Dobro ocrtani likovi

Novi roman Đorđa Bajića Momak u kutiji počinje Rakićevim stihovima. Povod za ovaj melanholični moto, neobičan za krimi roman, mogao bi da bude dvostruk. Bitan deo radnje romana, u sadašnjosti i prošlosti, dešava se u Ulici Milana Rakića, u napuštenoj kući koja dotrajava zaklonjena iždžikljalim žbunjem i čeka da, poput mnogih beogradskih građevina, bude srušena i zamenjena profitabilnom novogradnjom. Kutija iz naslova pojavljuje se u početnom stihu mota: “Jest duša je moja ko kutije stare”. Duša Bajićeve kuće u Rakićevoj nepovratno je oskrnavljena okrutnim ubistvom mladog muškarca čije telo, u podrumu kuće, više od četvrt veka čeka da bude “izbavljeno iz kutije” – zamrzivača sandučara u kojem je bio živ zatočen pod teretom cigala naslaganih na poklopcu. Čitaoci prethodnih Bajićevih romana o inspektoru Limanu mogu naslov Momak u kutiji da tumače na još jedan način. Mrtvoj “Barbiki”, koju u romanu Smrt u ružičastom pronalaze u uvećanoj verziji Barbi-vile, pridružuju se u novom Bajićevom romanu i tragični “Ken” i njegova sablasna kutija.

...

Osobenost Momka u kutiji, u odnosu na serijal koji nastavlja (iako se svaki naslov bez problema može čitati pojedinačno), jeste usredsređen i složen zaplet. Radnja se paralelno odvija u dva vremenska toka: krajem devedesetih, kada zlatna četvorka Šeste beogradske gimnazije, u kući u Ulici Milana Rakića, tada sveže okrečenoj i punoj života, priređuje žurke koje izluđuju mirni komšiluk. Oni se zaljubljuju, sukobljavaju, stradaju, vezuju i rastaju, nošeni životvornom impulsivnošću mladosti. Pronalazak mumificirane žrtve u našem vremenu ponovo okuplja nekadašnje prijatelje: Draška Bastajića, “pregaženog životom”, koji čezne da se iz Lozane vrati u Beograd, i njegovu “vernu ženu” Gitu, opsesivno zaokupljenu mužem i željom da se vrate u Švajcarsku. Tu je i drugi par iz mladalačkih dana, strip-crtačica Zvezdana Vranješ, trajno “željna ljubavi”, i “zlatni dečko” Zlatan Maksić, prisutan samo virtuelno, preko zavodljivih slika iz Kalifornije. Zvezdana i Zlatan dopisuju se onlajn, pothranjujući Zvezdaninu težnju za obnavljanjem nekadašnje veze. Ta zlatna četvorka i umirući, dementni vlasnik kuće Dušan Bastajić, Draškov otac, koji u poslednjim danima uporno priziva svoju lepu i nevernu suprugu Aniku, ključ su za utvrđivanje identiteta žrtve i razrešenje starog zločina. Slučaj rešavaju inspektor Nikola Liman i njegova stalna ekipa. Ovaj drugi plan razvijen je u dovoljnoj meri da Bajićevom pripovedanju prida punoću i životnost i probudi čitaočevo interesovanje i empatiju, ali ipak ne u tolikoj meri da bi skrenuli pažnju s osnovnog toka. Vremenska distanca, laži, obmane, zablude, dupla dna, maske i lažni identiteti, ali i okolnosti u kojima se istraga vodi višestruko otežavaju posao istražitelja.

Bajić ima dragocen talenat da efektno, u nekoliko poteza, bez psihologiziranja neprimerenog žanru, ocrta intrigantne likove, i to ne samo noseće već i sporedne. Tako se, recimo, grade likovi Dušanovih negovateljica, ili lik dvadesetogodišnjeg riđokosog momka, najmlađeg člana građevinske ekipe, koga pokreće strast prema stripu. To posebno važi za likove inspektora Limana i njegove ekipe, koji nisu idealizovani, ali jesu ocrtani s osobenom toplinom. Posebno se izdvaja lik inspektora koji nije genijalan detektiv, ali ima posebno čulo za istinu, koje mu ne dopušta da prihvati zgodno oblikovanu laž čak i kada ona sve pokriva i svima odgovara. Iako ga načelnik Dražić, pritisnut političkim manipulacijama ministarstva, podstiče da što pre okonča slučaj momka u kutiji, Liman ne odustaje do konačnog razrešenja koje je, istovremeno, i neočekivano i dobro zasnovano. Na taj način Bajić ispunjava najteži zadatak koji se postavlja pred pisca krimi romana: da okonča priču tako da rasplet ne bude ni nategnut ni trivijalan.

Celinu romana, koji je tipični noar s jasnom referencijalnošću na čitaočevu stvarnost i iskustvo, prožima svest junaka o vlastitoj prolaznosti i žal za mladošću, koji se preoblikuje u čežnju za trajnom “pravom ljubavlju”. Ta ljubav svima izmiče ili, kada se čini da je nadohvat ruke, ona biva lako ugrožena i ostaje suštinski prolazna. U serijalu o inspektoru Limanu, u drugom planu, ali vrlo intrigantno, odvija se i njegov ljubavni život. Liman može da odoli mitu i političkim pritiscima, ali je veoma slab na svako žensko zavođenje, čak i kada voli ženu sa kojom je. Svaki novi susret sa Zvezdanom (Nikolina ljubav iz mladosti) preti da pokoleba njegovu krhku vernost devojci Inge. Ima fine duhovitosti u Bajićevom slikanju kolebljivosti i neotpornosti na iskušenje njegovog “nepokolebljivog inspektora”. Uz to, Nikolin lik u Momku u kutiji dodatno je produbljen svešću o neumitnoj starosti i osipanju životne snage. “Zahvaćen zlatom venjenja” (Jesenjin) i lišen stereotipnog osvajačkog mačizma, on je dodatno privlačan ljubiteljima Bajićeve proze, pogotovo zbog scene u kojoj Nikola Liman i Selma Šola, zajedno sa studentima, ispred Pravnog fakulteta odaju poštu nastradalima pod nadstrešnicom u Novom Sadu.

Smešten u prepoznatljive beogradske prostore i vreme koje dele pisac i čitaoci (bar ona starija grupa koja pamti devedesete), novi roman Đorđa Bajića predstavlja dobro i pitko zabavno štivo koje, istovremeno, pronicljivo sagledava vreme i prostor u kojima živimo. Možda je upravo krimi roman najprimerenije ogledalo naše kriminalizovane stvarnosti, a Momak u kutiji potvrđuje da je Đorđe Bajić autentičan i uspešan autor “našeg krimića”.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!