Viktor Jerofejev ponovo u Srbiji. Sleće na aerodrom, ali ne iz pravca Moskve pa ne može ponovo da svedoči o našim putnicima „sa puno torbi, kao kod Babelja“. Ovoga puta dolazi iz Budve gde je učesnicima skupa o piscima u emigraciji čitao priču „Indus i Puškin“ i kaže da su se mnogo smejali to veče. Stiže i sa činjenicom da je u Srbiji objavljena već deseta njegova knjiga („Ružičasta mišica“, Geopoetika, 2018) koju sa pažnjom uzima u ruke, kao da mu je prva. I da je laureat Međunarodne nagrade za književnost koju su u Novom Sadu primili i Konrad, Ljosa, Handke, Magris, Mangel, Pamuk… Iz jednog sebe, onog „diplomatskog“, sa osmehom priča o nagradi, mladim čitaocima koji ga čekaju u Novom Sadu, o svojim sećanjima. Iz onog drugog sebe, sa pronicljivim pogledom, „objašnjava“ svoj „spor“ sa beogradskom čaršijom jer, radi se o krucijalnoj stvari, o samoj biti pisca, za koju nije verovao da će morati bilo kome da objašnjava. Upravo je u to verovao do onog momenta dok do njega nije stigla reakcija iz Srbije. Na kraju će ipak biti da njegov opis ljudske prirode onima o kojima je pisao mnogo više govori o njima samima nego o njemu. Potvrdiće ovaj razgovor za „Vreme“ i to da su se oni o kojima je pisao „razotkrili“ svojim reakcijama i više nego što su to bili u samom njegovom tekstu. Sve vreme je delovao kao „svoj na svome“, radoznali, talentovani, kontroverzni pisac koji nijednog trenutka nije „u lavirintu prokletih pitanja“.
„VREME„: Odmah ste u svoju biografiju uneli podatak da ste ovogodišnji laureat nagrade „Milovan Vidaković„, koja se dodeljuje na Međunarodnom književnom festivalu proznog stvaralaštva „Prosefest“ u Novom Sadu. Da li ste znali za nagradu pre nego što vam je to saopšteno?
VIKTOR JEROFEJEV: Znao sam za nagradu od mog ovdašnjeg izdavača, Vladislava Bajca i kada su mi iz Kulturnog centra Novog Sada zatražili biografiju za katalog „Prosefest“-a, odmah sam je „apdejtovao“ i sa tim podatkom. Kako je u Srbiji objavljeno dosta mojih knjiga, doživeo sam tu nagradu kao da mi je dodeljena za sve te knjige, a ne samo za poslednju ovde objavljenu „Ružičasta mišica“.
Zaista sam impresioniran i smatram nagradu veoma važnom. Impresioniran sam i kvalitetom prevoda mojih knjiga, i to kako one izgledaju, kako se plasiraju… a sada je došla i nagrada koju i spisak laureata koji su je pre mene dobili čini velikom. Zaista sam prezadovoljan. Mislim da je Srbija jedna od zemalja u kojoj me i izdavači i čitaoci veoma vole.
Da li ste upoznati sa koncepcijom festivala koji nije uobičajen jer se gimnazijalci više sedmica, čitajući dela, u saradnji sa profesorima, pripremaju za razgovor sa vama?
Najvažnije za jednog pisca je da ga čitaju ljudi različitog doba. Tako živi i u prošlosti i u sadašnjosti i u budućnosti. Šta je dobro kod mlađih čitalaca? To što će se oni sećati knjige još mnogo godina nakon čitanja jer sećanje mladih je uvek toliko jako da će knjiga živeti s njima još mnogo godina. Ne znam šta će se desiti tokom razgovora, ali pouzdano znam da će knjiga biti u njihovim mislima dugo i zato volim kada me mladi čitaju i ispoljavaju emociju u vezi sa pročitanim. Ako imaju emociju u vezi sa pročitanim, to će biti važno za njihov život u budućnosti.
