Primer Maje Miloš: Nagrada u inostranstvu srpskim rediteljima nije podsticaj za sledeći film

Konačno, nakon četrnaest godina čekanja, pred publiku stiže novi dugometražni film Maje Miloš „Pukotina u ledu“. Festivalski život počinje svetskom premijerom u Sarajevu 18. avgusta , a potom će 24. avgusta biti prikazan i u Herceg Novom.

Foto: Promo

Ova vest, naravno, raduje. Pre svega zato što se vraća autorka jednog od najznačajnijih i najprovokativnijih srpskih filmskih debija ovog veka.

Međutim,  što njen povratak, hteo-ne hteo, otvara jedno mnogo neprijatnije pitanje: zašto smo na novi film Maje Miloš čekali četrnaest godina? I ovo nije pitanje za Maju Miloš, ili, preciznije, ne samo za nju. Njena filmografija je samo posebno upečatljiv primer problema sa kojim se suočava srpska kinematografija, a to je hronični nedostatak kontinuiteta.

„Klip“

Podsetimo se… Debitantski dugometražni film Maje Miloš, „Klip“, osvojio je 2012. nagradu „Tigar“ u Roterdamu. Bio je to ogroman međunarodni uspeh. U nekoj drugoj, organizovanijoj kinematografiji, takav uspeh bio bi konkretan podsticaj autorki da odmah počne pripreme za novi film.

Ne znači to da nagrada automatski garantuje finansiranje sledećeg projekta, niti da uspeh prvog filma sam po sebi daje pravo na državni novac. Ali, ozbiljna kinematografija mora da ima mehanizme koji uspešnim autorima omogućavaju da nastave da rade, da razvijaju projekte, pokušavaju, rizikuju i grade opus.

U Srbiji to, očigledno, ne ide baš tako. Uspeh ne otvara vrata. A posebno ih ne otvara svetski uspeh.

I drugi primeri o istom

Maja Miloš, međutim, nije usamljena. Nije izuzetak. Između prvog i drugog filma Nikole Ležaića, „Tilva Roš“ iz 2010. i „Kako je ovde tako zeleno?“ iz 2025, prošla je decenija i po.

Mladen Đorđević je 2009. premijerno prikazao „Život i smrt porno bande“, da bi „Radnička klasa ide u pakao“ pred publiku stigla tek 2023. godine. (Istina, Đorđević je u međuvremenu radio i druge filmske forme i projekte, ali između ova dva dugometražna igrana ostvarenja proteklo je četrnaest godina.)

Mina Đukić je 2014. debitovala filmom „Neposlušni“, koji je premijerno prikazan na Sandensu – od tada čekamo njen sledeći dugometražni igrani film. Milica Tomović je 2021. debitovala „Keltima“, filmom koji je premijerno prikazan u Berlinu i imao veoma zapažen festivalski život. Njen drugi dugometražni igrani film još nije ni na vidiku, iako je prošlo pet godina.

A kako to rade u svetu

U svetu je drugačije. Možda je najbolje da pogledamo šta se dogodilo sa nekim drugim autorima koji su, poput Maje Miloš, početkom prethodne decenije započinjali svoje karijere na međunarodnoj festivalskoj sceni. Roterdam 2012. je u tom smislu gotovo idealan primer.

Iste godine kada je „Klip“ osvojio „Tigra“, u Roterdamu su bili i autori koji će u narednim godinama napraviti velike međunarodne karijere, kao što su Ruben Estlund i Endru Hej.

Estlund je nakon toga snimio „Turistu“, „Kvadrat“ i „Trougao tuge“, a poslednja dva filma donela su mu po „Zlatnu palmu“ u Kanu.

Endru Hej je posle „Vikenda“ snimio, između ostalog, „45 godina“ i „Svi mi neznanci“. To nisu samo filmovi. To je razvoj karijere, kontinuitet, mogućnost da pratimo kako se jedan autor menja i sazreva. Naravno, svaka zemlja ima drugačiji sistem finansiranja, produkcije i podrške filmu. Ali poređenje je dragoceno iz jednog razloga: vidimo šta se događa kada autor dobije priliku da nastavi da radi.

Ovaj trenutak

Trenutak u kojoj dočekujemo novi film Maje Miloš je težak i za srpsko društvo i za srpski film. Pišem ovo u trenutku kada gotovo dve godine nema novih konkursa Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova. I pišem u trenutku kada pre nekoliko dana obelodanjeni rezultati konkursa Ministarstva kulture jasno govore o vremenu u kojem se nalazimo.

Foto: Promo

Ako već sada imamo autore koji između dva filma čekaju deset, četrnaest ili petnaest godina, šta možemo da očekujemo u narednoj deceniji? Koliko će mladih reditelja uopšte uspeti da snimi prvi i drugi film? Koliko će njih odustati?

Jer ne gubimo mi tu samo godine. Gubimo filmove koji nisu snimljeni. Gubimo faze u razvoju autora koje nikada nećemo videti.

Premijera „Pukotine u ledu“ je istovremeno razlog za veliko zadovoljstvo i povod za preispitivanje. Ozbiljna kinematografija se ne gradi samo dobrim filmovima. Gradi se i kontinuitetom.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.