Predstava Mirandolina Centra za kulturu Tivat gostovala je u utorak 24. februara na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta. Tekst predstave Mirandolina nastao je na osnovu adaptacije poznate komedije iz XVIII veka Krčmarica ili Mirandolina Karla Goldonija i osavremenjene verzije ovog komada pisca Petra Turinija. Dve verzije komada sjedinila je Tanja Mandić Rigonat, koja potpisuje adaptaciju i režiju. Pošto je tekst tivatske predstave treća verzija Mirandoline, prvo ćemo objasniti kako kroz adaptaciju ista priča dobija nova značenja.
Karlo Goldoni je želeo da reformiše komediju del arte koja je u XVIII veku posustajala. Preuzeo je “maske”, to jest tipove, i stvorio karaktere po ugledu na građanske komedije svoga doba, ukazujući i na društvene promene – aristokratija je sve siromašnija a buržoazija je u usponu. Mirandolina je obrada maske Kolombine – vesele i lukave služavke u koju je zaljubljen sluga Arlekin. Goldonijeva Mirandolina je mudra i okretna devojka koja uspešno vodi krčmu nasleđenu od oca. Budući da je i pametna i šarmantna i da ima svoj novac, Mirandolina je poželjna udavača i oko nje obleću osiromašeni plemić i novobogataš koji je kupio plemićku titulu (oba lika su izvedena iz maske Kapitano, hvalisavi vojnik). Situacija se dodatno zapetlja kada se u kafani pojavi treći gost, koji je imućniji i moćniji od prethodne dvojice, ali prezire žene jer one “nisu sposobne za iskrenost”. Njegovo drsko ponašanje izazov je za Mirandolinu. Da bi svima pokazala njegovu slabost, ona ga zavede, ali da ne bi bila raskrinkana i osuđena kao zavodnica i nevaljalica, Mirandolina između njih trojice bira četvrtog. Objavljuje da će se udati za svoga slugu koji joj je verno pomagao oko vođenja kafane, jer joj je tako u testamentu naredio otac. Ovakvim viđenjem radnje i naročito raspletom Karlo Goldoni ne samo da reanimira posustalu komediju del arte već i daje idejnu potporu građanstvu u usponu – treba biti ponosan ako si stekao imetak vrednim radom, poštovati svoja moralna načela i ne petljati se sa dekadentnom aristokratijom, koja je ili osiromašila, ili se ponaša neprilagodljivo, ili uopšte i nije aristokratija već je titulu kupila. U komadima iz XVIII veka predstavnik novih, građanskih vrednosti često je upravo pametna devojka koja je razumna zato što je poslušna ocu. Građansku čast potvrđuje udajom po očevom izboru, odnosno po izboru koji potvrđuje vrednosti tadašnjeg građanskog društva. Razumna devojka je važan lik koji najavljuje emancipaciju nove klase i, istovremeno, početak emancipacije žena. Goldonijeva Mirandolina je pametna, vredna, finansijski nezavisna (zahvaljujući nasleđu i svojim sposobnostima), klasno osvešćena i uspešna, a novac je potvrda moralnih i duhovnih vrednosti. Nažalost, nisam bila u prilici da pročitam Turnijevu verziju komada, ali na osnovu predstave mogu da kažem da Peter Turini i Tanja Mandić Rigonat slede osnovni zaplet komada, ali ga stavljaju u savremeniji kontekst, kada građanska klasa više nije u usponu već u krizi – moralna načela su zanemarena, a novac je jedina vrednost.
Mirandolina koju gledamo u 21. veku, a koju nam predstavlja rediteljka Tanja Mandić Rigonat, nije predstavnica klase u usponu, već neko ko nema nasledstvo, iznajmljuje prostor i s tim u vezi ima neizvesnu budućnost. Zaštitničke očinske figure nema – junakinja je kafanu nasledila ne od oca već od pokojnog, pohotnog muža. Prepuštena je samoj sebi, svojoj veštini i diktatu novca. Jedno od pitanja koja se nameću kada se radi o osavremenjivanju komada jeste to šta činiti sa markizima i grofovima koji zvuče passé u savremenom kontekstu. Rediteljka Tanja Mandić Rigonat je mudro uradila što je čitavu radnju stilski prebacila u relativno blisku i romantizovanu prošlost – slušamo sentimentalnu pesmu Đorđa Marjanovića o mesecu i moru, kostimi glavne glumice su šiveni u “gloknu”, scenografijom Vesne Popović dominira kič slika četiri sirene (slične kič slike bile su popularne u skromnim malograđanskim domovima pedesetih). Sve nekako “miriše” na estetiku filmova Ljubav i moda i Praznik u Rimu, što je za savremenog gledaoca pojam slatke prošlosti, kada je romantika bila u modi pa grofovi, princeze i markizi deluju prihvatljivo. U odnosu na Goldonijev komad veoma je pojačana tema emancipacije žena. Ova Mirandolina je svesna koliko su klasni i rodni identitet povezani. Ona tokom čitave predstave iznosi opservacije o položaju žene u muškom društvu. Klasni sukob se zaoštrava tako što treći udvarač na kraju predstave iz besa kupuje prostor u kome Mirandolina drži gostionicu i izbacuje je napolje. Rediteljka potcrtava njen vedar i borbeni duh time što ona baš u inat brutalnom kapitalisti odlazi dalje sa svojim izabranikom, proleterom kao što je i ona. Mirandolina je u ovoj predstavi ne samo naslovi i glavni lik već daje i okvir priče i njen je komentator. Rediteljka je u ugao pozornice stavila mikrofon za koji dolazi pre svega Mirandolina, a zatim i drugi likovi, da nam u trenutku iskrenosti saopšte svoje misli. “Ozvučavanje” istine se možda može razumeti kao pokušaj brehtovskog otklona od tog slatkastog sveta. Prečesto izlaženje iz uloge i neposredno obraćanje publici zaustavljalo je radnju i usporavalo komički ritam predstave, što za komediju nije dobro.
