Prećutana godišnjica

Tridesetogodišnjica smrti Ive Andrića zaturena je negde u vrevi svakodnevice, i tu vrstu ignorantskog odnosa prema jednom od najvećih pisaca ovih prostora pokazala je na svoj način svaka od zemalja bivše Jugoslavije. U Beogradu, gradu koji je Andrić odabrao za mesto boravka još davne 1941. godine, odbacujući sigurno okrilje Švajcarske, 13. marta je tek nekoliko piščevih poštovalaca položilo cveće na Andrićev grob. Nije održan nijedan simpozijum niti neki naučni skup, tako da je utisak potpunog zanemarivanja ovog datuma ublažila jedino izložba „Izdanja Andrićevih dela 1990–2005“ koja je pre nekoliko dana otvorena u Biblioteci grada Beograda. Postavku je organizovala Andrićeva zadužbina, dok su autori izložbe Žaneta Đukić Perišić i Biljana Đorđević.

SAMOPOSLUŽIVANJE: U staklenim vitrinama gradske biblioteke, ostavljenim u pojedinim delovima dana na milost mlađahnih posetilaca koji su čeznuli za nekom vrstom interakcije sa eksponatima, dodirujući ono što se može dosegnuti rukama, tako da su pojedine fotografije na kraju završile u đačkim torbama, izložena su izdanja knjiga Ive Andrića, koja su poslednjih petnaest godina objavljivana u različitim delovima sveta. U tih petnaest godina smestili su se rat, mir i teturanje novonastalih zemalja bivše Jugoslavije neizvesnim putem tranzicije.

Za to vreme nije se izgubilo interesovanje za Andrićevo delo. Štaviše, što je sukob dobijao na zamahu, češće se upirao pogled nade prema ovom piscu. Godine 1991. objavljene su svega tri njegove knjige u zemlji i svetu, naredne godine se taj broj popeo na četrnaest naslova, 1993. zabeležen je pad na šest dela, da bi 1994, 1995. i 1996. izdavanje Andrićevih radova doseglo vrhunac, sa ukupno trideset osam štampanih knjiga. Nakon toga je nakratko splasnulo zanimanje za ovog pisca, ali je 1999. godine Ivo Andrić ponovo prisutan u čak devetnaest izdanja. U pojedinim knjigama Andrić je predstavljen samo fragmentima iz svojih dela, ali je u žiži čitalačke pažnje najčešće bilo ono što predstavlja okosnicu njegovog stvaralaštva – a to su romani, pripovetke i eseji.

SKRIVENA HARMONIJA: Pri tom se Andrić nije našao u izdavačkim planovima minornih izdavačkih kuća kojima Nobelova nagrada služi kao jedini oslonac u nesigurnom hodu ka otkrivanju književnih vrednosti, već su za ovog pisca otvorili vrata renomirani izdavači poput Belfonda, Suhrkampa, Random Housa, Harpera Collinsa ili Carla Hasera Verlaga. Tek tu, u sazvučju najrazličitijih jezika sveta, gde se prepliću latinica, ćirilica, piktogrami, hiragana, katakana, ideogrami i arapsko pismo, Ivo Andrić je svoj na svome. Metafora bosanskog vilajeta bila je tek blagi piščev naklon širokom svetu. Pri tom je roman Na Drini ćuprija najčešće objavljivano Andrićevo delo, a odmah iza ovog proslavljenog naslova slede Prokleta avlija i Travnička hronika. Poetski i meditativni radovi ostajali su uvek u drugom planu.