Da li se sećate kojeg ste pisca u mladosti čitali, a da ste imali priliku i da ga sretnete, da je na neki način bio važan za vas?
Kako da ne. Živeo sam tada u Parizu, imao sam 19 godina. Išao sam u rusku školu jer kao sinu diplomate nije mi bilo dozvoljeno da idem u francusku školu. Dakle, išao sam u rusku školu i jednog dana nam je u posetu došao Valentin Katajev, koji je bio zaista dobar pisac i koji će kao takav zauvek ostati u istoriji književnosti. Došao je na poziv ruske ambasade samo da bi održao taj program sa učenicima. Ali, vidite, bile su to pedesete godine, a on je bio ruski pisac i njemu je bilo stalo samo da obilazi Pariz a ne da tamo sa nekim đacima provodi vreme. Organizatori su mu rekli da mora prvo da obavi to zbog čega su ga i zvali pa će ga tek onda voditi u obilazak „grada svetlosti“. Bio je poseban tip, sve vreme je bio negativan, namćorast prema svemu i svakome. Rekao nam je samo ovo: „Vi mi svi izgledate kao mačke, ali znate šta, mačke su jako, jako dugačke, skoro kao psi“. Onda nas je sve pogledao i dodao: „Ali, vi svakako nećete razumeti to što hoću da vam kažem.“ I danas se sećam te njegove mačke. Ne sećam se s čim ju je sve poredio, ali je stalno ponavljao da mi ništa od toga ionako nećemo razumeti. To je bio moj prvi susret sa nekim piscem i ono što volim u vezi sa tim sećanjem je da sam već tada shvatio da pisac može biti ljut na sve i svakoga, čak i u školi.
Kakav osećaj ste imali dolazeći u Beograd? Pre, sada već više od deset godina, oštro ste iskritikovani zbog putopisa sa putovanja po Srbiji. Da li ste znali da je i vaš sunarodnik Igor Stravinski u svojim dnevnicima zabeležio 1961. godine vrlo slična zapažanja sa svog gostovanja u Beogradu? Vi ste pisali: „Hotel u kojem
sam bio smešten pravi je primer ruine preostale iz vremena ‘vesele’ socijalističke arhitekture, sa rasklimanim krevetima, madracima, hodnicima… kao da čitav Beograd, koji je u mislima sovjetske liberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, liči na lutku kojoj su otkinuli glavu.“ A Stravinski je, između ostalog, pišući takođe o utiscima već iz aviona dolazeći u jugoslovensku prestonicu, zapisao: „U prvom redu, sobe jedva da su raskošne, a osim toga telefoni su isključeni, svetla nas neprestano ostavljaju na cedilu, kvake s vrata i pisaćih stolova ispadaju na najmanji trzaj, a sobaricama treba dva i po sata da dođu. Voda je još ozbiljniji problem, jer je uvek vrela, a teče samo nekoliko nepredvidivih trenutaka na dan…“ Koliko pisac mora biti beskompromisan?
Sjajno je što ste mi pročitali ovaj zapis Stravinskog. Sada ću vam odmah reći i drago mi je da sam u prilici da kažem kako se osećam povodom svega toga. Vidim sebe kao dve osobe. Jedna je diplomata koji se trudi da bude ljubazan prema svetu koji ga okružuje. Odrastao sam u porodici diplomata, i otac i majka su to bili, i rano sam shvatio da je važno biti diplomata u svom životu jer ćete tako lakše živeti sa svetom oko sebe. Ali, čim poželite da budete pisac, neophodno je da odmah ubijete diplomatu u sebi jer su diplomatija i pisanje dve apsolutno suprotne stvari. U diplomatiji se sve zasniva na pravilima povezivanja među ljudima, a u pisanju se sve zasniva na ljudskoj prirodi koja, priznaćete, nije uvek tako lepa.
