perverznoj dijalektici odnosa tlačitelja i tlačenog… Da završimo s britanskim ostrvima: donekle srodnom („irskom“) tematikom i svim ovde naznačenim pratećim „filozofskim“ bagažom, ali na beskrajno drugačiji način, bavi se i Doručak na Plutonu Nila Džordana, jednog od važnijih ostrvskih kreativaca novijeg doba. Kroz priču o emancipaciji i potrazi za (majčinskom!) ljubavlju jednog transvestita iz alsterske nedođije, a sve to na fonu burne (doslovno bombastične) irsko-britanske istorije i dekadentne („glem“) supkulture sedamdesetih, Džordan – sve kroz melanholičnu, autsajdersku šalu & komiku – duhovito subvertira narativ o presudnoj važnosti istorijsko-nacionalnih Velikih Priča, u senci kojih prolaze i odlaze realni ljudski životi, sa ili bez pudera i midera…

ISTOK–ZAPAD: Važan deo takmičarskog programa čine filmovi koji, na ovaj ili onaj način, tretiraju odnos evropsko-vanevropsko (imigrantsko, postkolonijalno…), ili pak „prve“ i „druge“ (istočne, balkanske…) Evrope: solidni danski 1:1 Anete Olesen i nemački Delikvent Detleva Buka po svoje priče odlaze u „loše komšiluke“ Kopenhagena, odnosno Berlina; unekoliko šarmantni, ali nategnuti i na momente teško podnošljivo „rustikalni“ bosanski Nebo iznad krajolika Nenada Đurića odveć eksploatiše famozni politički korektni stereotip o „dobrim divljacima“ sa Balkana kontra hladnih i proračunatih Zapadnjaka (dokle više, bre?!); mađarski film Ukradene slike Jožefa Pačkovskog bazira se na zanimljivoj ideji o digitalnoj kameri koja – prelazeći iz ruke u ruku – postaje „glavnim junakom“ te svedokom raznih životnih pričica iz današnje Mađarske, ali je bledunjavo realizovan i lako zaboravljiv (osim odličnog „bunarskog“ finala!); najzad, austrijsko Gluvarenje Mihaela Glavogera najdojmljiviji je film glavne selekcije, izvanredni – pomalo bret-iston-elisovski – mali filmski esej o obesti i praznini jednog savremenog bečkog Lafkadija (v. Vatikanske podrume A. Žida), ali i o apsurdnosti samosvrhovite, neartikulisane pobune, simbolizovane u liku nadobudnog pijanca-pesnika, koji će se, obesnom šalom dokonih mladih buržuja, nakon „otmice“ obreti u malom češkom gradiću, i posrćući kući nekako pribauljati do izvesnih važnih spoznaja… Nagrada je, ipak, otišla filmu Odgrobadogroba Jana Cvitkoviča, zanimljivom, prijemčivom i vešto urađenom, ali se od autora Kruha in mleka i blagovesnika preporoda slovenačke kinematografije s pravom očekivalo i više i bolje od jedne korektne pričice o „malim“, provincijskim egzistencijama, pri tome prilično proizvoljno turobno poentirane. Povratak Nuredina Lakmarija, (pazi sad!) norveško-marokanska koprodukcija, intrigantno je čeprkanje po „starim ranama“ (francusko-marokanske) kolonijalne prošlosti, nepotrebno pokvareno bezvezno isfabrikovanim „hepiendom“. Oh, da, u glavnom su programu prikazani i italijanska Tajna Kristine Komenčini (incest, trauma & ostalo – osim odlično odigranog lika razvedene prijateljice glavne junakinje, sve ostalo se guši u zamornoj stereotipnosti), Persona non grata nekada tako značajnog Kšištofa Zanusija (sa, teška srca priznajem, izvanrednim Nikitom Mihalkovim kao jedinom svetlom tačkom ovog nedopustivo ordinarnog ostvarenja) i ruski Garpastum Alekseja Germana (valjda o nečemu, možda o fudbalu, teško je reći), ali – toliko o tome…

