Dva omiljena TV žanra u Srbiji trenutno su horor-drama i erotika. Horor se pojavljuje i na tako neočekivanim mestima kakva je skupštinska rasprava o poljoprivredi. Prvo je ministarka pomenula hladnjače kojima su prevoženi leševi, a ne breskve. Kao u Kurosavinom filmu Rošomon, predsednici poslaničkih grupa predstavili su svoja tumačenja ove izjave. Vučela je osetio da je to napad na SPS, ili da citiram: „SPS je bio gađan…“, potom je Albijanić iz G17 plus objašnjavao poetsku viziju, a briljirao je i gospodin Šormaz iz DSS-a koji je pokušao da kvantifikuje odnos bresaka i leševa. Čovek je pokušao da odredi proizvođačke kvote. Toma radikal nije tumačio izjavu, već je odmah opisao nacionalno poreklo i geneološko-političko porodično stablo ministarke Dulić-Marković. Televizija je neobično prijemčiva za horor, samo je akterima nedostajalo mašte i inspiracije.
Možda bsu reskve loša asocijacija na leševe, možda bi poljoprivreda trebalo da bude izvan sfere ratnih zločina, ali kako kažu majstori horora, leš uvek ispadne iz šifonjera kada ga ne očekujete. Zločinima se toliko niko ne bavi da ćemo se opet iznenađivati kada se pojave nove kosti. Priču o Haškom tribunalu potpuno je zamenila ekonomija dobrovoljne predaje, pa su se paradoksalno obrnule uloge. Mi optužene predajemo kao što seljaci predaju junad, samo što se ta otkupna stanica (ili zem. zadruga) zove Tribunal. Na drugoj strani, naročito u Slavoniji, mnoga poljoprivredna dobra (poput Ovčare) ili silosi postali su sinonimi za mesta zločina. Nacionalizam je doktrina krvi i zemlje, pa je tako u Srbiji postao poljoprivredna grana.
Na drugoj strani tv-estetike je, naravno, eros. Najavljen je HOTFAIR, ili Sajam erotike koji će biti održan u maju i Beograđanima prikazati sve osim eksplicitnog seksa – čitaj penetracije. Ke nova, rekli bismo nakon završenog Sajma automobila. Svake večeri na 3K gledao sam izveštaje sa Sajma, autorke Lane Dramićanin. Ona je uspela da isto pitanje postavi rekordnom broju sagovornika, uz obavezan šamar poprsjem. Održan je izbor za Miss sajma, na kojem su defilovale hostese sa štandova. Devojke i kola, idealna kombinacija za zagorele mužjake bez kinte, ili u krševima starim dvadesetak godina. One su se smeškale, dizale i spuštale krovove kabrioleta, uzjahivale motocikle, uspijale se za volanom. Na prvi pogled rekli bismo da je to bilo zarad bolje prodaje modela, ali očigledno je mnogo važniji bio izbor za Miss. Mislim da je ova titula u Srbiji veoma ozbiljan detalj u biografiji. Najskuplje modele kupili su, navodno, Karić, Kostić i anonimni zemljoradnik iz okoline Požarevca (ali za zeta što radi u Švicu). Neka besna kola kupio je i umetnik Joksimović. Ova auto-moto pornografija bila je na nivou postera za majstore i kamiondžije, gde golišave cice jedva čekaju prevoz. Neverovatno je koliko se ova muška fantazija nije promenila još od praistorije. U spotu za Sajam vidimo pećinske ljude kao konstruktore, ali je tu negde nedostajala i pećinska cica za uz točak.
Ova praistorijska estetika prenela se i na reklame za flaširanu vodu. Meni nedokučivim sledom asocijacija, reklama bi da nam kaže kako od neolita neki ljudi ne piju česmovaču nego flaširanu vodu. Nastavimo li tom evolucionom stazom, otkrićemo krapinske Hrvate i lepenske Srbe, pa eto nam opet leševa i rata.
Na kraju, pojavio se primer kako piratska pornografija postaje estetski model koji u Srbiji svi razumeju. U novom spotu Nataše Bekvalac za pesmu Ponovo govori se o pokajnici koja je spremna da klekne i moli za novu šansu. Vizuelno, spot počinje polugolom izvođačicom, a slika se povremeno kvari i pojavljuje se „sneg“. To je citat iz autorskog dela Suzane Mančić, gde je erotika naglašena lošim kvalitetom video zapisa. Glamurozni deo spota koji podrazumeva limuzinu, depiliranog švalera i erotsku igru vezivanja jeste odgovor na video uradak Severine. Pesma je, ako je to uopšte bitno, prepevani grčki hit.
Dok se naše televizije kreću u opskurnom krugu erosa i tanatosa, glavna tv-tema bila je smrt pape Jovana Pavla Drugog. Prosto je neverovatno koliko se naši mediji nisu snašli u praćenju ove teme, a pri tom razlog nikako ne može biti broj katoličkih vernika u Srbiji.
Televizije su pravile emisije o njegovom političkom, ekumenskom, teološkom i etičkom angažovanju, slušali smo izjave stotina ljudi o ličnom doživljaju pape, dok smo na domaćim kanalima uglavnom slušali i gledali šture agencijske vesti. I horor film Predskazanje, na RTS-u, u noći kada je umirao. Amin.
