Pa ipak, način na koji su se moje misli vraćale na činjenicu da je sredina novembra, a da ja još nisam imao prilike da obučem svoj kaput naveo me je da se zapitam da li sam već postao jedan od onih ljudi koji previše tumače stvari. Delom je to bila posledica moje sumnje da u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu masovne matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.
Dogodi se s vremena na vreme da na svet, poput bombe, padne knjiga, najčešće roman, nekog debitanta ili barem dojučerašnjeg anonimusa, da njeni „udarni talasi“ prostruje planetom i trajno izmene dotadašnji poredak stvari. Ili ne, ne izmene ga, nego ga redefinišu, dopune sliku sveta tako da nam odjednom više nije jasno kako smo uopšte gledali i šta smo uopšte videli bez nje, te slike, dakle: te knjige. Ponekad je to eksplozivni prvenac budućeg velikana i klasika koji se tako „rasprsnuo“ na naše oči kao što se svemir rodio u Big bengu, a ponekad to otkriće ostane manje-više jednokratna senzacija – zbog čega nije manje važno, kamoli da bi bilo lažno. Nekad je i jedna knjiga sasvim dovoljna, a dve su već previše.
Nemam pojma u koju će se od ovih kategorija upisati nigerijsko-američki pisac Tedžu Kol (Teju Cole), rođen 1975, ali u jednu od njih svakako hoće. To jest, već je tamo: njegov prvi roman Otvoreni grad (preveo Alen Bešić; Dereta, Beograd 2016), izvorno objavljen 2012, od takvih je knjiga, od onih koje neposredno uvećavaju svet njihovog čitaoca; i još i razjašnjavaju njegove „vremenske prilike“, izoštravaju horizont. Nije li to em prevelika em do izvesne mere čak i „neprirodna“ zadaća za jedan roman? Jedno u osnovi prekabasto poslanje? Naravno: zato se do toga, do takvog romana, nikada ne stiže „namerno“, od intencija te vrste pate samo loši ili, oni još gori: osrednji romanopisci.
Džulijus, narator Otvorenog grada, Afrikanac nigerijsko-nemačkog porekla (kombinacija pomalo nalik onoj Obaminoj) koji se otrgao inerciji tavorenja u blizini porodičnog gnezda i otišao u Ameriku, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici, slobodno vreme uglavnom provodi rasterećujući se od stresnog posla dugim šetnjama uzduž i popreko Menhetna i Njujorka uopšte, a kod kuće gleda ptice kroz prozor, sluša internet radio stanice s klasičnom muzikom i s voditeljima koji govore njemu nepoznate jezike, i kontemplira na sve zamislive teme, od ličnih i porodičnih preokupacija pa do globalnog zagrevanja, rasizma, terorizma, ideologije, filozofije, muzike…
Kao neumorni flaneur, Džulijus naprosto susreće i zapaža ljude, bez osobite želje za interakcijom, ali s ogromnim darom zapažanja; taj klasno-rasno-kulturološki presek epohe, taj uzorak koji ne pretenduje da bude bilo šta signifikantno a ipak postiže intenzivan univerzalizujući efekat, to je u čitaočevoj svesti već prvi znak ekstraordinarnosti štiva koje na mnogo načina prevazilazi fioku „dobrog romana“ i iskazuje potencijal koji daleko nadilazi taj okvir. Zapravo, čitalac je do tada već uveliko kupljen, jer Kol od samog početka ovladava onom predragocenom magijom „neprimetnog“ pripovedačkog majstorstva: sve je, naime, tako svakodnevno, obično, jednostavno – i ono što se dešava i način na koji nas Džulijus o tome izveštava – osim što nam odmah biva jasno da iz ove knjige nećemo izaći pre njenog kraja, a kraju ćemo hrliti kao što žedan ide na česmu. Podseća to pomalo – po učinku na čitaoca, ni po čemu drugome – na ono čime nas drži jedan Knausgor, koji nadugačko piše „ni o čemu“ i razglaba na po petnaest strana o olakšavanju u toaletu ili o popravci frižidera, jedino što vi to ni u slučaju poplave nećete prestati da čitate!
Za razliku od ljudi crne boje kože, rođenih i odraslih u SAD, Džulijus je (a bogme i njegov pisac Tedžu Kol) uistinu Afroamerikanac; afrički deo Džulijusove priče, uključujući i dramatično, tegobno i dugo bekstvo u Ameriku preko „tvrđave Evropa“, dat je u formi Džulijusovih reminiscencija. Malo je romana, ne samo onih prevedenih na srpski, u kojima je savremena Afrika do te mere živa, moćna i jasna, lišena i „kolonijalne“ autoegzotizacije i „postkolonijalnog“ autoviktimizacijskog sentimenta; kao kakvo zadnje dvorište razvijenog sveta, ona deluje i kao neobezbeđeno odlagalište njegovih problema, uvećanih proporcionalno nemaštini i sistemskom beznađu. Na drugoj strani, Džulijus u Americi nije nikakav afrički „Borat“ nego čovek koji je poznaje i razume dubinski i iznutra, a bilo Njujorka oseća kao sopstvenu utrobu. I zato je i po tome Otvoreni grad tako doslovno „epohalan“: on na literarno superioran način „kači“ angst jednog vremena, jedne zemlje nenavikle da se preispituje onako kako joj nalaže vreme nakon 11. septembra, a usred globalne ekonomske krize, „sukoba civilizacija“, straha od terorizma koji ponekad po svojim nuspojavama postaje gori od samog terorizma. Takođe, roman je očaravajuća, a nimalo ulagivačka niti stereotipima ekonomišuća posveta Njujorku, kao i pronicljiva studija fenomena imigracije.
Treći Džulijusov ekskurs je „evropski“: tragajući za svojom odavno zametenom nemačkom bakom, o kojoj poslednje što zna jeste da se preselila u Brisel, Džulijus dolazi u belgijsku prestonicu, gde naposletku neće sresti majku svoje majke, ali će zato upoznati, recimo, neobičan serkl mladih Arapa, ideološki nipošto „islamista“, ali čiji će antievropski, antiimperijalni gnev ostaviti indikativno mnogo mesta za svakakve mogućnosti… To portretiranje „umorne Evrope“, zaplašene sablastima sopstvene prošlosti i nadiranjem Onoga Što Ne Razume (a ni „to“ se baš ne pretrže od želje da razume nju), Džulijus, to jest Tedžu Kol, obavlja fascinantno precizno i moćno, a kao i uvek, bez težnje za „velikim zaključcima“. Bizarno je to, bar naizgled: ovaj je roman gotovo prekrcan „esejističkim“ delovima, onima u kojima Džulijus džezira i filozofira na širok dijapazon tema, ali to su uvek neke „sporedne“ stvari, one-o-kojima-se-ne-radi u ovoj knjizi. A ono što je u njenom fokusu, jedno anksiozno globalno stanje ranog XXI veka, e to je dato impresivno iskontrolisanim literarnim sredstvima, to je u potpunosti u priči, a ne u pričanju, ako razumete tu (ključnu) razliku.
Otvoreni grad je jedna od svega nekoliko najznačajnijih kod nas prevedenih beletrističkih knjiga u prošloj godini, ali i mnogo više od toga: marker jednog vremena. U međuvremenu, Tedžu Kol fotografiše i piše o fotografiji. To oko koje vidi, i koje je u stanju da uhvati momenat i urami ga u sliku, poželeće sigurno opet i da o tome zabeleži ono što staje samo u reči. A ako ga mrzi da izlazi, neka pošalje Džulijusa.