Katarina Marković igra Mirandolinu. Ona ima šarma koji je potreban za ovaj lik, a kostim Stefana Savkovića doprinosi tome što na sceni izgleda kao dobra devojka iz susedstva iz filmova iz pedesetih godina. No, ova Mirandolina iza maske “dobre devojke iz susedstva” analizira i raskrinkava namere muškaraca koji žele da dominiraju njome i razotkriva erotsko-finansijsku transakciju kojoj teže. Glumica i rediteljka su kroz Mirandolinu uspele da na scenu donesu neke tipične situacije i geste vezane za muško-ženske odnose i to prepoznavanje je kod publike izmamljivalo smeh. To što njena Mirandolina svim muškarcima prilazi sa istim zavodničkim taktikama može da deluje pojednostavljeno, ali se može braniti time što su za Mirandolinu svi muškarci isti pa im stoga pristupa na isti način.
Posebno zanimljiv je Lazar Dragojević, glumac koji igra Fabrizija. Fabrizio je sluga i pripadnik lumpenproletarijata koji takođe pokušava da se domogne Mirandoline zbog njenog novca, ali joj i pomaže da namagarči tri dosadna udvarača. Glumac je izuzetno fizički spretan i okretan i to nam više puta demonstrira. Po načinu igre blizak je onome što se od glumaca koji igraju sluge u komediji dell arte očekivalo, a to je fizička spremnost i okretnost – pravi Arlekin, samo bez maske. Takođe je veoma muzikalan – peva, svira i improvizuje. Fabrizio je predstavljen kao bivši razvratnik i razbojnik, te žanr predstave pomera od klasične komedije ka gruboj farsi. Rasplet u kome Mirandolina odlazi sa savremenim Arlekinom možda se može pravdati odlukom da bude uz onog koji neće imati potencijal da je ograničava. S druge strane, moglo bi se postaviti i pitanje zašto, ako je tako samosvesna, jednostavno nije otišla sama. No, time bi se skršila komička osnova Mirandoline, a to nije bila namera adaptatorke i rediteljke.
Vučić Perović je igrao Viteza mizantropa i mrzitelja žena. Kada se prvi put pojavi na sceni, on deluje efektno i predstava dobija na zamahu. On je tipični, otuđeni, nevoljeni mamin sin koji ima užasnu potrebu da po svaku cenu svuda i uvek dominira. Zato se, kada ga ismevaju konkurenti, pretvori u razjarenog tipa koji iz kaprica uništi kafanu u kojoj su svi lepo jeli i dobro se zabavljali. Goran Slavić igra Markiza bez prebijene pare u džepu, a Goran Vujović Grofa novobogataša. Njih dvojica su imali više dobrih gegova koji su izlazili iz karaktera koje igraju, ali su u drugom delu predstave bili potisnuti u senku. Likovi siromašnih glumica Dejanire i Ortensije kod Goldonija nose neobičan paradoks – one za sebe kažu da su u stanju da na sceni igraju ulogu, ali da su sasvim nevešte da to rade u životu, za razliku od Mirandoline. Lara Dragović (Dejanira) i Julija Milačić Petrović Njegoš (Ortensia) bile su pitoreskne pojave u veselim kostimima, ali bez prostora da jasnije profilišu svoje likove i društvene pozicije u novom kontekstu
Tako je Mirandolina od vesele i poučne osamnaestovekovne komedije postala pomalo gorka komedija o osetljivoj poziciji samosvesne žene u savremenom kapitalizmu, sa puno digresija na temu položaja žene u društvu i po kojim komičnim momentom. Komedija u slavu dovitljivosti građanskog društva iz XVIII veka postaje predstava o porazu običnog čoveka, to jest žene, pred naletom bezobzirnih bogataša. Na kraju ostaju prkos i plovidba u slabom čamcu po nemirnom moru, pa šta joj bog da…
