Od Mika Džegera do Madone, ovogodišnji filmski festival u Berlinu liči na veliku rokenrol predstavu
Ne tako davno, u dvadesetom veku, uspeh jednog festivala merio se i cenio, pre svega, brojem dobrih filmova. Ali, danas u XXI veku, to je prošlost, history…
Sada je glavno, ako ne i jedino merilo, ko hoda famoznim crvenim tepihom. Što veći glamur, što jače talasanje, što značajnije prisustvo slavnih, to je festival te sezone uspešniji. Tako se sada računa, tako i nikako drugačije, ma šta o tome mislili i ma koliko se toga gadili, recimo, antiglobalisti ili pobornici autorskog rukopisa i odgovarajuće skromnosti, tihosti i smernosti. Jer, ta vremena više ne postoje, da se zna!
Za to je (sve donedavno) poslovično radan i ozbiljan Berlinski filmski festival ove svoje pedeset osme sezone, živi dokaz. Ili, kad je i on poklekao, kada se i on uhvatio na udicu, odlučio da uđe u jednu takvu, u suštini, besomučnu trku, onda stvari zaista dobijaju sasvim novi tok i budućnost ovog i svakog drugog velikog filmskog festivala postaje neizvesna na svaki način.
O čemu je reč?
O velikim parama, dabome, koje, opet, zahtevaju dolazak važnih i najvažnijih da bi se silni novac vratio. I tako se neminovno ulazi u začarani krug…
Hoćete primer?
Evo, nema ubedljivijeg od ovog: na samom startu Berlinala bili su Martin Skorseze i već uveliko, a još vrlo živahni, legendarni Stonsi, sa Mikom Džegerom na čelu (reč je o dokumentarnom, a briljantnom ostvarenju Shine A Light; praktično o snimku dva koncerta prošaranom kratkim izjavama i komentarima četvorice slavnih muzičara). A pri kraju festivala, ovih dana na tepihu se očekuje lično Madona, i to sa svojim prvim igranim filmom pod nazivom Filth and Wisdom u okviru prestižnog programa Panorama.
Zatim, u Berlinu je s filmom CSNY Deja vu bio glavom i stasom omiljeni roker Nil Jang, koji je pod pseudonimom Bernard Šejki režirao film o sopstvenoj turneji „Freedom of Speech Tour“, koja je bila vrsta aktivne pobune protiv američkog angažovanja u Iraku praveći u isto vreme paralelu sa američkim angažovanjem u Vijetnamu pre četrdeset godina.
Onda, da konačno dođemo do glumaca, ovo je ipak filmski festival: pa, i taj je spisak, nazovimo to tako, grubo, oveći i krajnje zanimljiv… Pre, ali pre svih, berlinskim crvenim tepihom je, opet u prvim danima festivala, prošetao nedostižni (po talentu, osobenom načinu života, činjenici da je opstao na vrhu, a ostao svoj) Denijel Dej Luis.
On… On igra retko, ali igra vrhunski!
Sada je Danijel u gotovo svakoj sceni filma Biće krvi Pola Tomasa Andersona, filma dugog sto pedeset osam minuta. Dakle, ima ga fakat mnogo, ali ne smeta, naprotiv. To je ona prava, istinska, velika gluma, da, tako se zove ta umetnost u tumačenju Denijela Dej Luisa.
