Proleće se ne može ukinuti

Dejvid Hokni nije bio samo prokleto talentovan slikar. Bio je humanista, istraživač, intelektualac, borac za LGBT prava, scenograf i standard u vizuelnom jeziku. I danas, kada nam je potrebno da pohvalimo nečiji talenat, kažemo: “Crta kao Hokni.” I to bude dovoljno.

U posleratnoj Engleskoj Hoknijev otac Ken bio je član komunističke partije, a mladog Dejvida su zvali Boris, jer se gradom šetao u maslinasto-zelenoj uniformi i sa kačketom à la Fidel Kastro.

Ljubav prema Pikasu i snazi slike spoznao je kao tinejdžer, kada se susreo sa slikom Masakr u Koreji, na kojoj se vidi kako američke imperijalne snage neselektivno ubijaju izbeglice, uglavnom žene i decu. Međutim, Hoknijev otpor prema nasilju nije bio eksplicitan kao kod genijalnog Španca koji se poistovećivao sa bikom, već je taj otpor gradio u skladu sa svojom osetljivom i tananom prirodom. Kao student je opsesivno čitao Vitmana, Kavafija i Lorensa Darela, te je i njegovo slikarstvo postalo duboko intimističko. Otpor koji je Hokni pružao nepravdi i zločinima proisticao je iz odluke da, uprkos svim dokazima, ostane optimista. Dugujemo mu verovatno najlepšu rečenicu koju je ikada izgovorio jedan vizuelni umetnik: “Čoveče, seti se da ne mogu da ukinu proleće.” Ova misao, gotovo heraklitovskog zamaha, podseća nas da ničija nije gorela do zore i da ćemo uvek imati šansu da napravimo bolji svet. Jedino što ne smemo jeste da odustanemo. A Hokni je bio neumoran. Ostaće zapamćena anegdota da je još kao student prkosio uštogljenim pravilima akademije i odbijao da crta gojazne modele koji ga nisu zanimali. Umesto toga radio je ono što voli – obnažene, skladne muškarce. Međutim, Hokni ne bi bio Hokni da pokraj tih radova ne bi uredno zalepio i ono što je bio školski zadatak, kako bi profesorima pokazao da ume sve, ali da će raditi samo ono što ga uzbuđuje.

Bio je atipičan i po tome što se njegova karijera razvila eksponencijalnom brzinom. Tek što je završio studije, njujorška MoMa za svoju kolekciju kupuje tri njegove grafike, koje se potom rasprodaju. To mu omogućava da uđe u orbitu pop-art umetnika, koji u to vreme preuzimaju primat od Poloka i mačo slikarstva apstraktnih ekspresionista. Pa ipak, Hoknijeva veličina nije presudno u tome što je kao stvaralac bio genijalan, već što se nikada nije libio da svoj ugled založi za ugrožene: nakon proboja na američkom tržištu, najpre na aerodromu Hitrou provocira konzervativne carinike gej porno časopisima, da bi 1966. godine demonstrativno napustio Ujedinjeno kraljevstvo zbog toga što je homoseksualnost i dalje bila kriminalizovana. Nakon toga sledi kalifornijski period, kada nastaje i čuveni Bigger splash, slika koja se utkala u sve pore popularne kulture u tolikoj meri da je čak i Toni Soprano, u jednoj epizodi kultne serije, blenuo u reprodukciju kao omađijan.

Hokni je raširenih ruku pozdravljao nove tehnologije: od foto-aparata, preko kompjuterskog softvera “Paint”, sve do iPada i veštačke inteligencije. Njegovo uzbuđenje u susretu s novim medijima i njihovim vizuelnim jezikom bilo je konstantno i donosilo čitave cikluse novih slika.

Ostaće zapamćena i Hoknijeva višedecenijska svađa sa istoričarima umetnosti: umetnik je tvrdio da se od 15. veka u slikarstvu masovno koristila camera lucida, vrsta primitivnog projektora pomoću kog su velikani poput Vermera, Karavađa i ostalih naprosto prenosili projekciju na platno. Sve je počelo nakon beskrajno lucidnog Hoknijevog pitanja: “Kako su 1420. godine odjednom svi umetnici u Evropi otkrili senku?” Arogancija istoričara umetnosti nije mogla da dozvoli da odgovor na jedno ovako logično pitanje bude i jednako logičan odgovor: braća Van Ajk su radila u cehu koji je proizvodio i sočiva, i u potrazi za novom tehnologijom koja će ubrzati proces slikanja, došli su do prilično jednostavnog rešenja. Gotovo trideset godina je Hokni imao čitav esnaf protiv sebe, ali im je tvrdoglavo prkosio do te mere da je na otvaranja izložbi dolazio sa majicom na kojoj piše “Znam da sam u pravu.” Sukob je okončan tek 2006. godine, kada je u saradnji sa Bi-Bi-Sijem Hokni napravio film Secret knowledge, u kojem naučno dokazuje svoje tvrdnje.

U njegovu neodoljivost ubraja se i “mržnja” koju je osećao prema Toniju Bleru i Gordonu Braunu. Među prvima je razumeo da je “treći put” samo obilazni put do pakla korporativne distopije.

Odlazak Dejvida Hoknija ostaviće veliku prazninu u svetskoj umetnosti, ali će nas njegova umetnost iznova podsećati na to da nema tog kučkinog sina koji može da nam ukine proleće.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!