Južni vetar ukazuje na jedno od mogućih a neosporno efektnih rešenja dileme kako bi trebalo da izgleda i koje domete bi trebalo da dosegne uspešan i zreo film jasnih repertoarskih ambicija
Ne tako davno srpski filmovi, pa i oni lošiji i oni zahtevnijeg izraza sa jasnim arthouse pečatom, nizali su uspehe u bioskopima Srbije. Jeste, u međuvremenu su nam se dogodili internet, eksplozija TV i kablovske ponude, propast bioskopske mreže, tranzicija bez konca i kraja, a stoji i da su stasale nove generacije lišene vezanosti za veliki ekran, kao i da su se drastično izmenile gledalačke navike. Zbog toga, publika je srpskim filmovima mahom utekla iz bioskopa, a, ako ćemo pošteno, i ne samo zbog toga. Tek malom broju filmovma novog milenijuma možemo priznati postojanje nedvosmislene brige autora i producenata za zdrav repertoarski film zamašnijih ambicija glede bioskopske distribucije (pomenimo tu diptih Montevideo, Malog Buda, Jesen samuraja, Stado…).
Južni vetar, koji je za manje od mesec dana privukao pola miliona gledalaca u bioskope, i mimo kinestetskih vrednosti, a ima ih dovoljno, popunjava tu zjapeću prazninu koju bi trebalo da što redovnije ispunjavaju komunikativni filmovi, koji su u isti mah i zanatski kompetentni a i lišeni poriva za podilaženje pretpostavljenom ukusu većine.
I, evo, dvanaest i po godina nakon posve drugačijeg prvenca mu, filma Krojačeva tajna, reditelj Miloš Avramović Južnim vetrom, svojim drugim celovečernjim igranim filmom, ukazuje na jedno od mogućih a neosporno efektnih rešenja dileme kako bi trebalo da izgleda i koje domete bi trebalo da dosegne jedan uspešan i zreo film jasnih repertoarskih ambicija, pa još i naglašenog žanrovskog usmerenja. Osim te promišljene repertoarske pitkosti i žanrovske učinkovitosti, Južni vetar može da se podiči i sveobuhvatnom konsekventnošću – konsekventnošću u naraciji, u izrazu, ali i u stilu i svesti o tome šta je ono što definitivno manjka savremenim srpskim filmovima čiji autori ciljaju da dobace do posve zaslužene titule bioskopskog hita.
U tom smislu, na prvom mestu imaju se pohvaliti pregledna naracija i ritmičnost pripovedanja, opšti dizajn i okvirno vizuelno „pakovanje“ filma (već ovde može se ukazati na odličan kostimografski doprinos Jelene Đorđević), izvrsna gluma, stvaranje jasnog i upečatljivog šireg društvenog konteksta u kome je jedna ovakva priča uopšte i moguća. Lako je uočljiv i svrsishodan napor da se povest Južnog vetra i njegov opšti filmski izraz osnaže jasnim i ubedljivim lokalnim koloritom, koji, kako to obično biva u veštim izvedbama ovog dometa, dobacuje i do nivoa univerzalnog.
Na prvi pogled, Južni vetar put zasluženog uspeha značajnijim delom nosi Miloš Biković tumačeći glavni lik u filmu, sasvim stasao za glavne uloge ovakvog gabarita i opsega, koji i u ovom ostvarenju nakon ruskog blokbastera Led iz ove godine, pokazuje zrelu glumu sa savršenom ravnotežom samopouzdanja, šarma, izvanrednog osećaja za saigru i glumačke intuicije. Naravno, njegov uspeh je značajnim delom ukorenjen i u vanserijskoj podršci ostatka glumačkog tima – Dragan Bjelogrlić, Nebojša Glogovac (u pomalo nenadano beskompromisno mračnoj ulozi), Jovana Stojiljković, Bogdan Diklić, Miloš Timitojević, mladi Luka Grbić, Aleksandar Gligorić…
Reditelj Miloš Avramović, nakon nesuvislo i nepotrebno arthouse prenaglašene Krojačeve tajne, u Južnom vetru ostvaruje pipav balans između naracijskih uslovljenosti i poriva za estetizacijom, i u tom smislu Južni vetar jasno poentira. Premda je u rediteljskoj eksplikaciji Avramović kao nadahnuća navodio Odijarovog Proroka, Espinosin Snabba Cash i Garoneovu Gomoru, čini se da u estetskom, ali i širem poimanju stvari, Južni vetar ponajpre ishodište po pitanju uzora ima u anglosaksonski brzopoteznim, efektnim akcionim trilerima iz VHS ere devedesetih godina prošlog veka. Srećom, Južni vetar nije čedo pukog mimetizma, a ni doslovan eho slavnih i vrednih prethodnika, već je samosvojno delo čiji se krajnji i najvažniji dometi, da to ponovo istaknemo, najbolje primećuju i najpreciznije vrednuju u bioskopskom okruženju.
Južni vetar nije samo srećan skup glumačkih zrelosti i finesa i rediteljske promišljenosti i te jasne poente, te valja istaći i doprinos direktora fotografije Ivana Kostića, koji uspeva da kamerom sa puno pokreta isprati i silinu akcionih i scena nasilja, ali i unutrašnjih damara i klinčeva među ključnim likovima. Naravno, Južni vetar, uprkos svim kvalitetima, nije lišen nedostatnosti. To se najpre odnosi na nepotrebno dug uvod (kojim se stiže do zbilja zamašne minutaže od oko 125 minuta), izvesnih dramaturških repetitivnosti (u odnosima i slično), te recimo i na ishitrena prenaglašavanja u muzičkom skoru u finišu filma.
Srećom, sve to pada u zasenak opšteg utiska da Južni vetar pogađa pravo u metu, ma kako kritičari i analitičari tu metu pozicionirali i nazvali.
Udruženje arhitekata Srbije upozorava Džareda Kušnera da je od srpske Vlade dobio „nepotpune ili netačne informacije“ o Generalštabu, i argumentovanom analizom ga poziva da uputi otkazno pismo predviđeno članom 4 investicionog ugovora
Bes i protest srpskih studenata poslužio je kao inspiracija za skulpturu u parku u srcu Londona. Nju je izradio srpski umetnik Vladimir Lalić i tako postao prvi savremenik u Srba čija će skulptura ostati u Velikoj Britaniji
Radovi na četiri od šest muzeja čije je otvaranje najavljeno za Ekspo, trenutno su tek u početnoj fazi. Zato deluje kao nemoguća misija da će taj plan biti ostvaren
Kao da kultura ove godine nje ostala bez materijalne pomoći države, do kraja meseca u Srbiji se održava čak sedam festivala, od kojih su četiri međunarodna
Postoji rizik da se konkurs za spomenik žrtvama nadstrešnice koji je raspisao Novi Sad instrumentalizuje kao zamena za izostanak pravnog razjašnjenja, navode u Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
