Sarajevo Theatre Showcase – Let’s meet! (Sarajevo, 12–14 septembar)
Uobičajen showcase nudi mogućnost da u nekoliko dana odgledate produkciju pozorišta koje organizuje takvu manifestaciju, jer je showcase namenjen pre svega producentima, selektorima festivala i kritičarima. Međutim, ideja ovog showcasea je bila šira i ticala se onoga što se zove kulturna politika u zemljama regiona. Dakle, ne samo da se gledaju predstave, već i da se umetnici iz regiona (nekadašnje republike SFRJ) čvršće međusobno povežu. Pozorišnici iz ovih država, od kojih su neke već u EU, a za neke sam bog zna kada će biti, mogu i treba da sarađuju, jer pored zajedničke ratne traume imaju i zajedničko pozorišno i kulturno nasleđe, te zajedničku želju da u materijalno skučenim uslovima stvaraju teatar koji je važan za njihovu zajednicu, a respektabilan u širem kontekstu. Organizatori i partneri, njih osam na broju (SARTR, Heartefact, Ulys’ses, Realstage, Para Film&Teatar, Binario Vivo) odlučili su da u Sarajevu, gradu koji je pretrpeo teška razaranja tokom ratova devedesetih, okupe umetnike različitih dobi – od onih koji su se rodili više godina posle rata do takozvane srednje generacije, koja se rata jako dobro seća. Organizovane su radionice dramskog pisanja i pozorišne kritike, rezidencijalni programi za reditelje i edukacija iz domena produkcije, prezentacije i fundraisinga. Takođe, pozorišni profesionalci imali su prezentacije projekata za koje su tražili potencijalne partnerske organizacije. Bio je tu mnogo događaja i puno zaista lepih ponuda različitih projekata, od kojih se većina bavi aktuelnim temama poput ekologije i femicida. Meni lično najzabavniji je bio predlog za projekat “Prvi Makedonac u svemiru” (Boris Vasilevski i Andrea Markoska), koji na duhovit način govori o potrebi balkanskih naroda da kroz skupe, besmislene i bespotrebne poduhvate naduvavaju svoj nacionalni ego. Teško je bilo sve programe ispratiti te sam, u svojstvu kritičarke, najveću pažnju posvetila pozorišnim predstavama koje su za showcase selektovale Beka Vučo i Urliha Džonson. Selekcija se sastojala, izuzmemo li SARTR, od onoga što se kod nas vrlo široko i donekle pogrešno zove nezavisna scena, a čiji bi engleski naziv off-scena možda bio tačniji (mada i dalje veoma uopšten). Na ovim prostorima kultura je na margini, a off-scena je margina margine. Off-scena je, s druge strane, slobodnija u delovanju od institucija, koje su vrlo često “sapete” politikama kojima ne ide u prilog međunacionalno i međudržavno povezivanje umetnika i stvaralaca.
PRVI DAN
Prvog dana gledali smo predstavu Bitef teatra Samoubistvo kao društvena činjenica (koncept, scenografija i režija Ana Janković, dramatruškinja Anja Bilanović). Predstava počinje tako što jedna žena (Iva Ilinčić) ulazi u veoma skroman stan sa velikim buketom raskošnih ruža, stavlja ih u vazu i počinje redovnu večernju rutinu. Predstava teče lagano u ritmu rutinskih aktivnosti poput spremanja večere, skidanja šminke, pranja zuba. Jednostavne radnje odvijaju se u usamljeničkoj tišini koju remeti zvuk sa mobilnog telefona i računara – internet mediji su jedina vrsta kontakta koju ostvaruje junakinja predstave. U publici postoji blaga napetost i iščekivanje, jer znamo da gledamo predstavu koja već u naslovu najavljuje samoubistvo. Odjednom, Ona ustaje i suprotno dotadašnjim postupcima počinje da govori o tome kako će se ubiti kombinovanjem prekomerne doze tableta za umirenje i alkohola. Nakon toga dobijamo i detaljno objašnjenje šta se događa sa telom, ali ne i zašto se dogodilo to što se dogodilo. Odnosno, zašto je žena koja je na početku scene ušla sa prelepim buketom ruža na kraju scene izvršila samoubistvo. Odabrani pozorišni postupak imao je veliki potencijal da nam delikatnim, ali snažnim scenskim jezikom dočara i razjasni suštinu savremene usamljenosti, koja vodi pojedinca u samoubistvo.
Drugi deo predstave je sasvim drugačijeg stila. U njemu kao kabaretske figure nastupaju glumica, rediteljka i dramaturškinja projekta. Razumeli smo da postoje razni društven faktori koji pritiskaju umetnike, ali i pored njihove želje da budu i zabavne i provokativne, ovaj deo predstave nema potencijal prvog dela. Najjači utisak u predstavi ostavila je Iva Ilinčić u prvom delu – činilo nam se da se sva skupila, poništila i postala siva i neprozirna kao depresija koja razjeda savremenog čoveka i tera ga na samoubistvo.
