Protiv paradiranja nakićenosti i gluposti

Umetničke kolonije su kroz istoriju nastajale sa ciljem da uspostave kritički odmak prema ustaljenim društvenim i umetničkim normama. Počev od čuvene Barbizonske škole, preko Bauhausa i eksperimentalnih obrazovnih modela kao što je “Black Mountain College”, sve do posleratnih komuna i savremenih rezidencija, umetnici su se organizovali van centara moći u vremenima koja su zahtevala reakciju na preovlađujuće akademske, tržišne i političke okolnosti. Njihova funkcija je bila i da obezbede uslove za eksperiment, razmenu i neuspeh, što je u formalnim okvirima često bivalo nemoguće.

Barbizonska škola i principi na kojima je nastala, iz današnje perspektive mogu se čitati kao naivni (ili čak banalni), budući da je u pitanju bilo slikanje en plein air (slikanje direktno u prirodi, sa namerom da se zabeleži trenutni doživljaj posmatrača). Međutim, 1830, kada je škola osnovana, čuveni pariski Salon i njegov žiri smatrali su nezamislivim da se na izložbama nađu slike koje pejzaž posmatraju kao samodovoljni i samostalni motiv. Predstave krajolika bile su prihvatljive samo ukoliko bi se pojavile u okviru istorijskog slikarstva, popularne forme umetničkog izražavanja nakon restauracije dinastije Burbona. Sve drugo je predstavljalo skandal, što je ponajbolje na svojoj koži osetio Teodor Žeriko sa čuvenim Splavom meduze.

foto: katarina šoškić

Šarl Bodler je rigidnost Salona opisao kao paradiranje nakićenosti i ekscesa buržoaske gluposti.

Pokret koji je naizgled bio posvećen oslobađanju okoštalih slikarskih normi, bio je samo rukavac tinjajućeg političkog nezadovoljstva, a okretanje ka pastorali i seljacima možemo daleko bolje da razumemo u kontekstu revolucije iz 1848. i takozvanog proleća naroda.

Kolonije, dakle, ne nastaju iz viška slobode, već iz njenog nedostatka.

foto: katarina šoškić

ULAZAK U SVET

Stoga ne treba da čudi što je na ovim prostorima najstariju koloniju osnovala Nadežda Petrović, velika slikarka i borkinja koja se nije libila da svoje učenice izvodi sa nastave na proteste, da po Srbiji organizuje protestne zborove i na koncu da kao bolničarka položi život za svoje principe. Kolonija u Sićevu nastaje kao jugoslovenska kolonija, sa ciljem da učesnici “slikaju u pleneru, proučavaju sprske narodne običaje, razmenjuju mišljenja i iskustva.”

Poslednjih decenija, umetničke kolonije se svode na funkcionisanje po inerciji, uz skromnu podršku ustanova, neretko zadržavajući konzervativni stav o slikanju u pleneru, koji 121 godinu nakon Nadeždine umetničke revolucije deluje potpuno groteskno.

“Mokrin House Art Colony” u tom smislu predstavlja izuzetak. Imajući u vidu medijsku praksu i međunarodnu aktivnost mentora – Marina Marković kroz performativne prakse eksploatacije sopstvene kože zadire duboko u polje biopolitike; Ivana Ivković koristi muško telo kao performativni medij; Šejla Kamerić je međunarodnu slavu stekla radom Bosnian girl, reagujući na mizogini grafit koji je u vreme rata za jugoslovensko nasleđe napisao pripadnik holandskog bataljona u Srebrenici, dok se Saša Tkačenko bavi prostorom i transformacijom arhitekture – k olonija u Mokrinu odlučno odstupa od romantične predstave umetnika koji se povlače iz sveta kako bi sa distance proizveli “čistu” umetnost i nastupa sa prekopotrebnih kritičkih pozicija.

U trenutku u kom se umetnička scena nalazi pod višestrukim pritiscima, lišena zakonskog i pravnog okvira za finansiranje iz privatnog sektora i izopštena od države, svaki pokušaj da se umetnička praksa izmesti van dominantnih matrica partijske umetnosti dobija subverzivnu političku dimenziju.

