Pisci su vlasnici realnosti

Za „Vreme“ iz Vankuvera

Marta prošle godine u kanadskim knjižarama pojavila se knjiga pod naslovom The Book of Revenge: A Blues for Yugoslavia autora Dragana Todorovića. Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin „Rock“, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika… Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.

Pre mesec dana u Torontu Draganu je uručena prestižna književna nagrada koju dodeljuje The Nereus Writers’ Trust (žiri sačinjavaju kanadski pisci) za kategoriju non–fiction, a u konkurenciji od 130 knjiga izdatih prošle godine u Kanadi. Nedavno se Dragan našao u najužem izboru od četiri pisca za još jednu veliku nagradu koju dodeljuje kanadska provincija Britanska Kolumbija. Na gala svečanosti koja je upriličena 19. aprila u Vankuveru, a na kojoj je BC Achievement Foundation priznanja uručivao premijer ove kanadske provincije Gordon Kembel, prisustvovao je i Dragan. Iskoristili smo ovu priliku da s njim napravimo sledeći razgovor:

VREME: Vaša prva knjiga u Kanadi. Rezultat: kompletno prvo izdanje prodato, a za samo mesec dana – jedna velika nagrada i najuži izbor za drugu. Jeste li zatečeni ovim uspehom?

DRAGAN TODOROVIĆ: Jesam. Imao sam strah da će moja knjiga imati težak put do čitalaca, a ni moj izdavač me baš u tome nije mnogo ohrabrivao. Jugoslavija se deset i više godina vukla u udarnim vestima svetskih medija i to je ljude zasitilo. Pored toga, zavidnu količnu knjiga na temu raspada Jugoslavije objavlili su u svetu „eksperti za Balkan“ tj. najčešće novinari bez stalnog posla, koji su odsedali u luksuznim hotelima u Beogradu ili Zagrebu i uz pomoć lokalnog „fiksera“, koji im je prevodio i spajao ih sa ljudima, sklapali knjige o našoj tragediji. Po meni, eksperti za Balkan mogu biti samo ljudi koji žive na Balkanu. Računao sam da će moja knjiga o Balkanu biti zanimljiva pre svega našim emigrantima u Kanadi, ali prve reakcije koje sam dobio bile su od Kanađana. Obradovalo me je to što sam tada shvatio da se ljudi ne oslanjanju samo na CNN.

U obrazloženju za vaš ulazak u najužu konkurenciju za nagradu BC Achievement stoji: „prožeto crnim humorom sa uverljivim likovima„. Koja je to osnovna linija komunikacije između kanadskog čitaoca i vašeg pisanja?

Ja humor nisam ubacio u knjigu da bih se dodovorio čitaocima, već zbog toga što mislim da je život jedna tragikomedija. Svaka dobra knjiga koja se bavi realnošću mora da ima tu smesu humora i ozbiljnog. To je bio moj stil i u novinarstvu jer je to moja percepcija života. Druga stvar je dobra priča. To sam naučio od velikih majstora rokenrola kao što su Tom Waits i Bruce Springsteen, čije sam biografije objavio u Jugoslaviji. Obojica su majstori da u tri minuta ispričaju fantastičnu priču. I u običnom razgovoru često komuniciramo u formi priče – pričamo anegdote, viceve… Čak i u vizuelnim umetnostima imamo priču. Bolje da se autor pobrine za priču nego da se priča pobrine za njegovo delo.

Da li od sada pa nadalje treba da vas smatramo kanadskim piscem ili ste i dalje srpski autor koji piše na engleskom?

To je veoma teško pitanje jer me primorava da se definišem u prostoru. U ovom trenutku kad me neko pita na brzinu, ne mogu da se setim koliko sam star, gde živim, pa ne znam ni čiji sam pisac. Moja knjiga je izrasla iz kanadskog književnog miljea: kanadska vlada me je finansijski pomogla, kanadski izdavač je uleteo u rizik da je izda.

Kunderi je trebalo dosta godina da počne da piše na francuskom. Vama baš i ne. Da li još uvek kad pišete prevodite misli i rečenice sa srpskog ili već razmišljate na engleskom?

Pišem na engleskom već dugo, a u poslednje vreme sam počeo i da razmišljam na engleskom. Nekad nije bilo tako. Sada mi se čak javlja engleska konstrukcija rečenice u srpskom, ali to nije onaj gastarbajterski srpski, koji ovde zovemo „serglish“. Ja koristim tu ekonomičnost engleskog jezika i on me primorava da budem minimalista. Mislim da je taj minimalizam na neki način stvar poštovanja prema čitaocima jer mnogorečivost krije neku laž.

Knjigu osvete čini u osam poglavlja, a u uvodu svakog od njih je opis jedne dečije igre. Sve te igre se na kraju završavaju mentalnim ili fizičkim nasiljem. Da li bismo pogrešili ako bismo te igre protumačili kao metafore?

Opisi dečijih igara došli su kasnije, kada je knjiga već bila završena. U Torontu sam posmatrao decu kako igraju sličnu igru koju smo mi igrali kao deca i shvatio sam da su te igre univerzalne. One sve imaju jednu bajkovitu premisu, ali i elemente brutalnosti. Zapravo, te igre decu uče životu. Igre su jedna univerzalna metafora i one nam pričaju o svemu oko nas: o religiji, o ideologiji…

Na jednom mestu u knjizi kažete: „Metafore postaju stvarnost, ako se sa njima dugo igraš„. Šta to znači u kontekstu vaše knjige?

