Nagrada nikada nije pouzdano jemstvo da je ono što nagrađuje zaista vredno, još manje da je najbolje, ali ovoga puta Nobel je pronašao pravu metu: Jun Fose jedan je od najvrednijih i jedan je od najboljih. Niko ne može imati potpuni pregled onoga što se objavljuje na svetu, Nobel je oduvek bio prožet političkim uslovljenostima – Andrić ja zaslužio dva Nobela odjednom, ali da te 1961. godine Jugoslavija nije bila to što je bila, svima zanimljiva na različite načine, teško da bi ovaj jezik dobio to što zahvaljujući Andriću ima – i dalje se možemo pitati zašto Ruždi ne dobija nagradu, ali niko ozbiljan neće s književne strane (dakle, jedine bitne) dovesti u pitanje ovogodišnji izbor. Norveški pisac je lokomotiva ne samo norveške književnosti, već i svega onoga što nam dolazi sa severa, iz Švedske i Danske pre svega – a dolaze nam čudesna dela. I ne samo to. Jun Fose je pisac koji je izumeo novi način pisanja, a u istoriji književnosti samo se za još nekoliko pisaca može reći to isto. Austrijanac Tomas Bernhard, veliki Foseov prethodnik i nesumnjivi uzor, prerano je umro da bi dobio Nobela, a i veliko je pitanje da li bi, s obzirom na svoju drčnost i naglašenu političku nekorektnost, uopšte zapao za oko Nobelovom odseku za književnost, ali upravo je on promenio čitav književni horizont na takav način da su, posle njega, postali mogući pisci poput Georga V. Zebalda i Svetislava Basare, ili samog Juna Fosea. I svako od tih pisaca otišao je dalje od samog Bernharda, svaki od tih pisaca izumeo je sopstveni izraz i otvorio sopstvene prolaze u svetove za koje, pre njih, nismo ni znali da postoje. Ili, drugačije rečeno, Jun Fose je u književnosti uradio ono što je Kantu uspelo u filozofiji, a Ajnštajnu u nauci: pokazao je kako je vreme rastegljiva forma čulnosti.
Prethodni je pasus unekoliko neobičan, ako ne i nepriličan, jer kao da se, krivudajući, udaljavao od laureata, ili mu makar nije ponudio pažnju i usredsređenost kakva bi se očekivala, te je jednako, ako ne i više, govorio o drugim piscima. Čini nam se, međutim, da ovakav uvod upravo odgovara samom Foseu, te da bi ga i on pozdravio: nije Jun Fose genije koji izniče niotkuda i stvara ni iz čega, ex nihilo (što je naivna predstava genija), već je genijalan pisac koji stoji na čvrstom postolju s kojim je organski povezan i iz kojeg crpe svoju snagu.
Rođen 1959. godine (deset godina posle smrti norveške nobelovke Sigrid Undset) Jun Fose se smešta između Pera Petešuna (1952) i Laša Sobija Kristensena (1953), te Erlenda Lua (1969) i Karla Uvea Knausgora (1968). Norveški klasik Tajrej Vesos (1897) živ je i, u tom trenutku, ima tek nešto više od 60 godina, Jens Bjernebue (1920) još uvek nije uspeo da se ubije, bori se protiv ludila i piše svoje genijalne romane, Dag Solstad (1941) počeće da objavljuje sedamdesetih godina, a sama Norveška lagano izlazi iz siromaštva koje ju je okivalo vekovima. Relativno brzo Fose postaje prepoznatljivo ime u Norveškoj, a zahvaljući pre svega dramama, o njemu se govori i u Evropi. U svojoj zemlji i skandinavskom kontekstu uspeva da osvoji gotovo sve književne nagrade koje se mogu osvojiti, a pohvale stižu i sa drugih strana. U samoj Norveškoj stiče ugled klasika, a kako Norvežani ne štede na svojim umetnicima, Jun Fose više od deset godina živi usred Osla, u kući koju mu je dodelio kralj lično (pa su sad, takoreći, komšije, kralj i Fose). Iz svega bi se ovoga moglo pomisliti da se Fose razmazio (a ko ne bi?), ali to nipošto nije slučaj, kao što ga nije razmazio ni novac koji mu ni najmanje ne nedostaje. Njegovi likovi su, vrlo često, ili umetnici (posebno slikari), ili naprosto obični ljudi, a povezuje ih, uglavnom, duboka nemaština.
