„Rokeri s Moravu“ su pankeri.
Željko Bebek
Revolucije kanda izbijaju naprasno – da nije tako, kontrarevolucionari bi ih na vreme sprečili. Tako je bilo i s pojavom četvorice likova maskiranih u rafinirano bezveznjački eklektički miks srbijanskih (zapravo šumadijskih, u malko širem smislu „moravskog sliva“) narodnih nošnji i kojekakvih „vickastih“ andrmolja (recimo: gigantska cucla), a koji su se prozvali Rokeri s Moravu. Ama baš ništa ni i društvenem životu – da se poslužimo njihovim žargonom – ni na estradnoj sceni, a bogami ni u njihovim dotadašnjim karijerama nije ukazivalo na ono što će se dogoditi kada hrupe na scenu, a ponajmanje je na to slutio lik i delo njihovog vođe Borisa Bizetića, do tada poznatog-nepoznatog kao poluzapaženog pevača konfekcijskih šlagera; ma, šta konfekcijskih – bili su tako srcedrapateljni da ih čak ni Miki Jevremović i Duško Lokin ne bi otpevali, prosto bi se pobunilo nešto umetničko u njima… Otuda je pojava Rokera s Moravu (u daljem tekstu: RSM), baš nekako naporedo s bujanjem panka na Ostrvu, vaistinu bila neka vrsta šoka: eto likova koji sve dotadašnje Bolje Običaje na estradi, pa i na vaskolikoj (sup)kulturnoj sceni izvrću naopačke, kao vunenu seljačku čarapu. Zar nisu to radili i Sex Pistolsi?!
Dobro, ako s krajem prethodne rečenice niste zauvek napustili konzumaciju ovog teksta, možemo da nastavimo plovidbu (u intimnijoj atmosferi). Ono što nas ovde zanima jeste dokonanje i odgonetanje glede pravog mesta, značenja i identiteta jednog osebujnog projekta iliti društveno-kulturnog fenomena; drugim rečima – šta su zapravo bili ti RSM, i šta nam (ako išta) oni danas znače, te šta nam to što su bili ili jesu govori, ne toliko o njima koliko o „nama“. Pa možda čak i o tome kako smo dospeli ovde gde smo dospeli. A povod ovom pretresanju nadavno je objavljivanje njihove ultimativne kolekcije „Sabrana nedela“, sačinjene od šest (!) vrlo dugosvirajućih kompakt-diskova sa ni manje ni više nego 126 (!!!) pesama RSM, pa još i knjigom Bizetićevih RSM stihova pride, o istom trošku (izdavač Hi-fi centar).
ZVRNDOVI I ZEVZECI: Naime, šta su to zapravo tačno radili ovi pošteni estradni trudbenici zakrabuljeni u „gedžovanske“ zevzeke, zvrndove, zamlate i ostale seoske đilkoše? O tome je, naravno, svako Imao Mišljenje još u vreme njihove najveće slave (ergo, pre cca dvadeset i pet godina), ali sve bi to vredelo prepustiti svojevrsnoj proveri, ponovnom preslušavanju i dešifrovanju, sa ovom pameću. Dolepotpisani je to uradio u celini & celosti – kako bi to rekao Žika Obretković, spontani preteča RSM – i nije (mnogo) bolelo.
Ako ćemo pravo, Rokeri s Moravu zapravo su jedna dosetka, jedan geg; a to je obično nešto što je za jednokratnu upotrebu. RSM fazon je, dakle, nešto što je moglo, recimo, da bude potrošeno tokom jednog rutinski stupidnog novogodišnjeg TV programa iz naizgled bezbrižnog doba Poznog Titoizma – sigurno nije malo onih koji misle da bi tako i bilo najbolje – i onda ćao đaci, gotova šega, smejasmo se celu noć ali jutrom valja na kopanje (ili na novi Festival Zabavne Muzike). Međutim, ispostavilo se da je geg bio isuviše dobar/uspešan, pa se otuda, prirodno, oteo kontroli (a valjda nikome nešto i nije bilo stalo da ga zadržava). Kako god bilo, RSM su ubrzo zagospodarili scenom i postali jedna od vodećih estradnih SFRJ atrakcija, kočopereći se godinama kao neprikosnoveni prvaci jednog žanra u kojem zapravo i nisu imali konkurencije – da li zato što „može biti samo jedan“ kome to može da prođe, ili naprosto zato što niko drugi nije bio toliko „lud“ da se okuša u nečemu sličnom, zevzečeći