DRUGI DAN
The Machine (plesačica Bojana Robinson, Institut 0.1. Ljubljana, Slovenija) plesna je predstava koja govori o porodičnom problemu plesačice. Naime, njena kći mora da koristi mašinu pomoću koje uduše kiseonik. Zato što je devojčica toliko upućena na mašinu, mašina je postala deo porodice. Mašina koja, istovremeno, čuva i ograničava detetov život, uza sve strahove za njegov život, postala je majčina opsesija. Razvoj te opsesivne vezanosti majke za mašinu dočaran je kroz ples. Pokreti se ponavljaju, variraju i razvijaju: plesačica se prema mašini ophodi kao plašljiva životinja, zatim se srodi s mašinom i, na kraju, kao da gubi ljudski lik i sama postaje mašina.
Predstava Hinkeman (produkcija Nezavisno pozorište Zlatne godine, Skoplje, Severna Makedonija) bazirana je na čuvenom komadu Ernsta Tolera o Hinkemanu, ratnom invalidu, povratniku iz Prvog svetskog rata. Rediteljka i adaptatorka Tamara Stojanoska nije htela da postavlja Tolerov tekst, već da ga iskoristi i da kroz varijacije na temu “Hinkeman” progovori o sveukupnoj brutalnosti koju sistem generiše. Strašna je Hinkemanova sudbina, ali je strašna i sudbina savremenih glumaca koji igraju u Hinkemanu i koji se eksploatišu do totalnog iscrpljivanja, strašna je sudbina žene koja od saradnice i drugarice postaje seksualni objekat, strašni su međuljudski odnosi u kojima je čovek čoveku vuk… U predstavi, međutim, nije do kraja razjašnjeno sa kojih pozicija se kritikuje sistem i šta je to uopšte sistem – je li to nekakva “spoljašnja sila” koja kao marionete na koncu povlači sudbine likova, ili sistem čine ljudi koji su u sistemu. S druge strane predstava pleni ogromnom glumačkom energijom čitavog ansambla – glumci igraju, čini se, do samosatiranja. Rezultat je predstava velike energije, ali monotonog ritma i nedovoljno razjašnjenih idejnih pitanja o odnosu čoveka i sistema.
TREĆI DAN
Trećeg dana gledali smo predstavu This is my truth, tell me yours (Centre for Drama Art, Via Negativa & City of Women, Hrvatska i Slovenija) u izvođenju Jasne Žmak. O ovoj predstavi smo već pisali u tekstu “Proveravanje granica” povodom Bitefa 2024. (“Vreme”, br. 1761). Sada samo treba dodati da nam se čini kako je u ovom pozorišnom kontekstu predstava jako dobro “legla”. Za razliku od festivala Bitef, gde je bila postavljena u nekakvom kontrastu u odnosu na velike produkcije, ovde su i tema (istraživanje lične i umetničke istine jedne žene) i sam umetnički postupak (monoperformans) bili jako dobro uklopljeni u celinu.
Najzanimljivije i najkompleksnije pozorišno ostvarenja na showcaseu jeste predstava domaćina Podroom, pisca Armina Behrema, rediteljke Alje Bešić, produkcija SARTR. Ova predstava govori o tome kako je pamćenje varljiva kategorija i zavisi od onoga ko pamti, šta želi da upamti a šta da zaboravi, kao i kako nas pamćenje određuje. Tema pamćenja je obrađena kroz dve povezane ljubavne priče – jedna homoseksualna, druga heteroseksualna. Spoj dve teme, pamćenje i ljubav, odnosno, kako pamtimo važne momente iz svog ljubavnog života, bila je osnova za dramu o (ne)slobodi mladog čoveka u BiH čiji seksualni život odvija između sobe (room) i noćnog kluba (Podroom). Inteligentna dosetka da se reč podrum, koji je simbol za bedu, skriveno i prljavo, napiše kao da je iz drugog, engleskog jezika (i kao potencijalni naziv noćnog kluba), jasno govori o tome koliko pisac oseća da su vrednosti zapadnog sveta neuspešno implementirane u njegovu sredinu. Dramski komad je uspela kombinacija savremene dramaturgije (fragmentarna dramaturgija, rašomonsko ponavljanje istih scena sagledanih iz različitih perspektiva) i klasične dramaturgije (zaokruženi likovi, jasno, usmereno delovanje likova, preokret i prepoznavanje [suočavanje sa istinom], sukob). Podroom je istovremeno aktivistička predstava jer govori o odnosu zajednice prema slabijima – homoseksualcima i ženama, i melodramska – ljubavne priče sa tragičnim ishodom, podela na žrtve i mučitelje, patos… Sve ovo u predstavi dosta dobro funkcioniše i mnogo nam više od “ohlađenog” pristupa u drugim predstavama pomaže da počnemo da “navijamo” za vrednosti koje zagovaraju pisac, reditelj i glumci. Rediteljka je pažljivo režirala predstavu kombinujući svetlo, zvuk i pokret, koji se brzo i dinamično smenjuju i asociraju na žurke. Likovi su više tipovi nego kompleksni karakteri, ali to ne smeta jer su izgrađeni precizno i smisleno su postavljeni u kontekst žanra. Tome su dosta doprineli glumci koji su likovima dali za njih karakteristične savremene i prepoznatljive geste (Faruk Hajdarević, Anastasija Dunjić, Dino Sarija i Edin Koja Avdagić). Zato su nam likovi još bliži i zaista osećamo tugu zbog saznanja da je slobodan život nemoguć u zemlji okovanoj uskogrudošću i mržnjom.