Još kad sam kao mlad počinjao da pišem poeziju događalo mi se da je nešto što je bilo plod moje mašte posle izvesnog vremena postalo stvarnost. Onda sam shvatio da to što pišeš potiče iz dela mozga koji je blizak snu gde se od elemenata realnosti formira neka nadrealnost koja se manifestuje u tvojoj umetnosti. Čuvaj se dobro kako postavljaš metaforu jer ona može lako da se obistini.

U reklami za knjigu na sajtu izdavačke kuće Random Hause stoji „da je vaša težnja bila da svoj Blues za Jugoslaviju prezentirate načinom na koji je Hendrix svirao gitaru“ – znači sa puno emocija. Može li se naša, odnosno vaša priča, uopšte ispričati bez jakih emocija?

Ne može. Jugoslavija je uvek bila područje visokog napona u svemu: politici, sportu, umetnosti… Mi koji smo u njoj rasli, i dalje smo jako politizovani, i dalje smo emotivni na tom polju. Tu je i razlika između naše generacije emigranata i npr. gastarbajtere iz sedamdesetih. Njih nije zanimalo da prate vesti iz Jugoslavije, osim možda tračeva o narodnim pevačima. Mi smo ovde i dalje pasionirani analitičari političkih zbivanja u domovini, pa otuda i toliko emocija. Bluz je ono što ja i dalje osećam prema toj zemlji i to onakav kako ga je Hendrix svirao: sirov, divlji i nekontrolisan.

Još jedan „Da Vinčijev kod“ da mi otkrijete, a to je naslov: Knjiga osvete. Kome se svetite?

I taj naslov je došao na kraju. On je potekao iz naslova jednog dela knjige koji govori o mojoj ranoj mladosti kada sam počeo da pišem poeziju dok su se moji drugari provodili. U toplim letnjim večerima, dok je kroz moj prozor dopirao smeh mojih vršnjaka, ja sam u sebi pretio da ću jednog dana da im se osvetim tako što ću da objavim knjigu dok će se oni i dalje igrati. Pisci su za mene bili najpametniji ljudi na svetu i oni su ne samo tvorci nego i vlasnici realnosti. Međutim, pošto taj naslov Knjiga osvete vuče u jednom pogrešnom pravcu, ja sam ubacio i podnaslov Blues za Jugoslaviju. Ta dva naslova se pomalo svađaju između sebe.

U knjizi kažete: „Razlike među jugoslovenskim narodima su bile ono što je našu generaciju motivisalo da voli Jugoslaviju.“ Da li stvarno mislite da je bilo nekog načina da se ta zemlju spase od propasti?

Poslednja šansa je bio Ante Marković i krediti koji su mu obećani. Međutim, u tom trenutku već nije bilo političke volje da se Jugoslavija sačuva. Republički banditi su shvatili da su razdvajanje i rat daleko unosniji poslovi. Po sistemu bolje biti prvi u selu nego poslednji u gradu, oni su svako selo na kraju i pretvorili u „grad“. Sankcije koje su usledile u Srbiji su još više doprinele njihovom ličnom bogaćenju.

Na vašoj rang–listi razloga za emigraciju na kom mestu bi se našli politički razlozi tj. da li sebe smatrate političkim emigrantom?

Ja sebe smatram isključivo političkim emigrantom. Ogromna većina ljudi iz naše generacije koji su došli u Kanadu i druge zemlje su politički emigranti. Većina nas je ostavila tamo poslove, karijere, stanove u vlasništvu, što svedoči o tome da mi nismo ekonomski emigranti. Kada sam shvatio da je većina ljudi u Srbiji podržavala Miloševića, uprkos krađi na izborima, rešio sam da više ne budem deo toga. Moj poslednji posao u Beogradu je bio urednik porno-magazina i veruj mi da je to bio najčasniji posao koji sam imao od početka rata 1991. godine. To mi je bilo mnogo časnije nego posao koji sam obavljao u ostalim medijima.

Trenutno sa porodicom živite u Engleskoj. Rekli ste da vam nedostaje Kanada u kojoj ste prethodno živeli deset godina. Pomalo čudna izjava. Šta je sa Srbijom? Da li sebe vidite ponovo u Srbiji u bilo kakvoj varijanti?

Imao bih velike teškoće u tome. Srbija se promenila, a i ja sam se promenio. Moj odlazak u Srbiju više ne bi bio povratak, nego odlazak kao i u bilo koju drugu zemlju. Ja govorim taj jezik i razumem tu kulturu, ali ono što se danas događa u Srbiji mi je potpuno strano i ja to ponovo ne prihvatam. Kanada mi stvarno nedostaje jer je, za razliku od Engleske, otvorenija u svakom pogledu i ima jednu detinju radoznalost. Kanada je definitivno jedna od najboljih država na svetu, pogotovo za ljude koji imaju nešto da pokažu u umetnosti.

Kada će da izađe srpsko izdanje Knjige osvete?

Čim se za nju nađe zainteresovani izdavač. Ja bih voleo da se to desi jer se radi o jednom poštenom sećanju na našu nedavnu prošlost i u njoj nema nikakvog popovanja. To moje sećanje nije obavezno nostalgično jer ja nisam Momo Kapor i tu nema mnogo melanholije. Knjiga je u istoj meri i bezobrazna i nežna prema onima koji se u njoj pominju.

Pripremate li novu knjigu?

Upravo sam završio prvu verziju novog romana koji je ljubavna priča, odnosno ljubavni trougao iz koga jedan akter odlazi u Amsterdam, drugi u Toronto, a treći ostaje u Beogradu. To je ponovo jedna knjiga koja nije pravljena od perja, nego je tvrda.