Bez početka i kraja je naslov koji metaforički označava prsten, a odnosi se na nedavno otvorenu izložbu u Etnografskom muzeju u Beogradu na kojoj je izloženo prstenje od kasne antike do danas.
Kolekcija prstenja je najbrojnija u veoma bogatoj Zbirci nakita Etnografskog muzeja, objašnjava autorka izložbe Jelena Tešić Vuletić, i jedna je od retkih u ovom muzeju koja obuhvata širi period od 19. do prve polovine 20. veka kojim se inače bavi Etnografski muzej: „Zato naše prstenje može da parira kolekcijama onih muzeja koji proučavaju ranije istorijske periode, i to sa izuzetno reprezentativnim primercima.“ Izložbom su javnosti otkriveni reprezentativni primerci, a u katalogu (koji treba posebno istaći zato što predstavlja deo nastojanja Etnografskog muzeja da katalogizuje svoju celokupnu zbirku) opisano je svih 383 predmeta Kolekcije prstenja.
Najstariji prsten u Etnografskom muzeju je iz kasne antike, nepoznatog porekla. „Pretpostavljamo da je verenički zato što je od gvožđa koje se koristilo za izradu vereničkog prstenja još u rimsko doba, i zato što ga krase dve stilizovane figure“, kaže autorka izložbe. „Naime, u to vreme je vereničko prstenje ukrašavano muškom i ženskom bistom koje su licem okrenute jedna prema drugoj. Urezi na našem prstenu nisu jasni, što je nametnulo dvoumljenje da urezane figure možda predstavljaju svetitelje, kakvi se javljaju na venčanom prstenju tog perioda.“
SREDNJI VEK: U životu srednjovekovnog čoveka prsten je bio tu da ga ukrasi, da ukaže na njegov značaj, materijalno stanje, da ga sačuva od zlih uticaja, da ga venča, i da mu posluži kao pečat u datom trenutku. Sve je to uticalo na oblik prstena i ornamentiku na njemu. Najrasprostranjeniji tip prstenja kasnog srednjeg veka je pečatno prstenje. Po lepoti i starini, u Kolekciji Etnografskog muzeja izdvaja se prsten nađen u selu Mrkonje kod Medveđe, u okolini Leskovca, prilikom kopanja njive 1965. godine. Napravljen je između osamdesetih godina 14. veka i pedesetih godina 15. veka od pozlaćenog srebra, ukrašen je nijelom. Čelo prstena je ukrašeno heraldičkim znacima među kojima je figura životinje sa razjapljenim čeljustima, verovatno vuk. Najveća vrednost ovog prstena je natpis na obodu glave i s obe strane karike: „prsten Marin, Nikoline žene“. Jelena Tešić Vuletić kaže da budući da nijedna Mara iz tog perioda, pripadnica visokog plemstva, nije bila udata za nekog Nikolu, pitanje ko je vlasnica prstena učinilo se nerešivim: „Mesto Medveđe je u srednjem veku pripadalo Dubočici čije je delove u prvoj polovini 15. veka posedovao vlastelin Nikola Skobaljić, junak iz vremena despota Đurđa Brankovića. Činjenica da je bio vojskovođa, ukazuje da je bio u godinama kad je trebalo da je već oženjen. Međutim, nismo našli nikakav podatak ko mu je žena, ali ni da nije bio oženjen. Za sada pretpostavku da je vlasnica prstena baš njegova žena, potkrepljuju mesto nalaza, vreme nastanka, i ime Nikola.“
Muško pečatno prstenje iz srednjeg veka rado je ukrašavano monogramom vlasnika. Na jednom od izloženih su ćirilična rukopisna slova ATM, a njegov vlasnik je Andrić Todosije Milun. To je jedini primerak prstena iz te grupe koji pri dnu karike ima urezana sitna ćirilička slova LT koja verovatno predstavljaju inicijale majstora, kujundžije koji je izradio prsten.
Osim pečatnog, prstenje srednjeg veka je svrstano u prstenje s glavom u obliku lista, prstenje s glavom u obliku cveta, prstenje s ovalnom ili elipsastom glavom, stolovato prstenje, ahatno, i razno drugo prstenje. Stolovato prstenje imalo je interesantnu namenu. „Nosilo se samo za vreme svečanosti za stolom, zato što zbog svoje veličine nije moglo da služi kao svakodnevni ukras“, objašnjava autorka izložbe. „Javlja se u 16. veku, a nošeno je sve do 19. Izrađivano je od običnog materijala, od bakra, bronze ili srebra, što ukazuje da je bilo omiljeni deo nakita širokih slojeva. Bilo je prepuno detalja, raskošno, veoma uočljivo pa zato i nošeno u svečanim prilikama, često na svadbama. Njihova posebnost i veličina nije imala namenu samo da krasi mladence, već i da privlači pažnju i tako štiti tek venčani par od zlih pogleda.“
GRAĐANSKI UKUS: Prstenje 19. veka je pod uticajem građanske nošnje prvo bilo bogat ukras u orijentalnom stilu, a zatim, zbog uticaja evropskog načina odevanja, počelo je da liči na modu Beča i Pariza. Srpske kujundžije, zlatari i juveliri prihvatili su nove materijale, oblike i tehnike izrade i svoj rad sveli uglavnom na reprodukciju. Taj trend se nastavio i u 20. veku. Među prstenjem iz tog vremena čuveno je janjevsko prstenje i to ne po izgledu, već po nadaleko čuvenim majstorima, kujundžijama iz Janjeva.
Janjevo je postalo centar za izradu nakita u vreme kralja Milutina, isto kad i Priština. U terminologiji u vezi sa izradom nakita, janjevski rad podrazumeva nakit izrađen tehnikom livenja u mesingu, s običnom karikom i glavom u obliku četvrtaste ili ovalne pločice s različitim ukrasima. Kujundžije iz Janjeva su bile poznate, cenjene i aktivne sve do prve polovine prošlog veka, a onda su počele da nestaju. Jelena Tešić Vuletić priča da je jedan od njih opstao do osamdesetih godina prošlog veka, istina ne u svom selu Slovinju kod Dobrotina, nego u Livnu gde se preselio: „Nikola Gedžević je sa sinom Jovanom nastavio da se bavi kujundžijskim zanatom i to onako kako su se njime bavili stari Janjevci.“ Prema njegovim podacima, zemlju za livenje, livačku, doneli su iz Janjeva, i mešali je sa šećerom rastvorenim u vodi. Između dva svetska rata šećer su zamenili kalafonijumom, vrstom smole, jer on bolje stvrdne zemlju. Prali se dvostruki otisak, otisak isti sa obe strane. Otisak mora da se napraši likopodijumom (beli prah biljnog porekla) kako bi se zadržala vlaga. Zatim se lije, i posle hlađenja čisti od nalevka, suvušnog mesinga. Posle toga, glača se turpijom. Pošto je ovoj fazi posvećivana posebna pažnja, prsten je izgledao kao zlatan.
Nakit je do sada proučavan usputno, uz izučavanje narodne nošnje kao njen prateći deo. Od izložbe Bez početka i kraja očekuje se da to promeni.
