Nije lako bilo boriti se s demokratskom tranzicijom ni nama, a kamoli američkom ambasadoru u Beogradu u najteže vreme (2000–2004). I dalje nije lako, pogotovo nama, jer se Bil Montgomeri nekako snašao: uortačio se sa Gradom Nalićem i sa Goranom Matićem, živi u Beogradu i ne žali se. Ali to je manje važno.
Kao prvo, on lucidno zaključuje da je puno zabavnije i zahvalnije rušiti autoritarne režime nego baviti se posledicama njihovog svrgavanja (str. 14); slažemo se. U tom smislu knjiga je veoma poučna: manirom iskusnog diplomatskog rutinera Montgomeri izlaže šta se sve i kako događalo pred 5. oktobar 2000. i kasnije, do februara 2004, kada je rešio da se povuče. To je solidna diplomatska proza – što se američke spoljne politike tiče. Dobro za buduće istoričare, u svakom slučaju. Ima tu, međutim, nekih – kako bismo rekli – nejasnoća, kad je o političkoj istoriji Srbije i (delimično) Crne Gore reč. Možda je ova knjiga pisana za američkog čitaoca (prevod sa engleskog je odličan, što je danas retkost); pažljivi čitalac novina u Srbiji ostaće donekle zbunjen. Idemo redom i ukratko.
U celom narativnom toku ove knjige oseća se, da kažemo naslućuje se, nežna i dosledna ruka stručnog i upućenog „ghostwritera„, redaktora. Jedan bivši ambasador SAD imao je, naime, na raspolaganju ozbiljne ljudske i dokumentarne resurse analitičko-informativnog odeljenja beogradske ambasade koje je – znamo to – izuzetno kompetentno. Čitalac bi s pravom očekivao da će se Ekselencija osloniti na te resurse kad je barem o nespornim činjenicama reč. Iz nekog razloga, međutim, Bil Montgomeri odabrao je drugačiji put. Kroz celu knjigu dosledno provejavaju, kao onaj muzički leitmotiv, aluzije i suptilne insinuacije na račun Zorana Đinđića. Podgrevaju se odavno diskreditovane i rasvetljene priče iz 2003. i 2004. o „kriminalnim vezama“, „odlascima u Šilerovu“, o tome „šta je ustvari Đinđić obećao Legiji, a mi ne znamo“ itd. Veoma spretno i suptilno čitaocu se nameće revizija pravosnažne presude u predmetu atentata, što je ipak malo previše od jednog bivšeg ambasadora u njegovoj sadašnjoj poziciji. Pritom Bil Montgomeri hladno prelazi preko sopstvene dokazane i potvrđene uloge u „duhanskoj aferi“ iz 2001: on pojma nema o čemu je reč; on potezanje šverca cigaretama do 2000. smatra „licemerjem“ (str. 131-132), kao da nije u tom istom „licemerju“ učestvovao onoliko, o čemu je „Vreme“ pisalo više puta još tada.
Vojislava Koštunicu hvali zato što je posle 5. oktobra „smanjio mogućnost“ haosa, „sačuvao administrativnu strukturu“ itd. (str. 51); Zoranu Đinđiću zamera – kad se sve svede – to što je „mnoge značajne odluke donosio a da se prethodno nije konsultovao sa mnom, niti me obavestio“. Pritom mu zamera što je „sakrio od mene i drugih suštinske detalje odnosa s Legijom“, pretpostavljajući tako zdravo za gotovo da je tu nekih „suštinskih detalja“ izvan ovih poznatih uopšte bilo. To se – ovako ili onako – ponavlja kroz celu knjigu: Zorana Đinđića on optužuje da je hteo da radi ono što je Zoran Đinđić veoma preko volje morao da radi; i to je ključna razlika. Montgomeri ponavlja laži Legije i DSS: da JSO nije znala koga hapsi u Obrenovcu (braću Banoviće); znala je i to je bilo jasno rečeno Zvezdanu Jovanoviću. Zatim: da Đinđić odlazi tokom oružane pobune JSO u Kulu „delimično zato što je očekivao da će imati koristi od odnosa sa Legijom“, pa je tako „učinio ustupke“ koji će ga – ukratko – kasnije koštati glave i da ko mu je kriv (str. 61). Iako se zna da u onoj blesavoj akciji hapšenja Miloševića nije učestvovao pok. Duća Spasojević (sedeo je u to vreme kod kuće, gledao BKTV i nervirao se, kažu svedoci), Montgomeri to uzima zdravo za gotovo (str. 72), kao i priču da je posle toga Legija „od samog Đinđića dobio 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka u njegovom uredu, da podeli momcima“. To prvi put čujemo, ali će se valjda i to objasniti, kao i onih „50 hiljada evra“ koje je neko, kako tvrdi Saša Tijanić u onom „Utisku nedelje“, dao momcima iz SAJ da ubiju Duću i Kuma u Meljaku.
Milošević, međutim, ne prolazi dobro kod Montgomerija. Dovoljan je jedan nepoznati detalj: „krajem 2003.“ (to je omaška: Mira Marković napustila je Srbiju februara 2003; biće da je reč o 2001. ili 2002) dolazi Mira kod Bila u rezidenciju da mu preda pismo za Buša. Htela bi da se SAD založe da Sloba ode u Rusiju na lečenje, jer, eto, on ima pritisak, a „namerno ne uzima lekove“ (str. 77). Montgomeri ju je učtivo odbio. Milo Đukanović, pak, prolazi mnogo bolje: „najsposobniji političar na Balkanu“ (str. 119); šverc cigareta mu je milostivo oprošten – za razliku od 2001. Sada je to „prošlost“, kad „duhanska afera“ nije uspela.
Kad je o atentatu reč, Montgomerijeve priče graniče se sa bestidnošću. Prvo tvrdi (str. 134) da je Čumetov iskaz u Slovačkoj Jovanu Prijiću bio „toliko detaljan i neosporiv da Zoran Đinđić nije imao drugog izbora nego da deluje protiv Legije i Zemunskog klana“. Nije imao „drugog izbora“! Kao da nije upravo Đinđić insistirao na akciji „Svedok“ i na donošenju zakona o organizovanom kriminalu koje je DSS ometao u Saveznoj skupštini. Kao da je Đinđić štitio Legiju i Zemunce! Štaviše, Montgomeri nagađa da se Čumetov iskaz nije dao sakriti, jer je jedna strana sila („nije SAD“; nije, nego je Velika Britanija) „imala uvid“ u njega, pa „Đinđić zbog toga nije mogao ništa da sakrije, iako je verovatno želeo“! Takve jezičke finese i obične laži provlače se dosledno kroz celu knjigu. Montgomeri takođe ponavlja mantre DSS iz vremena „Sablje“: eto, hapšenja su počela da obuhvataju i političke protivnike, kaže, a i „borci za ljudska prava“ ustali su na zadnje noge (str. 139), mada se toga ne sećamo. Oko „Sablje“ su kod Montgomerija najgore prošli Beba Popović i Čedomir Jovanović. Beba je, kaže Monty, bio nepodnošljiv: „zastrašivao je nezavisne medije“; jeste pokušavao, priznajemo, ali nije uspevao – barem ne kod nas u „Vremenu“; svako je odgovoran za svoj strah. Čedomira, pak, Montgomeri provlači kroz blato u celoj knjizi, o čemu će njih dvojica da se objasne na sudu, kako čujemo, pa ne bismo ovde o tome.
