Od Mika Džegera do Madone, ovogodišnji filmski festival u Berlinu liči na veliku rokenrol predstavu
Ne tako davno, u dvadesetom veku, uspeh jednog festivala merio se i cenio, pre svega, brojem dobrih filmova. Ali, danas u XXI veku, to je prošlost, history…
Sada je glavno, ako ne i jedino merilo, ko hoda famoznim crvenim tepihom. Što veći glamur, što jače talasanje, što značajnije prisustvo slavnih, to je festival te sezone uspešniji. Tako se sada računa, tako i nikako drugačije, ma šta o tome mislili i ma koliko se toga gadili, recimo, antiglobalisti ili pobornici autorskog rukopisa i odgovarajuće skromnosti, tihosti i smernosti. Jer, ta vremena više ne postoje, da se zna!
Za to je (sve donedavno) poslovično radan i ozbiljan Berlinski filmski festival ove svoje pedeset osme sezone, živi dokaz. Ili, kad je i on poklekao, kada se i on uhvatio na udicu, odlučio da uđe u jednu takvu, u suštini, besomučnu trku, onda stvari zaista dobijaju sasvim novi tok i budućnost ovog i svakog drugog velikog filmskog festivala postaje neizvesna na svaki način.
O čemu je reč?
O velikim parama, dabome, koje, opet, zahtevaju dolazak važnih i najvažnijih da bi se silni novac vratio. I tako se neminovno ulazi u začarani krug…
Hoćete primer?
Evo, nema ubedljivijeg od ovog: na samom startu Berlinala bili su Martin Skorseze i već uveliko, a još vrlo živahni, legendarni Stonsi, sa Mikom Džegerom na čelu (reč je o dokumentarnom, a briljantnom ostvarenju Shine A Light; praktično o snimku dva koncerta prošaranom kratkim izjavama i komentarima četvorice slavnih muzičara). A pri kraju festivala, ovih dana na tepihu se očekuje lično Madona, i to sa svojim prvim igranim filmom pod nazivom Filth and Wisdom u okviru prestižnog programa Panorama.
Zatim, u Berlinu je s filmom CSNY Deja vu bio glavom i stasom omiljeni roker Nil Jang, koji je pod pseudonimom Bernard Šejki režirao film o sopstvenoj turneji „Freedom of Speech Tour“, koja je bila vrsta aktivne pobune protiv američkog angažovanja u Iraku praveći u isto vreme paralelu sa američkim angažovanjem u Vijetnamu pre četrdeset godina.
Onda, da konačno dođemo do glumaca, ovo je ipak filmski festival: pa, i taj je spisak, nazovimo to tako, grubo, oveći i krajnje zanimljiv… Pre, ali pre svih, berlinskim crvenim tepihom je, opet u prvim danima festivala, prošetao nedostižni (po talentu, osobenom načinu života, činjenici da je opstao na vrhu, a ostao svoj) Denijel Dej Luis.
On… On igra retko, ali igra vrhunski!
Sada je Danijel u gotovo svakoj sceni filma Biće krvi Pola Tomasa Andersona, filma dugog sto pedeset osam minuta. Dakle, ima ga fakat mnogo, ali ne smeta, naprotiv. To je ona prava, istinska, velika gluma, da, tako se zove ta umetnost u tumačenju Denijela Dej Luisa.
Treba odmah dodati da je i sam film savršen: bez imalo umetničarenja, bez suvišnih a glupavih metafora, bez fleš bekova, bez isprepletanih slojeva, bez svega što bi ga, kao, izdvajalo i činilo navodno osobenim, taj film prati, gotovo linijski ravno, čitavu jednu životnu priču prvog čoveka koji se dvadesetih godina XX veka obogatio na nafti negde u Kaliforniji. Ta prvobitna muka njegova sa uspehom i bogatstvom prerasta u obest i gramzivost, praktično u okrutnost i nemilosrdnost. Cela ta promena jednog ljudskog bića, ogromna promena koja pretvara čoveka u zver, to je taj veličanstveni epski film koji ni upola ne bi bio toliko veliki i toliko prijemčiv bez Denijela Dej Luisa. Recimo još da je film Biće krvi nominovan u osam kategorija za Oskara, pri čemu gotovo svi tipuju da će zlatnu statuu izvesno on, Dej Luis, osvojiti… Bio bi to, by the way, njegov drugi Oskar: prvog je dobio za Moje levo stopalo, čisto podsećanja radi…
Ostanimo kod iste priče, kod crvenog tepiha: pogibeljno je, bogami, bilo i dok je njime hodala čini se nikada lepša i izvesno nikada popularnija Penelope Kruz. Za nju se zaista može reći ono znano da ima nešto.
A to, to nije lepota u klasičnom smislu: crte lica pravilne, bla bla bla… Ne, Penelope Kruz je upravo suprotno, sva u neskladu, ali zrači, ali privlači, ali prva je danas, na vrhu je samom. Takvu ulogu, ulogu neodoljive mlade žene, ona tumači u filmu baskijske rediteljke Izabel Koiše Elegija, gde, takva putena i privlačna, izluđuje postarijeg muškarca, profesora od znanja i ugleda, čija je studentkinja… To može jedino da vodi gorkom kraju.