POLITIZOVANJE UMETNOSTI

U tom kontekstu možemo parafrazirati Bodlerov opis i reći da “Mokrin House Art Colony” predstavlja alternativu paradiranju nakićenosti. Potreba za ovom praksom nije nastala zbog nepostojanja ustanova, već zbog toga što su one prestale da obavljaju svoju osnovnu funkciju: obrazovanje i stvaranje publike, uspostavljanje kontinuiteta sa progresivnim praksama iz prošlosti i rad na vidljivosti savremenih umetničkih praksi. Dugogodišnje zanemarivanje kulturne infrastrukture, odsustvo jasne kulturne politike i zamena dugoročnih strategija kratkoročnim projektima doveli su do toga da se odgovornost za opstanak umetničkog rada prebacuje na same umetnike. Kolonija u tom smislu ne nudi rešenje, već ukazuje na problem. I upravo u toj poziciji leži njena specifična snaga: petnaest mladih umetnika bilo je u prilici (od 18. do 25. januara) da stvara radove koji će biti izloženi u beogradskoj galeriji “Eugster”.

Tada ćemo dobiti odgovor da li je mokrinska kolonija uspela da promeni dominantan odnos prema autoritetu i znanju. Rođeni i odrasli u nemiru i nestabilnosti, mladi umetnici se opiru hijerarhijski postavljenom sistemu u kome se znanje prenosi vertikalno. U vreme kada se diplome kupuju, vlasnici pečenjara ukazom prekvalifikuju u eksperte za energetiku, a najveći svetski naučnici brukaju odnosom sa Epstinom i sličnim zverima, njihov odnos prema autoritetu ne zasniva se na formalnim kvalifikacijama mentora, već kroz oslanjanje na lično iskustvo. Dakle, autoritet se stiče neposredno i kontinualno, uz rizik da se svakog trenutka izgubi.

O tome nam sveodoči Sofija Pavković, učesnica kolonije, doktorandkinja na Fakuletu likovnih umetnosti u Beogradu: “Boravak u Mokrinu za mene je bio dragoceno iskustvo pre svega zbog ljudi koji su bili iskreno posvećeni i posvećeni tome da tih nedelju dana provedemo smisleno i kvalitetno, od učesnika i mentora do celog tima “Mokrin Housea”. U takvom okruženju, sa odličnim uslovima za rad i prostorom za otvorene i značajne razgovore, lako se stiču iskustva koja pripremaju za naredne korake u umetničkoj praksi i karijeri.”

U vremenu birokratizacije kulture, u kojoj se koriste kvantitativni kriterijumi (broj izložbi, poseta, objava i pregleda), kada vrednost rada postaje zavisna od njegove sposobnosti da se uklopi u postojeće formate, a ne od njegove kritičke ili eksperimentalne snage – “Mokrin House Art Colony” predstavlja mesto koje u fokus vraća pitanje smisla umetničkog rada, a zanemaruje ostvarivanje normi po uzoru na Aliju Sirotanovića. Razmena iskustava, zajednički rad i neformalni razgovori postaju integralni deo umetničke prakse. Fokus se pomera sa proizvoda na proces, sa individualne afirmacije na kolektivno promišljanje. U vremenu u kom su umetnici primorani da stalno proizvode dokaze sopstvene relevantnosti, ovakav pomak ima jasnu političku težinu.

foto: katarina šoškić

STRUKOVNA AGORA

Širi društveni kontekst dodatno pojačava ovaj aspekt: generacija koja danas ulazi u polje umetnosti formira svoje estetske i političke pozicije u atmosferi dubokog nepoverenja prema institucijama. To ne znači odbacivanje znanja ili iskustva, već odbijanje hijerarhijskih modela koji su izgubili kredibilitet. Horizontalni oblici organizacije i zajedničkog učenja postaju način artikulacije tog nepoverenja. U tom smislu, kolonija preuzima modele aktuelne političke prakse, ne deklarativno već delatno, kroz način organizacije rada.

Pitanje koje “Mokrin” otvara nije da li ovakav model ima smisla, već zašto je i dalje izuzetak. Razlog se verovatno krije u činjenici da ovakvi prostori nisu lako uklopivi u postojeće mehanizme kulturne politike. Oni zahtevaju poverenje, dugoročno planiranje i stratešku opredeljenost države. Ako umetničke kolonije danas imaju smisla, onda ga imaju samo pod ovim uslovom: da ne služe kao estetički izraz apolitičnosti, već kao strukovna agora. “Mokrin House Art Colony” nagoveštava da je takav pristup moguć. A znamo i kome sve ovo predstavlja problem.