se nezlobivo sa „polutanskim“ mentalitetom svog naroda (bog te, da je tada bilo Novih Srpskih Političkih Mislilaca, verovatno bi RSM fasovali etiketu „misionarske inteligencije“ koja se nedostojno sprda sa svojim narodom, umesto da mu titra i kadi…)? Ako stvar svedemo na sprdnju, ačenje, bečenje i ostalo kerebečenje – a to je upravo odviše lako, pošto je na „pojavnem“ nivou sve odista baš tako nekako izgledalo – onda RSM možemo odmah otpisati kao poludebilnu nuspojavu jednog „prelaznog“ vremena (koje, doduše, živeći u hologramu ideološkog Večitog Sada, nije imalo pojma da je prelazno), i potom s olakšanjem i bez griže savesti povući vodu za njima. Potonje pranje ruku se podrazumeva. Samo, to ništa ne bi valjalo. O RSM se mora razmišljati ozbiljnije, jer su i oni – možda i ne dumajući mnogo o tome – zapravo bili ozbiljniji od mnogih koji su, u to vreme koliko i dan-danas, uporno zagađivali svet svojim jalovim i dirljivo neukim dijalektikama Nade i Strepnje. E, sa takvima su RSM delili jedino neizlečivi moravski akcenat, i to u njihovom slučaju hinjen…
POLUTANI: Već su neke važne knjige napisane – od Ivana Čolovića do Milene Dragićević-Šešić – o tome kako je „novokomponovana narodna muzika“ (NNM) nastala, trajala i razvijala se kao svojevrsni životni soundtrack novonastalog, a veselo i takoreći nepresušno bujajućeg (zbog tadašnje politike visokog titoističkog socijalizma, koja je u jednoj „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ gledala da što pre – makar na instant-način ili paranaučnim ćiribu-ćiriba tehnikama – stvori respektabilnu radničku klasu, tu jedino pouzdanu Bazu pravog socijalizma…) sloja rurbanih polutana, dušom i duhom na selu, a telom, poslom i egzistencijom u gradu. NNM je, jakako, bila njihov jedini autentični weltschmerz, da bi docnije to još izrazitije postala za takođe bujajući gastarbajterski sloj, regrutovan mahom iz iste one deklasirane seljačke mase. Jedan od apsolutno neizbežnih lajtmotiva NNM osećanja sveta – u najmanju ruku još od antologijske Devojke iz grada Miroslava Ilića, „slavuja iz Mrčajevaca“! – kičasta je idealizacija (ali kao izraz jednog realno postojećeg sentimenta) sela-kao-takvog, svog užeg zavičaja, svega domaćeg i prisnog, hudom sudbom ostavljenog, ali neprestano sanjanog. E, to što je ostavljeno/izgubljeno ujedno je i izmešteno iz istorije bilo koje vrste, u njemu vreme stoji, ono se zaledilo u onom (nikada postojećem…) arhetipskom trenutku Neiskvarenosti i Čistote u kojem ga je tobože ostavio naš obeućeni nostalgičar, sve čaše lomeći i ruke krvaveći od neizdržnog domotožja, štono bi rekli Slovenci. Selo je, dakle, ne samo „lepše od Pariza“ i „Amerika cela“, nego je i mesto koje je sve suprotno od Grada, odnosno Tuđine, u kojima caruju pokvarenost, neiskrenost, porok, razvrat i ostale sodomogomorne aktivnosti, stanja i nagnuća; selo je tu nešto poput idealizovane i istovremeno hermafroditizovane majke iz klasične patrijarhalne imaginacije – jedino naša majka (ajd’ dobro, možda i Isusova, ali za nju nema dokaza!) nije, da prostite, sa ocem izvodila Smešne Kretnje da bi nas rodila… Ma, taman posla! „Ne diraj mi u majku“ (op. cit. Đelić Božidar). Ta i takva NNM nastala je tamo negde ranih šezdesetih – upravo kao reaktivni nusfenomen ubrzane urbanizacije društva! – i razvijala se punom parom u sedamdesetim, sa prvim znacima dekadencije tokom osme decenije (Brena, Mali mrav etc., ali to je već neka druga priča); Rokeri s Moravu upali su na scenu, dakle, negde na zrelom vrhuncu te priče – tek toliko da bi istu razbucali k’o onaj poslovični Panta pitu.