Ogromna su očekivanja bila od tog filma u kome, treba svakako istaći, sjajno glumi Ben Kingsli, glumi staračko ludilo, ako nije prejako reći, a nije. Film je to koji ne budi niti jednu emociju, sve je u njemu predvidivo, džaba su se njih dvoje trudili kad je sve to skupa delovalo prazno, bledo i neuverljivo. Rečju – očajno režirano.
Slično razočaranje je neočekivano doneo i skupi, a mnogo reklamirani (prvi američki) film Erika Zonke Julija, u kome igra – potpuno uzaludno fenomenalna – Tilda Svinton. Ništa joj ne vredi sav njen veliki dar kada igra u filmu koji je od početka do kraja izgubljen, sav u lutanjima, u praznim hodovima, a predug… O čemu je reč? O alkoholičarki koja kidnapuje unuka jednog multimilionera da bi vremenom, a to su dobra dva puna sata, od nje sasvim sporo i lagano nastajala jedna nova osoba koja će se odreći i sitnine od dva miliona dolara, samo da spasi isto to dete na kome je htela lako da se obogati. Mnogo, ali mnogo bolje zvuči ova priča nego film.
Tilda Svinton je bila glumica od, da tako kažem, najvećeg ugleda, makar u prvim festivalskim danima. Deluje moćno i samosvojno, a izgleda taman dovoljno atraktivno da bi je budni sanjali muškarci, ali samo oni posebnog ukusa.
Imala je ona još jedan film na Berlinalu, dokumentarni Derek u režiji Ajzaka Džulijena, posvećen slavnom britanskom gej reditelju Dereku Džermenu s kojima je bila veliki prijatelj za njegova života. Otud je i dobila počasnu a čuvenu „Tedi“ nagradu Berlinala, koju tradicionalno već dvadeset godina dodeljuje gej zajednica, ovde vrlo jaka. Toliko jak da je, recimo, dokumentarni deo ugledne Panorame počeo izuzetno zanimljivim ostvarenjem Džihad za ljubav Perveza Šarma, filmom koji je ovaj, takođe javno deklarisani gej reditelj, snimao oko pet godina u dvanaest zemalja i na devet jezika, a sa idejom da muslimani gej i lezbijske orijentacije pred kamerama govore o svom izboru, to jest o tome da džihad označava unutarnji sukob, baš kao i potrebu da se živi u potpunoj harmoniji sa sobom… Nešto, drugim rečima, vrlo daleko i različito od uobičajene predstave o džihadu kao svetom mudžahedinskom ratu.
Lako je zamisliti da je bila prava pomama za tim filmom…
Videti ga, il’ umreti!
Naravno da je još mnogo, ali doista mnogo filmova na Berlinalu 08.
Baš kao što ima još dana do kraja festivala …
O nagradama, o Zlatnom medvedu, odlučuje žiri kome predsedava Kosta Gavras, pritom u okrnjenom sastavu: dan uoči početka festivala svoj dolazak su zbog prezauzetosti otkazale danska reditelja Suzan Bir i francuska glumica Sandrin Boner.
Berlinale se nije predao, ni govora…
Ne tražeći im zamenu, niti se upuštajući previše u takav neočekivan i po festival neprijatan gest, ladno se upustio u novu sezonu potpuno svestan da ima keca u rukavu, to jest Mika Džegera na crvenom tepihu.
I to samo za početak!
A početak se računa, uvek.
O Madoni koja tek dolazi da i ne govorimo.
Tako da je ovo sada i jedna velika rokenrol predstava što niko ne krije, što svi ističu, što sve veseli.
Jer, šta?
Ozbiljni, ozbiljni Berlinale luduje!
Konačno nešto novo…
*Slika: NAŠ ČOVEK U BERLINU: Stefan Arsenijević
***
Film Stefana Arsenijevića Ljubav i drugi zločini prikazan je na početku 58. berlinskog filmskog festivala. Tačnije, protekle a tople, sunčane berlinske nedelje.
Odmah da kažem: nisam videla bolji i potresniji srpski film poslednjih godina. Od onih je da po izlasku iz bioskopa ne znate kuda biste, a i potpuno vam je svejedno. Jer, imate veliku kost u grlu i suze kojima ne date da krenu..
Beograd juče, danas, možda i sutra.
U Beogradu svi mi zaglavljeni, životi nam stali, zamrznuti.
Nekoliko likova u novobeogradskim pustim i prljavim blokovima i njihove izukrštane sudbine. Čemer i jad. Mnogo ljubavi, a malo, malo nade.
Kao najfiniju čipku je Stefan mladi Arsenijević režirao ovaj svoj prvi igrani film, sa velikim sentimentom i zavidnom zrelošću. U Berlinu je bila cela ekipa: pored reditelja, koji je i koscenarista, došli su glumci, jedan bolji od drugog – Vuk Kostić i Feđa Stojanović, ali i Milena Dravić i Anica Dobra… Drim tim.
Veliki film. Tužan do bola.
Ali ono, ono što daje i što će tek dati poseban šmek tom filmu je da se nalazi u direktnoj konkurenciji s debitantskim Madoninim filmom.
Zvuči super, zar ne?!
U Berlinu, u konkurenciji s Madonom.
Priča cela.
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