Treba odmah dodati da je i sam film savršen: bez imalo umetničarenja, bez suvišnih a glupavih metafora, bez fleš bekova, bez isprepletanih slojeva, bez svega što bi ga, kao, izdvajalo i činilo navodno osobenim, taj film prati, gotovo linijski ravno, čitavu jednu životnu priču prvog čoveka koji se dvadesetih godina XX veka obogatio na nafti negde u Kaliforniji. Ta prvobitna muka njegova sa uspehom i bogatstvom prerasta u obest i gramzivost, praktično u okrutnost i nemilosrdnost. Cela ta promena jednog ljudskog bića, ogromna promena koja pretvara čoveka u zver, to je taj veličanstveni epski film koji ni upola ne bi bio toliko veliki i toliko prijemčiv bez Denijela Dej Luisa. Recimo još da je film Biće krvi nominovan u osam kategorija za Oskara, pri čemu gotovo svi tipuju da će zlatnu statuu izvesno on, Dej Luis, osvojiti… Bio bi to, by the way, njegov drugi Oskar: prvog je dobio za Moje levo stopalo, čisto podsećanja radi…
Ostanimo kod iste priče, kod crvenog tepiha: pogibeljno je, bogami, bilo i dok je njime hodala čini se nikada lepša i izvesno nikada popularnija Penelope Kruz. Za nju se zaista može reći ono znano da ima nešto.
A to, to nije lepota u klasičnom smislu: crte lica pravilne, bla bla bla… Ne, Penelope Kruz je upravo suprotno, sva u neskladu, ali zrači, ali privlači, ali prva je danas, na vrhu je samom. Takvu ulogu, ulogu neodoljive mlade žene, ona tumači u filmu baskijske rediteljke Izabel Koiše Elegija, gde, takva putena i privlačna, izluđuje postarijeg muškarca, profesora od znanja i ugleda, čija je studentkinja… To može jedino da vodi gorkom kraju.
Ogromna su očekivanja bila od tog filma u kome, treba svakako istaći, sjajno glumi Ben Kingsli, glumi staračko ludilo, ako nije prejako reći, a nije. Film je to koji ne budi niti jednu emociju, sve je u njemu predvidivo, džaba su se njih dvoje trudili kad je sve to skupa delovalo prazno, bledo i neuverljivo. Rečju – očajno režirano.
Slično razočaranje je neočekivano doneo i skupi, a mnogo reklamirani (prvi američki) film Erika Zonke Julija, u kome igra – potpuno uzaludno fenomenalna – Tilda Svinton. Ništa joj ne vredi sav njen veliki dar kada igra u filmu koji je od početka do kraja izgubljen, sav u lutanjima, u praznim hodovima, a predug… O čemu je reč? O alkoholičarki koja kidnapuje unuka jednog multimilionera da bi vremenom, a to su dobra dva puna sata, od nje sasvim sporo i lagano nastajala jedna nova osoba koja će se odreći i sitnine od dva miliona dolara, samo da spasi isto to dete na kome je htela lako da se obogati. Mnogo, ali mnogo bolje zvuči ova priča nego film.
Tilda Svinton je bila glumica od, da tako kažem, najvećeg ugleda, makar u prvim festivalskim danima. Deluje moćno i samosvojno, a izgleda taman dovoljno atraktivno da bi je budni sanjali muškarci, ali samo oni posebnog ukusa.
Imala je ona još jedan film na Berlinalu, dokumentarni Derek u režiji Ajzaka Džulijena, posvećen slavnom britanskom gej reditelju Dereku Džermenu s kojima je bila veliki prijatelj za njegova života. Otud je i dobila počasnu a čuvenu „Tedi“ nagradu Berlinala, koju tradicionalno već dvadeset godina dodeljuje gej zajednica, ovde vrlo jaka. Toliko jak da je, recimo, dokumentarni deo ugledne Panorame počeo izuzetno zanimljivim ostvarenjem Džihad za ljubav Perveza Šarma, filmom koji je ovaj, takođe javno deklarisani gej reditelj, snimao oko pet godina u dvanaest zemalja i na devet jezika, a sa idejom da muslimani gej i lezbijske orijentacije pred kamerama govore o svom izboru, to jest o tome da džihad označava unutarnji sukob, baš kao i potrebu da se živi u potpunoj harmoniji sa sobom… Nešto, drugim rečima, vrlo daleko i različito od uobičajene predstave o džihadu kao svetom mudžahedinskom ratu.
Lako je zamisliti da je bila prava pomama za tim filmom…
Videti ga, il’ umreti!
Naravno da je još mnogo, ali doista mnogo filmova na Berlinalu 08.
