O novom filmu Kirila Serebrenikova Nestanak Jozefa Mengelea sa njegovim koproducentom Milošem Đukelićem, zahvaljujući kome će Srbija posle 30 godina biti deo Glavnog programa Filmskog festivala u Kanu
Vest da će Srbija, trideset godina od Kusturičinog Podzemlja, imati predstavnika u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Kanskog filmskog festivala je važna vest.
To je film Nestanak Jozefa Mengelea Kirila Serebrenikova, čiji je koproducent Miloš Đukelić odnosno “Red production” iz Beograda. U pres materijalu piše da je film Nestanak Jozefa Mengelea nastao po istoimenoj knjizi Olivijea Geza i da prati ozloglašenog nacističkog doktora tokom godina koje je proveo u bekstvu od Paragvaja do brazilskih šuma.
Kiril Serebrenikov je ruski pozorišni i filmski reditelj. Zbog demokratskih nastupa i kritika upućenih autoritarnoj vlasti i cenzuri, osuđen je na tri godine zatvora uslovno. Od aprila 2022. živi u Nemačkoj. Njegov film Limonov, balada prikazan je prošle godine na Festivalu autorskog filma u Beogradu, nakon što je bio deo Glavnog programa u Kanu. Serebrenikov je u Beogradu pre dve godine režirao i predstavu Obična priča, kao prvu predstavu svog “Gogolj Centra” nakon što je zatvoren u Moskvi. Tu negde i počinje profesionalna saradnja između njega i Miloša Đukelića.
Miloš Đukelić objašnjava da je ovog puta Serebrenikov, za razliku od ranijih filmova, za glavnog junaka izabrao “ne samo kontroverznu osobu, već je otišao i korak dalje. Osim emotivno teške teme – Aušvic, Holokaust, ratni zločini – Serebrenikov bira, može se reći, i hrabar rediteljski postupak i pristup jer je glavni lik filma ratni zločinac, monstrum, a neprestano smo sa njim u krupnom planu, skoro da postajemo na taj način intimni. Pokušavamo da ga razumemo iako nam se gadi.”
Kao i u filmu Limonov, balada, kaže Đukelić, “Serebrenikov se ne libi da se uhvati u koštac sa temama koje su osetljive i dolaze u pravom trenutku. Autoritarni režimi, ratni zločini, antisemitizam, dehumanizacija i spremnost da se ljudi žrtvuju zarad nauke ili opšteg napretka. Ni sada on ne nudi banalne i jednostavne odgovore, već postavlja pitanja: da li svako od nas može postati monstrum u promenjenim okolnostima, da li je uzrok samo u okolnostima ili je njima samo potpomognut? Da li i takvi zli ljudi mogu voleti? Da li su i oni sami i njihove porodice žrtve njihovih zločinačkih postupaka? Ima li tu ljubavi? Da li se osećamo krivim ako i na trenutak razumemo da su i psihopate ljudi koji ponekad vole ili su voljeni? Da li oni mogu da zaista vole i koga?”
Naglašava i da, s obzirom da je ovo ipak “umetničko delo a ne naučni rad ili politički pamflet, odgovori nisu jednoznačni”, te da dok gledamo film, “više imamo jedan osećaj mučnine i zbunjenosti, ali smo i zbunjeni, zapitani samim nad sobom i svojim emocijama… Sami ćete već osetiti svoje i doći do svojih zaključaka. Svakako se radi o jednom slojevitom i uznemirujućem filmu”.
Film je sniman u Letoniji i u Urugvaju, pa je priču o tome nemoguće izostaviti.
“Letonija je, slično kao i Srbija, zemlja gde se za manje budžete može dobiti produkciono mnogo više nego na drugim mestima. Takođe, Serebrenikov je prethodne filmove tamo već snimao, poznaje ekipu, ekipa govori ruski, a i lokacije podsećaju na Poljsku i Aušvic. Fantastični filmski studiji… Lično sam bio fasciniran nivoom kvaliteta rada njihove ekipe, kao i jednom radnom etikom koja više podseća na Nemačku nego kako mi zamišljamo bivše sovjetske republike. Ipak, ono što me je najviše iznenadilo jeste trajanje dnevnog svetla u to doba godine. Oko ponoći je i dalje neki sumrak a ne noć. Druga lokacija, Urugvaj, gde sam već i ranije snimao ali reklame, na svoj način takođe je izuzetno mesto. Temperament je dosta sličan našem, ljudi su topli i lako se sprijateljite. Mogu reći da mi nedostaju prijatelji koje sam tamo stekao. Divne uspomene… Fantastična vina, hrana, muzika… Išao sam na fudbalske utakmice čuvenog Penjarola, pa čak i manjih klubova poput Danubijusa… Kakvo nezaboravno iskustvo! Tamo smo, što se tiče filma, imitirali Argentinu i Brazil, Paragvaj… Lokacije na kojima možete da nađete više različitih bile su presudan razlog da tamo odemo.”