KOZA I HAŠIŠ: Takođe takmičarskog karaktera, program Paralele i sudari (selektorka Dubravka Lakić) ispunjen je filmovima zemalja bivšeg „istočnog bloka“ i bivše SFRJ, plus jednim turskim. Mogu da razumem da je nekome pun kufer gledanja filmovanog „teškog života u tranziciji“ kad to ionako vidi čim pogleda kroz prozor, ali i te kako je važno imati bar solidan uvid u ono što se snima u bližem i daljem okruženju, a što se i „nas“ tiče, na milion načina. Štaviše, ne bi bilo loše da EX-Istok postane neka stalna podse(le)kcija festivalskog programa… Nepretenciozni, isprva TV-uradak Damjana Kozolea Rad oslobađa bio je kanda najprijatniji momenat ove selekcije i, ako pitate dolepotpisanog, svakako bolji film SLO produkcije od onog razvikanijeg, Cvitkovičevog; reč je o toploj, duhovitoj i inteligentnoj priči o čoveku koji je izgubio posao, a s njim i dobar deo duševnog mira i socijalnog identiteta… Istim se problemom bavi i slovačko-češki Grad sunca Martina Sulika, ali sa mnogo manje napred navedenih atributa; ni uspeliji češki Nešto kao sreća Bohdana Slame ne odmiče daleko od te priče, nadgrađujući je i emigrantskom dilemom, baš kao i poljski omnibus Oda radosti, sa dve pomalo bledunjave i jednom vrlo solidnom pričom, onom srednjom, o varšavskom reperu u unapred izgubljenom srazu sa novom poljskom glembajevštinom… Turske se Dve devojke već čuvenog Kutluga Atamana bave kulturno-religijskim kontroverzama današnje Turske, zbunjene na pola puta između tradicije i (uslovne) vesternizacije, dok rumunsko-švajcarska Rina Ruksande Zenide donosi (još) jednu balkanski deprimantnu priču o maloj „virdžini“ s Kraja Sveta, tamo oko delte Dunava, koja pokušava da utekne iz okova više duhovne no materijalne mizerije okruženja. Mađarska Crna četka Rolanda Vranika pomalo je nesređena (u književnosti bi se reklo: „fali još jedna ruka“), ali vrlo intrigantna i inventivna priča o grupici zgubidana koji po Pešti tobože čiste dimnjake, dok je pravi posao nešto sasvim drugo, tj. kojekakvo trange-frange muljanje, uključiv i uzgoj koze koja svojim varenjem daje odličan hašiš… Sticajem okolnosti, upravo onaj jedini film koji vaš izveštač nije video, bugarski Lejdi Zi Georgija Đulgerova, dobio je nagradu međunarodnog žirija! Ovo, da prostite, ide na dušu organizatora: ne postoji nijedan racionalan razlog zašto se na jednom ipak „malom“ festivalu, sa svega trideset i kusur dugometražnih premijera u sedam dana, termini projekcija preklapaju, tako da je teoretski nemoguće pogledati sve, nego si prisiljen da biraš, pa kako ti zapadne.

Iz gore navedenog razloga, selekcije Novi ruski film i Mladi autori Evrope (kratkometražni, srednjometražni, dokumentarni…) za dolepotpisanog su ostale misterija; svedoci kažu da je viđeno nekoliko senzacionalnih ostvarenja, poput Prvih na mesecu, Beloruske priče i Crnog sunca. Zato sam pogledao dobar deo selekcije Novog mađarskog filma: ne sekirajte se, i mađarska je kinematografija u vrlo vidljivoj krizi identiteta, mada ni približno kao srpska, koja je na dvostrukom dnu: dnu Evrope i dnu vlastite istorije. Mislim, šta reći kad je, uz gorespomenutu Crnu četku, najbolji mađarski film koji sam video Ništa osim seksa, jedna krajnje simpatična, ali i posve ordinarna bridžet-džons-romantična-komedija?! Na drugoj strani su filmovi poput nečega što se zove Mirak (režija Čaba Bolok), toliko lošeg i nepotrebnog da bi – „da sam ja neko“, pa još u Mađarskoj – a pošto je film skupa zabava, narečeni autor mogao da snimi novi film jedino ako se javno odrekne ovog, pokaje se pred svima i ritualno ga spali!

Kako god, pregurasmo i „baksuzni“ Palić, na novom se valjda već radi, jezero i okolina su i dalje prelepi, božanstvena Subotica je i dalje jedini istinski non-štrokavi grad u ovoj zemlji, dobri filmovi će se sigurno snimati i ove godine… Komarci nam tu dođu valjda kao opomena Odozgo da ne valja baš sve da bude potaman!