Prva koprodukcija Srbije i Kirgistana – film „Kurak“

Film Kurak  prva je produkcijska  saradnja između Srbije i Kirgistana.

Istovremeno, to je treći film ove godine koji je producirao Miloš Đukelić, a da je premijerno prikazan na nekom svetskom festivalu.

Nestanak Jozefa Mengelea premijerno je prikazan u zvaničnom programu Kanskog festivala, horor film Karmadona u programu festivala u Torontu, a Kurak će imati svetsku premijeru na najvećem azijskom festivalu, u Busanu u Južnoj Koreji, 21. septembra.

Film je režirala Kirgistanka Erka Dzhumakmatova.

O ženama Kirgistana

Zasnovan je na istinitim događajima, i kroz nekoliko priča koje su isprepletane, bavi se temom obespravljenih žena u patrijarhalnom društvu savremenog Kirgistana.

U pres-materijalu se napominje da je stvarnost savremenog Kirgistana, uprkos statusu ‘sekularne države’, obeležena je nasiljem, hipokrizijom i raširenim kršenjem prava žena, koje i dalje ostaju društveno najnezaštićeniji deo populacije. U uslovima agresivne propagande i patrijarhalne i radikalne religijske ideologije, ideje feminizma u Kirgistanu se poistovećuju sa popularizacijom LGBTQ+ zajednica, otvoreno se kritikuju, a pravosudni sistem u većini slučajeva staje na stranu ubica i silovatelja.

„Jedna od glavnih producentkinja ovog filma Katerina Tarbo-Ignatenko, jedno vreme živela je u Beogradu nakon izbijanja sukoba u Ukrajini i Rusiji“, kaže Miloš Đukelić.

Kad mu je predložila saradnju na ovom filmu, delovalo mu je da neverovatno da će ova „egzotična koprodukcija biti moguća“.

„Skoro da nisam imao ideju ni gde je Kirgistan, ali mi je bilo intrigantno da saznam više o ljudima koji tamo žive i kako žive. Rediteljka filma, Erke, takođe je bila vrlo ubedljiva. Objašnjavala mi je zašto je bitno da se takav film snimi, i objašnjavala mi je nijanse i kontraste tog azijskog društva. Partnere smo tražili nekoliko godina, posećujući filmske markete i festivale poput Kana i Berlina,  i prijavljivali smo se na konkurse.“

U sred hladne zime

Đukelić kaže da su snimali „u sred hladne zime u Biškeku, u Kirgistanu, u zanimljivoj ali i surovoj postsovjetskoj arhitekturi ove azijske republike u kojoj je Islam većinska religija. Ništa nije bilo jednostavno i obično, do te mere, da je novinar po čijem članku je bazirana jedna od priča, uhapšen u tokom snimanja, a tokom montaže je jedan od koreditelja iznenada preminuo”.

Film je, ističe, vizuelno interesantan, estetika koja podseća na filmove Vong Kar Vaija, sa fragmentarnom naracijom. U produkciju su, osim Kirgistana i Srbije, uključene i Francuska, Švajcarska, Luksemburg, Holandija i Italija što govori o kompleksnosti ali i atraktivnosti projekta.