Tema i čitava priča Ubijanje sna Qendra Multimedia iz Prištine za mene je bila naročito uznemirujuća i bliska. Predstava govori o velikim snovima o slobodi koju su Albanci dočekali nakon NATO bombardovanja i faktičkog odvajanja od Srbije. Predstava prati sudbinu urbaniste i arhitekte Redžepa Lucia, koga je preduzimačka mafija ubila 2000. jer je stajao na putu njihovoj divljoj gradnji. Ovde je potresno to koliko je ta priča o sudbini grada i sudbini čoveka užasavajuće slična svuda na prostorima bivše Jugoslavije. Rediteljski i glumački postupci su minimalistički, sa jasnom željom da u fokusu publike bude životna priča istinitog junaka koja postaje metafora urbanističkog haosa u kome žive mnogi gradovi na ovim prostorima.
Najjači utisak po završetku showcasea jeste da živimo iste drame podeljeni u manje države, u kojima porodice sa bolesnom decom teško žive, slabiji se prebijaju, a oni koji se suprotstave mafiji ubijaju. No, to smo možda mogli da naslutimo i pre samog showcasea – dovoljno je provozati se automobilom kroz ove razjedinjene predele da bi se uvidelo koliko su nam problemi ostali zajednički iako su nam države sada različite.
Ipak, možda je i dragocenije saznanje da je dramaturški najcelovitije delo stvorio dramaturg Armin Behrem, koji je bio izvanredan student u Sarajevu, vrlo brzo počeo da radi u profesionalnim pozorištima (dramaturg sjajne predstave Ljubičasto Kamernog teatra 55), usavršava se u inostranstvu, a sada je pozvan da radi u institucionalnom pozorištu SARTR – reč je, naravno, o predstavi Podroom. Zato je pitanje svih pitanja šta će biti sa svim ovim zamišljenim projektima i napisanim dramama predstavljeni, u Sarajevu na showcaseu – Let’s meet! Hoće li se naći iko da ih realizuje? Umetnici, bilo da su mladi ili srednjih godina, moraju imati mogućnost da odmah i mnogo rade od samog početk, pa sve dok ih umetničke snage drže, da ih ne kastrira i ne ubija siromaštvo, da ih ne guši usamljenost, da ih puste da budu zdravi, pravi i svoji i da rastu, rastu i rastu, a onda će i svima nama sigurno biti bolje.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
Premijer Đuro Macut je održao sednicu Vlade u Leskovcu da bi prisustvovao promociji projekta Prestonica kulture 2026. u kome je glavna stavka prenamena Doma vojske, za koju su uložena sredstva Evropske banke još prošle godine
„Vreme je učinilo da apsurd postane realnost naših života“, kaže Tihomir Stanić pred sutrašnju premijeru Beketove drame „Čekajući Godoa“, koja se uvek postavlja s razlogom
„Lazarus Fest“ je najnoviji program koji je Zrenjanin otkazao u godini u kojoj je Prestonica kulture Srbije i u kojoj nema novca da realizuje planirane projekte. Zna se zašto
Ne zna se da li će Narodno pozorište biti otvoreno u petak kao što je najavljeno. Do tad, Balet vežba u Sali na petom spratu, a dramske predstave gostuju na scenama drugih pozorišta i dobijaju velike ovacije
U najpoznatijem muzeju na svetu, Luvru, došlo je do pljačke, zbog čega je zatvoren, a policija sprovodi istragu
Goruće pitanje nije zašto se šator u Ćacilendu zapalio, već šta šta to šatorsko naselju ima da traži ispred Narodne skupštine već pola godine
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja I: Srbija–SAD
Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