Možda bi neko svevideće oko otkrilo neku vrstu harmonije i u prevodima Andrićevih dela, mada se to ne može očekivati ni od onoga koji ima najbolji uvid u stanje stvari, jer je svaka kultura tražila i nalazila u ovom piscu ono što joj je bilo potrebno. Ako se ta vrsta disperzivnosti mogla očekivati u prevodima jednog autora u svetu, jer ni galopirajuća globalizacija još dugo neće nametnuti bilo kakvu koordinaciju, neka vrsta stihijnosti ponavlja se i na domaćem planu. Gotovo da nije bilo godine u kojoj nisu objavljeni Na Drini ćuprija, Prokleta avlija ili izbor iz pripovetki, a pri tom je Travnička hronika zasebno izdata u Srbiji 2003. godine, nakon pauze od skoro deset godina. Istovremeno je Gospođica poslednji put samostalno štampana daleke 1992. godina, a tokom niza godina niko od izdavača nije se zainteresovao, ukoliko se izuzmu Sabrana dela, za zbirke eseja. Andrić je čitan u Srbiji krajnje selektivno.

PROMAJA I PROPUH: No čak ni to ne bi bilo greh prema ovom piscu, jer ni on sam nije bio oduševljen svim svojim radovima, da Andrić proteklih godina nije nasilno gurnut u kontekst, koji bi sigurno odbacio sa najdubljim gađenjem. U Sarajevu su u proteklih petnaest godina govorili da je Andrićevo delo nanelo više štete Bosni nego čitava nemačka okupacija; u Zagrebu su pisali da je Andrić svojevremeno poručivao preko Gustava Krkleca da bi se preselio u Nezavisnu Državu Hrvatsku, na šta mu je Mile Budak navodno odgovarao da „poglavnik prima u diplomatsku službu i gore od njega, pa zašto bi onda odbio da Andrić bude ministar u vladi“; dok je Andrić za srpsku stranu bio previše dobar i upotrebljiv, mnogo više nego što bi on to sam prihvatio. Komade Andrićeve biste koju je macolom razlupao Murat Šabanović u Višegradu, vadile su iz Drine pristalice Radovana Karadžića, manifestacija Višegradske staze služila je za iscrtavanje etničkih karata Bosne i Hercegovine, iz Srbije su pristizali konvoji pisaca koji su u hotelu Vilina vlas otvorenih usta slušali ratne priče saboraca Milana i Sredoja Lukića, kako u krugu od stotinu i više kilometara više nema Muslimana. Iz Andrićevog dela trgane su rečenice koje su se mogle podmetnuti ispod tvrdnji da je multietnička i mulitikonfesionalna Bosna i Hercegovina puka iluzija. Za takve političke parole, autoritet ovog pisca bio je najjače simboličko utočište koje se u tom trenutku moglo zamisliti. No to je samo jedan pol u odnosu na Rječnik manje poznatih riječi koji je pridodat hrvatskom izdanju Proklete avlije, gde su se za pristalice novogovora nalazila objašnjenja tipa: bašta–vrt, časovnik– ura, duvati–puhati, hartija–papir, kapija–vrata, manastir–samostan, obijač–provalnik, odžak–dimnjak, ostrvo–otok, pacov–štakor, parče–komad, pozorište–kazalište, predostrožnost–oprez, promaja–propuh, talas–val, testera–pila, uslov–uvjet…, dok su na trećoj strani pojedini muslimanski intelektualci galamili da je Andrić integralno neupotrebljiv za konstituisanje bošnjačke nacionalnosti, s obzirom na to da su turski likovi u njegovim delima pretvoreni u karikature.

No, Andrić se u Bosnu na kraju vratio zahvaljujući biblioteci magazina „Dani“ u kojoj izlaze tri Andrićeve knjige, u Hrvatskoj se mogu naći dela ovog nobelovca bez jezičkih pomagala, izdavači u Srbiji su se dosetili da postoje Ex Ponto, Lirika i putopisna proza ovog pisca. Negde u sredini beskrajnog vrtloga prihvatanja, odbacivanja i prisvajanja Ive Andrića i dalje stoji njegovo delo koje je, koliko god se krhko povijalo pod najrazličitijim naletima, ostajalo njegova jedina odbrana.