KRKENZI KIKIRIKI: U čemu je onda(k) štos? Svi se hvataju za em nesumnjiv em više nego očigledan parodijski potencijal RSM. Jasno je da je RSM, između ostalih, čitljiv i kao parodija na NNM senzibilitet, naročito na njegove rubne, manje ili više groteskne proizvode, likove, podstilove. Ali, sve je to manje važno. Ono što su Rokeri s Moravu učinili ono je što se „ozbiljni“ neonarodnjački pevači nikako nisu usuđivali da prevale preko inače vazda razjapljenih usta: oni su deidealizovali selo. Dakle, u redu, neko je otišao u Veliku Varoš da završi škole i postane nacionalni klasik (ili pak vodoinstalater, kako se kome zalomilo), neko drugi je otperjao u Švabiju da dirinči za mrske kapitaliste (pa još ex-okupatore, tugo moja!), ali šta je pobogu bilo sa onima koji su ostali?! Zašto niko ne peva o tome, ne računajući one koji reprodukuju jednom-zauvek zadane idilično-bukoličke obrasce o čobanicama koje nedužno jurcaju za svojim stadima, sa očima izvan svakog zla? Pošto je, naime, bar jedno sigurno: vreme se nije zaustavilo onda kada su ambiciozne pobegulje otišle sa rodnih njiva & pašnjaka. Tako je na kraju došlo do toga da je grupa (beo)gradskih zajebanata odradila posao u ime i za račun onih koji su uporno bežali od toga: Rokeri s Moravu su u paradigmatično šumadijsko-pomoravsko selo kao onaj mitski Epicentar Gedžovanluka (to nije, da se razumemo, ništa „pogrdno“ – to je samo jedan lajfstajl…) doveli televiziju, rokenrol, seks, disko-klub, piceriju, TV-sapunice, makar i groteskno „prelomljene“ odjeke stranih jezika etc., drugim rečima sve ono što je Realno Postojeći Seljak iz vremena poznog socijalizma jednim delom već lično i neposredno upoznao – dobro, ima indicija da je za seks znao i ranije, ali je to vešto krio… – a drugim makar video na televiziji, o tome formirao nekakav stav, ili čak pokušao da primeni „na terenu“. Zato su, u svojim uspelijim izdanjima, pesme RSM bile u neku ruku sasvim umesna kritika postojećeg kulturnog obrasca, sa jnjegovom veselom mešavinom malograđansko-pastrijarhalnog i socijalističko-idealizujućeg diskursa. U tom galimatijasu nije bilo mesta za realne ljude, pa su i ti, površno gledajući, nemilosrdno iskarikirani „seljoberi“ iz RSM-opusa (koji uredno „krkenzi kikiriki evri dej“, sve sejući isti na putu „kod Đoku u disko“) zapravo bili mnogo stvarniji od ogromne većine onoga što je kao njihovu tobožnju sliku i priliku proizvodila, na jednoj strani, Visoka Akademska Nacionalna Kultura, a na drugoj razgranato NNM-podzemlje, ogrezlo u recikliranju gnjecavih klišea. To je, dakle, finalni učinak RSM–paradoksa: estradno „karikiranje“ seoske kulture današnjice bilo je možda jedini efikasan protivotrov dominantnom hiperpatrijarhalnom idealizovanju „vanvremenskih“ tradicijskih obrazaca ponašanja, osećanja, življenja. Dobro, ne tvrdim ja da je Bizetić razmišljao baš o ovakvim stvarima dok je smišljao svoje eskapade, ali ionako je savršeno nevažno šta je on mislio: bitno je šta je proizveo.
SRBOVANJE I HRVOVANJE: Zanimljivo je, uzgred, da „patriote“ nikako nisu volele ono što su RSM radili. Za srpske „nacoše“ ovo anarhoidno (po cenu posvemašnjeg neukusa, ponekad) poigravanje kulturno-mentalitetskim stereotipima je bila sramna sprdačina sa Svime Što Je Srpsko, ali su bogme i hrvatski „domoljubi“ (a RSM su i tamo bili popularni, onoliko!) škrgutali zubima, jer je to za njih bilo „podmuklo pravljenje srbijanskih gedžovana simpatičnim“, što je – dragi moj susjed – zbiljam nedopustivo, ne? Kaj buju se Oni nama tu zavitlavali i prodavali fore, ma kajgod?! Inače, to je „rokersko“ srbovanje zapravo jako intrigantna stvar: kad iole bolje pogledaš, pokazuje se da je takvo nešto moguće samo u istinski zrelom i snažnom periodu jedne razvijene nacionalne kulture, jer samo onaj ko je sasvim relaksiran (ergo: načisto, samouveren, miran etc.) glede vlastitog kulturnog identiteta, može proizvesti – a sredina, pak, veselo apsorbovati – sistematsku sprdačinu sa folklornim „svetinjama“ jednog „patriotskog“ identitetskog konstrukta, u ovom slučaju „srpskog“. Daleko od toga da tvrdim da su u tom smislu RSM baš „naši Montipajtonovci“ no opet, s druge strane, znate i ono pašićevsko: „Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston“… Kad smo već kod toga, Bizetić negde nedavno reče da je skinuo šajkaču – s kojom se proslavio – onda kada su svi počeli da je stavljaju na glavu; da, to je – u ovom našem otužnom kontekstu – u najmanju ruku otmeno: neka gomila lepo jurca za svojim demonima i strastima, ali bez mene…
Pa dobro, Pančiću, misliš li ti ubuduće da maltretiraš komšiluk svojom kolekcijom Rokera s Moravu, ako je to već Tako Dobro? Ma, ne pada mi na pamet: sad sam sve to preslušao, pa ko zna kad, možda nikad. Ali, ALI: uprkos kojekakvom shoderu kojeg se ovde da naći – uzgred, valjalo bi od ovih šest diskova probrati uistinu reprezentativnu kolekciju na dva CD-a – Rokeri s Moravu pokazuju se, slušani i čitani iz konteksta ovog postapokaliptičnog vremena, kao projekat koji je obezbedio svoje mesto u jednoj alternativnoj kulturnoj istoriji – a ta je u zemljama poput ove, sa ovom drvenom Paraelitom, uglavnom relevantnija od one „oficijelne“. Ali, kad-tad, i u njoj će se naći mesta za fundamentalni zen–koan jednog kulturološki megazanimljivog rurbanog doba, onaj u kojem se lepo kaže:
„Ja Tarzan, a ti Džejn,
lele dunje ranke!“
Dabome, bre!