Ima nešto u ljudskim srcima kada lako možete uočiti da je tu neki problem. Pisac ako ne piše o ljudskoj prirodi, on i nije pisac. On je lažov. Kada sam svojevremeno pisao sve to o Srbiji, nisam pisao o njoj kao takvoj, već o ljudskoj prirodi koja uvek ima neku „spoljnu dekoraciju“, a ta dekoracija je u tom slučaju bila Srbija. Ništa od svega toga nikada nisam povezivao sa Srbijom na način na koji je to ovde protumačeno. Objavio sam to u Moskvi, kao humorističku priču gde sam ljudsku prirodu opisao kao u komediji. A komedija je samo komedija. Ona je jaka, nekada može biti i žestoka, ali je samo komedija. Ponekad ode predaleko, ali čak i tada, ona je samo komedija. Morate je sagledavati na ironičan način. Ali, reakcija odavde na taj tekst je bila potpuno suluda.
Vi ste i o Staljinu pisali ironično, kao i o „ruskim dušama„. Oni koji poznaju vašu literaturu shvatili su tekst na pravi način, ali čaršija… I Gombrovič je „razotkrivao“ Poljake, Tomas Bernhard nije štedeo Austrijance…
Neko me je zamolio da pošaljem taj tekst za Srbiju i ja sam ga, verujte mi, poslao bez ijedne loše primisli, bez loših namera. Kada su do mene došle reakcije na njega… malo je reći da sam bio iznenađen. Nisam mogao da verujem kada su mi preneli da je „Politika“ pisala da, parafraziraću, NATO bombe nisu Beogradu uradile ono što sam ja uradio Beogradu svojim pisanjem?! Mislio sam da se šale, ali to nije bila šala. Ponekad nije lako pisati o ljudskoj prirodi a da pripadate drugoj naciji. Ipak, baš zbog toga, možete baš zbog tih razlika uočiti neke stvari bolje nego oni „iznutra“. Naravno, ne misleći pri tome ništa negativno o drugome, već samo ironično, sa dozom humora. To sve nije ovde shvaćeno na način na koji je trebalo da bude shvaćeno, bar ne u tim čaršijskim krugovima. Reakcija je bila toliko jaka da godinama nisam ni dolazio u Srbiju.
Zaista?
Znate, pre nekoliko godina sam se sreo sa jednim srpskim izdavačem na nekom simpozijumu u jednoj evropskoj zemlji i razgovarali smo o tome da li je zainteresovan da objavi moj roman „Alkimudija“. Posle nekoliko dana, kada se malo raspitao, pred kraj simpozijuma mi je prišao i rekao: „Znaš, Jerofejev, ti imaš tako lošu reputaciju u Srbiji da ja ipak ne bih objavio tvoju knjigu.“ Meni ni tada, a ni sada mi nije jasno, kada neko ne shvata o čemu se tu radi. Gogolj je tako pisao o Rusima, setimo se samo „Revizora“, a Rusi ga obožavaju i dive mu se. S pravom ste spomenuli Gombroviča i kako je pisao o Poljacima i on je sada jako cenjen u Poljskoj, da ne spominjem Mišela Uelbeka koji mi je prijatelj i koji je u svojoj Francuskoj cenjen i voljen i pored toga kako piše o Francuzima. Posao pisca i jeste da sagleda i pronikne u ljudsku prirodu, a ako neko to shvati na nacionalnom nivou, to svakako nije dobro jer se tu nikada ne radi o naciji već samo o ljudskoj prirodi i o piščevom talentu.
Da li vam je, pored neospornog talenta, i činjenica da ste ponikli u dve kulture istovremeno, francuskoj i ruskoj, otvorila put za izoštreniji uvid u ljudsku prirodu?
