Provokativno i raznovrsno

Ne treba negovati svakakvu tradiciju, već samo onu koja se potvrdila i pokazala kao značajna. Posle tačno tri godine, Drama Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane ponovo je uspešno gostovala u Beogradu, te je tako počela da se uspostavlja ta „pozitivna tradicija“ koja bi, kao takva, trebalo i da se nastavi. Ovo gostovanje razlikovalao se od prethodnog prevashodno po „gabaritu“: ovog puta je domaćin bio Bitef teatar – prošli put je bio Atelje 212 – pa da je ponuda Drame SNG-a morala da bude usklađena s prostornim uslovima ovog relativno kamernog beogradskog pozorišta. Tako je došlo do zanimljive ideje da se u Bitef teatru prikažu samo predstave Male drame – kamerne dramske scene SNG-a.

Iz odličnog propratnog materijala, specijalno pripremljenog za ovo gostovanje, mogu da se dobiju podaci o istorijatu Male drame, koja ove godine slavi značajan jubilej – četrdeset godina postojanja. I na osnovu tog materijala, ali prevashodno na osnovu tri prikazane predstave, mogao je da se stekne jasan uvid u osnovni umetnički koncept ove scene: ona prikazuje nova (ili novootkrivena) ostvarenja nacionalne i svetske dramske književnosti i doprinosi razvoju jednog posebnog glumačkog izraza, kamernog, intimnog, zgusnutog, suspregnutog u sredstvima i intenzivnog u efektu. Ovaj repertoarski uzorak mogao bi da posluži i kao ogledni model nekim našim velikim pozorištima koja ne vode dovoljno računa o svojim malim scenama, te od njih prave poligone za vežbanje potpunih početnika, za „tezge“ nezadovoljnih glumaca i za slične ad hoc projekte… Možda smo, ipak, prestrogi: u poslednje vreme primećuje se umetnička i repertoarska konsolidacija naših kamernih scena, a nedavno je, s uspehom, otvoren još jedan takav prostor – Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Mala Drama SNG-a prikazala je tri predstave koje jasno oslikavaju repertoarsku konzistentnost i umetničku raznovrsnost (u smislu rediteljskih poetika) ove scene. Dve od tri prikazane drame spadaju u grupu svetske „savremene klasike“ (Borba crnca sa psima Bernara-Marije Koltesa i Očišćeni Sare Kejn), dok je treća pravi repertoarski biser: reč je o delu Četerton francuskog romantičara Alfreda de Vinjija, koje je skoro zaboravljeno čak i u svojoj postojbini, tako da se može govoriti o ponovnom otkriću… Odmah se primećuje da ovaj izbor ne obuhvata nijedno delo savremene slovenačke drame; ovaj nedostatak je, međutim, takođe „reprezentativan“, jer je dramska literatura u Sloveniji trenutno u veoma ozbiljnoj krizi – savremeni autori malo pišu i retko se izvode. Nasuprot ovoj nezavidnoj situaciji sa novom dramom, raznovrsnost i elaboriranost rediteljskih rukopisa predstavlja, uz vrhunske domete glumačke profesije, najznačajniji element slovenačkog pozorišta. O tome svedoči i gostovanje Male drame SNG-a u Bitef-teatru.

Rediteljske poetike ostvarene u predstavama Četerton i Borba crnca sa psima stoje u direktnoj opoziciji (nažalost, predstavu Očišćeni, koju je režirao Jernej Lorenci, nisam uspeo da vidim, pa zato ne mogu da je podvrgnem nasilnom uopštavanju, tom omiljenom kritičarskom sportu). Reditelj Diego de Brea postavio je romantičarski komad Alfreda de Vinjija – koji prikazuje poslednje dane mladog, genijalnog, neshvaćenog, rezigniranog, bezvoljnog i samoizolovanog engleskog pesnika Četertona – na vrlo stilizovan, decentan i estetizovan način. Osnovno sredstvo ovakve scenske zamisli jeste scenografija, čiji je autor takođe Diego de Brea: u tom dekoru, kao i u kostimima Alana Hranitelja, dominira crna boja, a jedini vizuelni akcenat ostvaruju dva velika zlatna rama, koji uokviruju portal scene i njenu dubinu.

Ovo rešenje je značenjski veoma otvoreno i složeno, pa ga zato ne treba svoditi na neku pojednostavljenu scensku metaforu: dinamična akcija crnih figura između dva zlatna rama može da označava i oživljavanje umrtvljene klasike, i pokušaj da se genijalne ličnosti uhvate, ukrote i urame, i mračne unutrašnje tokove jedne sjajne i raskošne forme, i slike prošlosti… Ovaj estetizovan teatarski izraz gradile su i neke pojedinačne scenske slike, koje opet ne predstavljaju oštre i izričite misaone metafore, već pre ostvaruju snažne poetske evokacije (recimo, prizor u kome se iz čajnika izliva, umesto tečnosti, beli prah). Naravno, pozitivnom utisku o predstavi značajan doprinos pružili su i odlični glumci: Petra Govc kao dostojanstvena, krhka i setna Kiti Bel, Bojan Emeršič kao energični, zadrti i kockasti Džon Bel, Janez Škof kao temperamentan i izričit Kveker i Gregor Baković kao distancirani, ironični, na momente naivni i tužni Četerton.

Gost iz Hrvatske, reditelj Ivica Buljan, koji je već nekoliko puta radio u Sloveniji, postavio je Koltesov komad Borba crnca sa psima u poglavito realističkom prosedeu. Taj prosede se prevashodno zasniva na scenografiji Slavena Tolja, koja prikazuje jednu veoma skromnu kolibu, delove gradilišta i veliko crno prostranstvo u pozadini; u toj crnoj pozadini neprestano se nazire zloslutna silueta crnca u beloj košulji. Na ovaj način, reditelj Buljan je scenski opredmetio osnovnu dramsku situaciju Koltesovog komada: grupa belih radnika nalazi se na afričkom gradilištu gde im, i zbog njihovih vlastitih predrasuda, bahatosti i nasilništva (ubili su jednog crnog radnika), preti opasnost iz nepoznatog, spoljnog, crnog, afričkog sveta.

Međutim, drama nema samo taj realistički tok, s društvenim i psihološkim sukobima koji se dešavaju u situaciji povišenog dramskog intenziteta (izolovanost u neprijateljskom svetu); ona ima i svoj poetski tok, sa snažnim evokacijama Afrike kao prostora iskušenja, čežnje, strasti, misterije, ljubavi i smrti. Za taj sloj komada, koji je prevashodno oličen u liku crnca Alburija, reditelj Buljan nije uspeo da nađe pravi scenski ključ; čitanje teksta iz ofa delovalo je kao rešenje na prvu loptu – pa zato i banalno – a glumačke mogućnosti mladog slovenačkog repera afričkog porekla Hozea, nisu bile ni približno dovoljne za tako složen zadatak… Polovičan rezultat koji ostvaruje ova predstava ne menja, kada se sve sumira, utisak o izuzetnoj umetničkoj provokativnosti i raznovrsnosti Male Drame SNG-a iz Ljubljane.