Miloš Đukelić smatra da srpskom filmu jeste mesto u Glavnom programu Kanskog festivala i podseća da su i mnogo veće kinematografije od naše tamo nedovoljno prisutne. Smatra da nam se “nakon legendarnih uspeha Kusturice možda samo čini da nismo dovoljno uspešni. Mi smo još dobri, Vladimir Perišić je imao dva zapažena filma u dobrim programima, Dane Komljen u jednom od programa takođe. Bilo je i regionalnih koprodukcija koje su bile vrlo uspešne.”
“Rekao bih da smo mi kao Jugoslavija, a sada Srbija, kinematografija sa fantastičnom tradicijom i respektom u Kanu. Ako želimo da budemo još bitniji i uspešniji, verovatno bi trebalo da odaberemo takvu strategiju kao i da se odlučimo za još veća ulaganja koja ni sada nisu zanemarljiva, da smo još prisutniji na samom marketu, i u Kanu i na drugim festivalima, aktivniji u promovisanju naših autora, filmova, da pazimo da nam subvencije budu stabilne”, smatra Đukelić.
Sa pozicija člana Odbora Festa, Miloš Đukelić ističe da bi “voleo da taj naš najveći filmski festival iskoristimo kao oruđe za povezivanje sa svetom i ostvarivanje ciljeva naše kulturne i filmske strategije, kao platformu za razgovor o tome šta nam je bitno i kako da do toga stignemo zajedno. Takođe moramo da imamo sreću da imamo aktivne autore koji će biti sposobni da te ciljeve iznesu”.
Kaže da je “optimista, pre svega zato što su reditelji i producenti veoma talentovani, sposobni i obrazovani. FDU je kvalitetna filmska škola čak i u svetskim okvirima”. Preporučuje “da se manje bavimo odnosima u našoj ‘maloj bari’ i budemo manje ‘krokodili’ jedni drugima. Da se više bavimo iskrenom kreacijom i ličnim razvojem, a oslobodimo se bilo kakvog provincijalizma. Da budemo ponosni na svoju specifičnost, kao i da se ne plašimo drugačijeg i novog”.
Njegova produkcijska kuća “Red” nije učestvovala na konkursima Ministarstva kulture Srbije za sufinansiranje filmova. Fondovsko finansiranje je, kaže, “generalno evropski problem” zato što je “poput birokratije EU, trom i teži uravnilovki. Nedostaje vizija, a puno je velikih izjava. To često ume da otupi oštricu prilikom izbora”. Naglašava kako je neophodno da “negujemo hrabre i provokativne autore i filmove, a ne kalkulantske. Mislim da je bitno da prepoznamo autentičnost, različitost i sofisticiranost, da konkursne komisije funkcionišu što transparentnije i bez bilo kakvog upliva dnevne politike ili bilo koje vrste klanovske podele. Lako je reći, a teško postići. Možda je čak previše utopistički. Budimo realni, tražimo nemoguće. Duboko poštujem svakoga ko ima integritet, volju i hrabrost da se time bavi kod nas. Zato želim svu sreću i mudrost našem Filmskom centru, a autorima odvažnost i upornost. Film je oblast gde su sujete velike a stvari teško merljive. Ipak sam optimista da nas čeka svetla budućnost”.
I, u tom smislu, podsetimo da je u Kanu za ovdašnju kinematografiju Emir Kusturica osvojio “Zlatnu palmu” prvi put 1985. filmom Otac na službenom putu, a drugi put, deset godina kasnije, za Podzemlje. Sad je evo, opet okrugla godišnjica.
U Engleskoj će od avgusta početi primena prve rutinske vakcine protiv gonoreje na svetu, saopštili su zdravstveni zvaničnici. Ova odluka dolazi usred rekordnog porasta slučajeva ove bakterijske infekcije, kao i rastuće zabrinutosti zbog otpornosti na antibiotike
Reporteri „Vremena“ u više prodavnica nisu pronašli plazma keks. Iz kompanije zvanično ćute, a nezvanično se čuje da još nisu uspeli da vrate proizvodnju u punom obimu
Po izboru globalnog sajta za arhitekturu ArchiDaily, Srpski paviljon izabran je među pet najboljih na Bijenalu arhitekture u Veneciji, a u okviru tog izbora naš paviljon je naveden na prvom mestu
Kad je kralj Petar ovlaš, u privatnom razgovoru rekao Ljubi Stojanoviću da je očekivao Stepu Stepanovića u novoj vladi, ovaj mu je objasnio da se čak i tako izgovorena vladareva želja kosi sa principima parlamentarne monarhije. Kralj je zbog toga morao da mu se izvini u Skupštini
Pre tačno 150 godina, metar i kilogram prihvaćeni su za zvanične jedinice mere. Pitanje je da li je kilogram danas isti kao što je bio pre 150 godina – ali za sada nemamo pouzdan metoda da saznamo
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Sreća da Srbija ima „istraživački tim Informera“! Dragan J. Vučićević je u poslednji čas otkrio pakleni plan „zločinaca“ i „blokadera“ i tako opet spasao državu. To što laže manje je bitno
Držati profesorku sociologije Mariju Vasić u zatvoru pod optužbom za terorizam je anticvilizajski zločin. Ili groteska, kako god hoćete. Zašto se protiv toga ne pobune sudije, tužioci, policajci, bezbednjaci
Režimski napad na visoko obrazovanje
Kako se sprema Šešeljev zakon 2.0 Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