Ja sam samo ja. Nikada u životu nisam sreo čoveka koji sebe može da vidi „iz drugog ugla“. Ljudsku prirodu sam mogao da sagledam samo zahvaljujući svom talentu. Ali, veoma sam srećan što posedujem dve kulture u svom srcu. Jedna je evropska jer mi je Evropa veoma bliska, a druga je ruska kultura. Znate, kada u sebi imate dve kulture, to vam je kao koridor sa dve strane ogledala. Tada možete da vidite istinu i sa jedne i sa druge strane. Rusija mi je pomogla da bolje vidim Evropu, i obrnuto. Naravno, još je bolje imati i više kultura u sebi, no ja duboko u sebi osećam samo te dve. Volim i kinesku i iransku kulturu, ali one nisu u meni na ovakav način. Moram reći kako mi je evropska kultura iz dana u dan sve prijemčivija, kao i ruska, uostalom. Onaj ko u sebi insistira na samo jednoj kulturi ne može biti dobar pisac, on je provincijalac. Sa dve kulture u sebi svakako imaš širi pogled na stvari, svakim danom rasteš iznutra i svakako se sve više i više udaljavaš od uskog, provincijalnog pogleda na svet oko sebe. Samo sa tom širinom možeš sebi dozvoliti da se upustiš u pisanje knjige o drugim nacijama i kulturama. Tada tačno vidiš šta je istinito u jednoj kulturi i po čemu je ona različita od druge.
Ključno je u 21. veku shvatati važnost različitih kultura koje se prožimaju. Loša energija je kada si zatvoren u svojoj kulturi i još na tome insistiraš. Setimo se samo još nekih velikih pisaca koji imaju dve kulture u sebi… Ruždi, na primer, Uelbek, Zagajevski… Orhan Pamuk koga jako volim, eto, u njemu su i turska i američka kultura.
Bili ste od 1979. do 1988. godine izbačeni iz Saveza pisaca SSSR–a zbog učestvovanja u samizdatskom almanahu „Metropol„, čiji ste osnivač bili. Vaša proza do tada nije objavljivana. Koliko to može da odredi put pisca, pisati i znati da će to ostati „u fioci„?
Bio sam samo osam meseci član udruženja pisaca pre nego što su me izbacili. Do tada mi je u SSSR-u bilo objavljeno samo nekoliko članaka, ne i knjige. Moje knjige su počele da se objavljuju u vreme Perestrojke. U stvari, da budemo precizni, nikada nijedna moja knjiga nije objavljena za vreme postojanja SSSR-a. Samo u Rigi je jedan izdavač objavio moje kratke satirične priče, ali bez mog imena na koricama. Dakle, bila je to knjiga bez pisca. Onda je došla 1989. godina i pojavila se prva knjiga filozofskih eseja. Da je ta država još malo nastavila da postoji, verovatno bih morao da je napustim. Bio je to vrlo mračan period, ali ja lično ne mogu reći da sam se osećao kao u zatvoru. U to vreme sam bio oženjen mojom prvom ženom koja je Poljakinja, dobili smo sina… Često sam bivao u Poljskoj i tamo gledao strane filmove, čitao francusku štampu, posećivao programe u Institutu francuske kulture. Pokušavao sam u tom periodu i da shvatim pravo značenje toga „biti pisac“. To je težak posao i tek me je objavljivanje romana, najpre u Parizu a potom i u Rusiji, „Ruska lepotica“ razotkrilo javnosti kao pisca. Zatim je usledilo i objavljivanje priča „Život sa idiotom“, koju smatram i jednom od svojih najboljih knjiga.
A kada je Rusija u pitanju, i dan-danas
se osećam pomalo stegnuto po pitanju šta znači biti „ruski“ pisac. Kada bi mi neko rekao: idi u Rusiju, budi pisac i reci nam nešto o ljudskoj prirodi sa ruske strane, iz „ruskog“ ugla, nisam siguran da bih znao šta to znači. Metaforički rečeno, bio bih istraživač sa artikom u očima. Smrznuo bih se da moram tako da posmatram stvari. Ne mogu na taj način, ja sam čovek dve kulture, a zavesa je odavno otvorena i ne može se više, po mom mišljenju, pisati „iz ruskog ugla“. Piše se uvek iz više različitih uglova.
