Šesti oktobar u „američkoj zoni“

Samo su zvuci cvrčaka i noćnih letova sa Aerodroma Pula narušavali tišinu nakon rečenice koju je na Tvrđavi Minor na ostrvu Mali Brijun izgovorio Svetozar Cvetković:

„Ja nikada nisam bio član Nacističke stranke“.

Sat vremena ranije, publika je ispunila do poslednjeg mesta tribine iznad pozornice nestrpljivo očekujući poslednje igranje predstave „Na čijoj strani“ Ronalda Harvuda u ovoj sezoni.  Njena nedavna  postavka u režiji Lenke Udovički,  smatra se središnjim događajem 26. sezone Teatra „Ulysses“.

Istražitelj i dirigent

U predstavi, u posleratnom Berlinu, velikog nemačkog dirigenta Vilhelma Furtvenglera, kojeg igra beogradski glumac Svetozar Cvetković, isleđuje američki major Stiv Arnold, kojeg igra hrvatski glumac Ozren Grabarić.

Arnold u „američkoj zoni“ (u kojoj ima šlaga za kafu!) pokušava da dokaže da je veliki dirigent svojim umetničkim autoritetom, svesno ili nesvesno, služio režimu koji je počinio nezamislive zločine.

S jedne strane je istražitelj koji u razorenoj Nemačkoj ne želi da sluša uzvišene govore o Betovenovoj muzici dok se još otkrivaju razmere Holokausta. S druge je Furtvengler, koji tvrdi da nije ostao zbog Hitlera, već zbog nemačke muzike, publike, orkestra i ljudi kojima je svojim položajem mogao da pomogne.

Harvud ne nudi presudu. On od gledaoca traži upravo ono što sugeriše izvorni naslov „Taking Sides“ – da zauzme stranu.

Miris izgorenog ljudskog mesa

U mom slučaju, kako je predstava odmicala, moje simpatije nisu išle ka favorizovanom Furtvengleru već u korist majora Arnolda kojeg igra, reklo bi se, na hrvatskoj pozorišnoj, televizijskoj i filmskoj sceni nepravedno zapostavljeni Ozren Grabarić.

na_cijoj_strani_ulyssesDSC04967

Moj utisak, kao i utisak ljudi koji su sedeli u mojoj blizini, je da Grabarićevi argumenti, na primer, „Da li ste nekada osetili miris izgorenog ljudskog mesa?“ dominiraju.

Valorizaciju tog utiska nismo mogli da vidimo u snazi aplauza na kraju predstave, jer je rediteljka Udovički odlučila da Cvetković i Grabarić zajedno izlaze da se poklone publici.

Za Svetozara Cvetkovića ovo nije prvi susret sa ovim Harvurdovim tekstom – već pre gotovo tri decenije, dok je bio upravnik Ateljea 212. Tada ga je, takođe u režiji Lenke Udovički, postavio kao producent. U glavnim ulogama bili su Ljuba Tadić i Petar Božović. Sada se komadu vraća kao glumac i u njemu prepoznaje ne samo razgovor s prošlošću već i upozorenje upućeno sadašnjosti.

Dirigent Trećeg rajha

Istorijske činjenice govore da Furtvengler nije bio član Nacističke stranke, pomagao je pojedinim progonjenim muzičarima, posebno Jevrejima i sukobljavao se s delom režimskog aparata.

Istovremeno, ostao je najistaknutiji dirigent Trećeg rajha, nastupao je pred nacističkim vođstvom i postao simbol kulturnog prestiža države koja je vodila osvajački rat i sprovodila genocid nad brojnim narodima.

Oslobođen je optužbi 17. decembra 1946. u procesu denacifikacije. Među onima koji su mu pomogli bili su veliki muzičari koji su imali moralni autoritet da govore u njegovu korist, među njima Jehudi Menjuhin i Paul Hindemit.  Nakon oslobađanja,  nije odmah mogao da se vrati na podijum. Tek 25. maja 1947, prvi put posle rata, ponovo je dirigovao Berlinskom filharmonijom — Betovena.

A onda je njegova karijera praktično ponovo eksplodirala.

Dirigovao je u Salcburgu, Lucernu, Parizu, Londonu, Buenos Ajresu, Italiji i drugde, 1951. dobio je ogromnu simboličku ulogu: otvorio je prve posleratne Bajrojske svečane igre Betovenovom „Devetom simfonijom“, 1952. ponovo je formalno postao šef-dirigent Berlinske filharmonije, ovog puta doživotno.

Bojkot Čikaškog orkestra 

Na drugoj strani okeana nije išlo baš tako glatko. Furtvengleru je 1949. ponuđeno mesto glavnog dirigenta Čikaškog simfonijskog orkestra. Međutim, kada je objavljeno da će doći, grupa veoma uticajnih muzičara pokrenula je kampanju protiv njegovog angažmana.

Među njima su bili Arturo Toskanini, Vladimir Horovic, Artur Rubinštajn, Džordž Sel i Ajzak Štern. Pretili su bojkotom nastupa ako Furtvengler bude angažovan. Pritisak je bio toliko snažan da je Čikaški simfonijski orkestar povukao ponudu.

Drugim rečima, pravno je bio rehabilitovan, ali deo međunarodne muzičke elite nije smatrao da je time moralno pitanje rešeno.

Najglasniji je bio Artur Rubinštajn, koji je smatrao da Furtvengler nije imao moralno opravdanje da ostane u Nemačkoj. I Horovic je zastupao stav da je Furtvengler mogao da napusti zemlju. Ali bilo je i velikih muzičara koji su bili na njegovoj strani – Jehudi Menuhin je bio naročito ogorčen američkim bojkotom i smatrao je da je prema Furtvengleru učinjena nepravda. Umro je 30. novembra 1954. u Ebersteinburgu kod Baden-Badena.

A šta kaže publika

„Imate umetnike koji su veoma otvoreni u napadima na vlast, ali su istovremeno otišli iz svoje zemlje i iz nje se isključili. Imate i one koji su ostali i rade svoj posao. Pritom nije reč o rečenici: ‘Ja sam samo radio svoj posao’. Oni kroz svoj rad iznose umetnički i politički stav. Taj stav pripada njima, ali i piscu, reditelju i delu koje izvode. On se odnosi na mesto, režim i aktuelnu politiku!“, rekao je Svetozar Cvetković u intervjuu za zagrebački „Jutarnji list“ posle premijere.

Nakon tri sata predstave (sa jednom pauzom) publika je krenula ka brodovima koji će ih vratiti na Veliki Brijun i u Fažanu.

Komentari o predstavi gledalaca iz Srbije bili su posebno zanimljivi:

„Ovo će se i kod nas uskoro dešavati!“, kaže jedna Beograđanka.

„Varaš se! To smo mislili i posle 5. oktobra pa se ništa nije desilo! Ni sada neće biti šestog oktobra“, odgovara rezignirano njen partner.

„Ovakva vrsta suđenja moguća je samo nakon kopnene intervencije i potpunog poraza kao što je to bio slučaj sa Nemačkom u Drugom svetskom ratu. Niko nije u stanju da pošteno sudi svojim sunarodnicma!“, zaključuje njihov prijatelj.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!