Jun Fose, međutim, uopšte nije popularan pisac, čak ni onako kako je to Knausgor (koji takođe nije popularan, osim što jeste), o Erlendu Luu, u Srbiji verovatno najpoznatijem norveškom piscu, ni da ne govorimo. Ni temama, niti načinom na koji piše, Fose ni ne pokušava da bude simpatičan i drag bilo kome, ali njegov nesvakidašnji izraz, vazda praćen najfinijim humorom, ne promiče iskusnijim i pažljivim čitaocima. Zahvaljujući mladoj izdavačkoj kući Blum iz Beograda, a naročito izvanrednom i posvećenom prevodiocu Radošu Kosoviću, kod nas su objavljene Melanholija I i II (“Vreme” br. 1624), uz njegovu Septalogiju (Treći program Radio Beograda, mart 2023) možda i najslavnija Foseova dela. Dodamo li tome Foseove drame, pesme i mali roman Jutro i veče (sve u izdanju Trećeg trga iz Beograda), zatim Izabrane drame u izdanju IPC Media, te nešto ranije To je Ales (u izdanju Arhipelaga i prevodu Mirne Stevanović), možemo reći da je Fose sasvim pristupačan na srpskom.
Na koji to, međutim, način rasteže Fose vreme? U Melanholiji, recimo, koja na tristotinak stranica sadrži četiri priče, opisano je tek nekoliko sati u životima junaka. No, tako gledano, pre je reč o sabijanju vremena, nego rastezanju. Vreme rasteže nešto drugo: Foseov postupak vraćanja radnje na korak koji prethodi trenutku u kojem se radnja prekida. Zbog toga je slikaru Lašu Hartervigu, u prvoj priči, potrebno šezdesetak stranica da pređe nekoliko stotina metara, isto toliko da posedi u kafani, a onda još toliko da se vrati u iznajmljeni stan, napravi skandal i poludi. Na svakih nekoliko koraka, ili na svakih nekoliko minuta, Fose prekida pripovedanje i vraća se korak unazad te čitalac u istom trenutku vidi prošlost, sadašnjost i budućnost. Vreme, naravno, nezadrživo ide unapred, ali ono što se dogodilo u prošlosti nije mrtvo nego samo zaustavljeno, a potom iznova pokrenuto, pa sada prošlost, kao da je živa, pokušava da stigne sadašnjost. Ta se sadašnjost, međutim, iz perspektive prošlosti pokazuje kao budućnost i nikada, naravno, neće biti dostignuta, ali se neće ni zaustaviti i nastaviće da proizvodi posledice. U izvanrednom romanu Jutro i veče, koji se bez napora priključuje najboljim kratkim romanima dvadesetog veka, vreme takođe igra ključnu ulogu, ali na način sasvim različit od Melanholije: da bi se duša, naime, oslobodila veze sa svetom, potrebno je neko vreme. Problem je, međutim, što je vreme isto i s ove i s one strane, pa ni junaci ni čitaoci ne znaju najbolje s koje strane se nalaze, a zbunjenost se leči nenametljivim humorom. I u Foseovim dramama vreme ume da drži junake okovanima na jednom mestu ili im skraćuje dah i govor. Nije, dakle, kod Fosea vreme tek sila koja se odvija bez obzira šta junaci rade, već se vreme nalazi u samim junacima kao forma čulnosti koja strukturira njihov život, te su možda baš zboga Foseovi tekstovi, na način neuporediv, istovremeno savršeno fizički (ostarelu sestru slikara Laša Harterviga boli svaki deo tela, svaka ćelija organizma dok se, noseći ribu na uzici kao Hrist što nosi krst na Golgotu, beskonačno penje uz strmo brdo) i duboko metafizički (samo sestra zna tajnu slikarstva svoga brata). Dok prazni utrobu, što je veoma fizička radnja, ona uranja u sliku svoga brata koja visi u poljskom klozetu, što daleko nadilazi fiziku. I stalno tako, o čemu god da piše. O deluvijalnoj kiši u Oslu, o lepim grudima sveštenice, o masturbiranju u ludnici, o samoći bivšeg ribara, o senima čije prisustvo osećamo, ali ih ne vidimo.
Istorija Nobelove nagrade za književnost krivudava je staza sačinjena od dobrih i, češće, manje dobrih odluka, te se, utoliko, Nobel ne razlikuje od drugih važnih nagrada. Njegova privlačnost, međutim, manje je u ogromnom novčanom delu, već u tome što, pogodi li metu, odabere li pravog pisca, to postaje, istog trenutka, karneval književnosti. Na kraju karnevalske povorke nobelovaca sada se, udobno smešten na mesto koje mu pripada (dok mu Šimborska, Markes i Hamsun šapuću reči dobrodošlice), nalazi veliki norveški pisac Jun Fose.