Baš kao što ima još dana do kraja festivala …
O nagradama, o Zlatnom medvedu, odlučuje žiri kome predsedava Kosta Gavras, pritom u okrnjenom sastavu: dan uoči početka festivala svoj dolazak su zbog prezauzetosti otkazale danska reditelja Suzan Bir i francuska glumica Sandrin Boner.
Berlinale se nije predao, ni govora…
Ne tražeći im zamenu, niti se upuštajući previše u takav neočekivan i po festival neprijatan gest, ladno se upustio u novu sezonu potpuno svestan da ima keca u rukavu, to jest Mika Džegera na crvenom tepihu.
I to samo za početak!
A početak se računa, uvek.
O Madoni koja tek dolazi da i ne govorimo.
Tako da je ovo sada i jedna velika rokenrol predstava što niko ne krije, što svi ističu, što sve veseli.
Jer, šta?
Ozbiljni, ozbiljni Berlinale luduje!
Konačno nešto novo…
*Slika: NAŠ ČOVEK U BERLINU: Stefan Arsenijević
***
Film Stefana Arsenijevića Ljubav i drugi zločini prikazan je na početku 58. berlinskog filmskog festivala. Tačnije, protekle a tople, sunčane berlinske nedelje.
Odmah da kažem: nisam videla bolji i potresniji srpski film poslednjih godina. Od onih je da po izlasku iz bioskopa ne znate kuda biste, a i potpuno vam je svejedno. Jer, imate veliku kost u grlu i suze kojima ne date da krenu..
Beograd juče, danas, možda i sutra.
U Beogradu svi mi zaglavljeni, životi nam stali, zamrznuti.
Nekoliko likova u novobeogradskim pustim i prljavim blokovima i njihove izukrštane sudbine. Čemer i jad. Mnogo ljubavi, a malo, malo nade.
Kao najfiniju čipku je Stefan mladi Arsenijević režirao ovaj svoj prvi igrani film, sa velikim sentimentom i zavidnom zrelošću. U Berlinu je bila cela ekipa: pored reditelja, koji je i koscenarista, došli su glumci, jedan bolji od drugog – Vuk Kostić i Feđa Stojanović, ali i Milena Dravić i Anica Dobra… Drim tim.
Veliki film. Tužan do bola.
Ali ono, ono što daje i što će tek dati poseban šmek tom filmu je da se nalazi u direktnoj konkurenciji s debitantskim Madoninim filmom.
Zvuči super, zar ne?!
U Berlinu, u konkurenciji s Madonom.
Priča cela.
U toku je administrativna provera dostavljene dokumentacije za finansiranje i sufinansiranje projekata u oblasti kulture u okviru izložbe Ekspo 2027, nakon čega će uslediti stručna evaluacija svih prijava
Na Bitef neće doći portugalska i predstava Žige Divjaka. Pretpostavlja se da će takvih biti još. Ako se ovaj najveći međunarodni pozorišni festival u Srbiji ne održi i ove godine, to će biti njegov kraj, kažu stručnjaci
Pulski festival je osudio napad na pisca Vladimira Arsenijevića u Beogradu. Pozvao je publiku da dođe na projekcije filma „Tri nedelje posle“ čiji je on koscenarista. Ovaj film je u Karlovim Varima dobio nagradu za najbolji evropski film - istog dana kada su Arsenijevića huligani prebili u Beogradu zato što je spremao komemorativni skup posvećen Srebrenici
Nagradu „Ernest“ za životno delo dobio je Voja Brajović na upravo završenom Filmskom festivalu u Somboru
Konkurs za kulturne projekte na Ekspou, kao da je sastavljao neko nedovoljno stručan i vičan. Podseća na konkurse koje raspisuje Ministarstvo kulture u ime lokalne SNS stranke. Umetnici kažu: kultura nije dekor ni scenografija za državni projekat
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Fudbal, kriminal, politika i skaj aplikacija
Zašto Nemanju Vidića nema ko da štiti Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
