Južni vetar ukazuje na jedno od mogućih a neosporno efektnih rešenja dileme kako bi trebalo da izgleda i koje domete bi trebalo da dosegne uspešan i zreo film jasnih repertoarskih ambicija
Ne tako davno srpski filmovi, pa i oni lošiji i oni zahtevnijeg izraza sa jasnim arthouse pečatom, nizali su uspehe u bioskopima Srbije. Jeste, u međuvremenu su nam se dogodili internet, eksplozija TV i kablovske ponude, propast bioskopske mreže, tranzicija bez konca i kraja, a stoji i da su stasale nove generacije lišene vezanosti za veliki ekran, kao i da su se drastično izmenile gledalačke navike. Zbog toga, publika je srpskim filmovima mahom utekla iz bioskopa, a, ako ćemo pošteno, i ne samo zbog toga. Tek malom broju filmovma novog milenijuma možemo priznati postojanje nedvosmislene brige autora i producenata za zdrav repertoarski film zamašnijih ambicija glede bioskopske distribucije (pomenimo tu diptih Montevideo, Malog Buda, Jesen samuraja, Stado…).
Južni vetar, koji je za manje od mesec dana privukao pola miliona gledalaca u bioskope, i mimo kinestetskih vrednosti, a ima ih dovoljno, popunjava tu zjapeću prazninu koju bi trebalo da što redovnije ispunjavaju komunikativni filmovi, koji su u isti mah i zanatski kompetentni a i lišeni poriva za podilaženje pretpostavljenom ukusu većine.
I, evo, dvanaest i po godina nakon posve drugačijeg prvenca mu, filma Krojačeva tajna, reditelj Miloš Avramović Južnim vetrom, svojim drugim celovečernjim igranim filmom, ukazuje na jedno od mogućih a neosporno efektnih rešenja dileme kako bi trebalo da izgleda i koje domete bi trebalo da dosegne jedan uspešan i zreo film jasnih repertoarskih ambicija, pa još i naglašenog žanrovskog usmerenja. Osim te promišljene repertoarske pitkosti i žanrovske učinkovitosti, Južni vetar može da se podiči i sveobuhvatnom konsekventnošću – konsekventnošću u naraciji, u izrazu, ali i u stilu i svesti o tome šta je ono što definitivno manjka savremenim srpskim filmovima čiji autori ciljaju da dobace do posve zaslužene titule bioskopskog hita.
U tom smislu, na prvom mestu imaju se pohvaliti pregledna naracija i ritmičnost pripovedanja, opšti dizajn i okvirno vizuelno „pakovanje“ filma (već ovde može se ukazati na odličan kostimografski doprinos Jelene Đorđević), izvrsna gluma, stvaranje jasnog i upečatljivog šireg društvenog konteksta u kome je jedna ovakva priča uopšte i moguća. Lako je uočljiv i svrsishodan napor da se povest Južnog vetra i njegov opšti filmski izraz osnaže jasnim i ubedljivim lokalnim koloritom, koji, kako to obično biva u veštim izvedbama ovog dometa, dobacuje i do nivoa univerzalnog.
Na prvi pogled, Južni vetar put zasluženog uspeha značajnijim delom nosi Miloš Biković tumačeći glavni lik u filmu, sasvim stasao za glavne uloge ovakvog gabarita i opsega, koji i u ovom ostvarenju nakon ruskog blokbastera Led iz ove godine, pokazuje zrelu glumu sa savršenom ravnotežom samopouzdanja, šarma, izvanrednog osećaja za saigru i glumačke intuicije. Naravno, njegov uspeh je značajnim delom ukorenjen i u vanserijskoj podršci ostatka glumačkog tima – Dragan Bjelogrlić, Nebojša Glogovac (u pomalo nenadano beskompromisno mračnoj ulozi), Jovana Stojiljković, Bogdan Diklić, Miloš Timitojević, mladi Luka Grbić, Aleksandar Gligorić…
Reditelj Miloš Avramović, nakon nesuvislo i nepotrebno arthouse prenaglašene Krojačeve tajne, u Južnom vetru ostvaruje pipav balans između naracijskih uslovljenosti i poriva za estetizacijom, i u tom smislu Južni vetar jasno poentira. Premda je u rediteljskoj eksplikaciji Avramović kao nadahnuća navodio Odijarovog Proroka, Espinosin Snabba Cash i Garoneovu Gomoru, čini se da u estetskom, ali i širem poimanju stvari, Južni vetar ponajpre ishodište po pitanju uzora ima u anglosaksonski brzopoteznim, efektnim akcionim trilerima iz VHS ere devedesetih godina prošlog veka. Srećom, Južni vetar nije čedo pukog mimetizma, a ni doslovan eho slavnih i vrednih prethodnika, već je samosvojno delo čiji se krajnji i najvažniji dometi, da to ponovo istaknemo, najbolje primećuju i najpreciznije vrednuju u bioskopskom okruženju.
Južni vetar nije samo srećan skup glumačkih zrelosti i finesa i rediteljske promišljenosti i te jasne poente, te valja istaći i doprinos direktora fotografije Ivana Kostića, koji uspeva da kamerom sa puno pokreta isprati i silinu akcionih i scena nasilja, ali i unutrašnjih damara i klinčeva među ključnim likovima. Naravno, Južni vetar, uprkos svim kvalitetima, nije lišen nedostatnosti. To se najpre odnosi na nepotrebno dug uvod (kojim se stiže do zbilja zamašne minutaže od oko 125 minuta), izvesnih dramaturških repetitivnosti (u odnosima i slično), te recimo i na ishitrena prenaglašavanja u muzičkom skoru u finišu filma.
Srećom, sve to pada u zasenak opšteg utiska da Južni vetar pogađa pravo u metu, ma kako kritičari i analitičari tu metu pozicionirali i nazvali.
Pokušaj Gorana Vasića, v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, da neovlašćeno iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara izbriše Generalštab nije uspeo
Počeo je decembar, a rezultati 16 konkursa za projekte u kulturi nisu objavljeni, mada je trebalo još krajem marta. Oni koji stvaraju kulturu, odavno su prestali da ih očekuju
U Beogradskom dramskom opet gostuju pozorišta iz šest glavnih jugoslovenskih gradova članova Putujućeg festivala Regionalne unije teatara, govore svojim jezicima, i – razumeju se
Na konkursu Ministarstva kulture koji je realizovan u neuobičajeno kratkom roku, izabran je Predrag Đaković iz Praga da Srbiju predstavlja na Bijenalu umetnosti u Veneciji projektom „Preko golgote do vaskrsa“
Pred početak „Nušićevih dana“ u Smederevu, Narodnom pozorištu i „Ateljeu 212“ javljeno je da njihove predstave neće učestvovati, iako su bile pozvane. Zvaničan razlog je promena koncepcije, a nezvanični se naslućuje
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
