Pošto tužna životna priča

Dugo mi je trebalo da priznam kako me određeni tip emisije nervira. To vam je nalik osećanju da vas, kada postanete roditelj, živciraju vicevi u kojima se neko zeza sa bilo kakvim maltretiranjem dece. Ne mogu da gledam filmove u kojima maltretiraju decu, baš kao što mi nisu smešni vicevi o Albancima u hladnjačama ili muslimanima u Srebrenici. Jednostavno, to je pitanje zdravog razuma, a ne smisla za humor.

Međutim, poslednjih meseci (a bogami i godina) u svetu su popularni kvazidokumentarni programi u kojima vas u nekoj emisiji „doteraju“. Bilo da je u pitanju vaša gajba, vaša faca ili vaša zadnjica, televizija je tu da vas ulepša i vrati lepotu koja je s godinama nestala. To vam je nekada radio „Panjković“, to i danas Sale Popović radi sa Zvezdama Granda kad počne da popravlja zube, menja frizure i stajling budućih lepotica i lepotana sa estrade.

Danas na Prvoj imamo dve emisije gde vas ulepšaju. „Moje drugo ja“ i „Radna akcija„, eto, zvuči kao da će vam neko na o-ruk ulepšati život. No, počnimo od propadanja.

Prema rečima glasa Razuma (ja tako zovem off, mada često nema veze sa razumom) životne okolnosti, svetska ekonomska kriza, težak položaj poljoprivrednika, ponovni nesrećni famozni splet životnih okolnosti, vanzemaljci, neuzvraćena ljubav, stariji roditelji, nuklearna katastrofa u Fokušimi, sve su to razlozi zbog kojih su se žene u svojim tridesetim ili četrdesetim pretvorile u senke, a njihove kuće ili stanovi u ruine. Ovde je siromaštvo opšta elementarna pojava, a zapuštenost pravilo. Upravo je završen popis, a pred izbore će i aktivisti političkih partija obići građane u lovu na „sigurne glasove“. Ono što sam saznao od njih, a ponešto znam iz vlastitog iskustva, zapuštenost je ovde najređe uslovljena siromaštvom. Zapuštenost je ovde fizički pokazatelj opšte apatije, koju bismo već mogli okarakterisati i depresijom.

Eto, priznaću, ma kako to jeretički i beskrupulozno zvučalo. Nerviram se kada gledam ljude koji očekuju da ih televizijska emisija učini lepšim, a njihov dom urednijim. Među kandidatima za „preobražaj“ ima mnogo onih koji poseduju sopstveni stan ili kuću (kućicu). Dakle, bez potrebe da upoređujem nečiju sirotinju, sećam se sa kakvim sam entuzijazmom tokom desetogodišnjeg podstanarskog staža zamišljao svoj budući stan. Većina ljudi koje poznajem, hrabro iz meseca u mesec, prikuplja novac za ratu svog stambenog kredita ne bi li jednom (za 10 ili 15 godina) mogli da kažu – ovo je moj dom!

Zato nikako ne mogu da prihvatim to predavanje koje je lajtmotiv TV preobražaja. Kako ste sebi dozvolili da ostanete bez zuba? Zašto vam je kupatilo neuredno, a zidovi nisu okrečeni godinama? Mislio sam da sam jedini koji ovako razmišlja dok nisam čuo svoju taštu kako sa prezirom komantariše neku gospođu koja nije imala sijalicu u kupatilu, a puši dve kutije dnevno!

Da ovo nije samo naš specijalitet, potvrdila mi je drugarica koja živi u Sloveniji, koja je otkrila istraživanje prema kojem su i Slovenci jeli kuvan krompir i živeli u neurednim gajbama da bi imali za ratu kredita za skupa kola. U to sam se uverio kada sam posle famoznih 10 godina obilazio stanove da bih konačno od podstanara postao vlasnik. Viđao sam super montirane frajere i cice, vlasnike lepih automobila, koji su živeli u potpunim rupama. Krečenje nije skupo, održavanje higijene (lične i kućne) nije skupo, sijalice nisu skupe. Ono što se desi u svim emisijama ovakvog tipa jeste svojevrsno čudo, koje ima za cilj da nekome izmami suze ili osmeh i pokaže koliko je televizija svemoguća. Opra Vinfri u svojim emisijama poklanja sirotinji ostvarenje bajke, ali je ipak poenta da se skrene pažnja na određeni problem i pomogne nekoj osobi koja gura, vuče, bori se, ali nema nikakvu podršku društva, porodice ili sredine. Ovde je televizija nekakav „Veliki brat“ koji će da umesto tebe uradi ono što ti nisi uradio/uradila. Naročito je delikatna činjenica da su inicijatori ili objekti preobražaja – žene. One će postati lepotice od Pepeljuga, ali će se vratiti svojoj porodici i svom okruženju. Možda će im nova kuhinja, bela tehnika, okrečeni zidovi, novi zubi ili veće grudi pomoći, ali pitam se – šta je poruka ovakvih programa. Ja zaista ne verujem da televizija leči depresiju, a živo me zanima koliko dugo traju efekti ovakvog preobražaja. Pošto je većina uzroka zapuštenosti psihološke prirode, u šta sam ubeđen, ne verujem da estetska hirurgija ili moleraj to mogu da izleče. Zato najčešće sebi kažemo, eto, neko je dobio nešto za džabe – ali previđamo da naše nesrećne životne priče („Moje drugo Ja“) dobijemo za belu tehniku ili zubne navlake. Nema ništa džabe!