Pijani fazan, unosno mesto i dremljivo brašno

Zavesa je pala na 61. Pozorje, a koliko sam mogao da ustanovim – nije da mi je osluškivanje noćnih ćakula po terasi Treme baš omiljeni hobi – o odlukama festivalskog žirija, bar onim „glavnim“, nije se nešto previše divanilo, što se može protumačiti na razne načine, ali ako preferirate one inteligentnije, preporučio bih vam ovaj: te su odluke bile uglavnom u skladu s zdravim teatarskim razumom, pa se o njima nije moglo previše raspredati i komplotirati. Drugim rečima, žiri je bio „nevidljiv“ jer nije upadao u oči, hm, ekstravagantnošću svojih odluka, kao neki prethodni. Predstava Pijani dobila je glavnu Sterijinu nagradu, i to je u redu, baš kao što bi bilo u redu da su je dobili Urbanovi Rodoljupci, ali i subotička Ana Edeš. Šta god o ovom potonjem mislila glasajuća publika, koja je većinom svojih opredeljivanja zorno pokazivala zašto je demokratija, kao vladavina većine, u društvu uglavnom dobra, ali u umetnosti uglavnom pogubna. Sačuvaj nas bože ukusa i kriterijuma tihe većine… Andraš Urban je (napokon) dobio Steriju za režiju, Tanja Šljivar za tekst (sve drugo bi ove godine bilo skandal), glumačke nagrade su takođe solidno raspodeljene… Idemo, dakle, dalje. Već sledeće godine sve će, kažu, biti drugačije. Ili možda isto: isto kao u vremenima koja su, moguće, bila bolja ali se sigurno neće vratiti, kao ni kontekst koji ih je omogućavao (osamdesete, sedamdesete, šezdesete…) ili u onim koja su bila najgora moguća, ali nekome kao da nedostaju (devedesete). To jest, preti nam se da se Pozorje vraća na koncepciju festivala „domaće drame“; tja, nema boljeg argumenta protiv tog povratka od ovogodišnjeg Pozorja.

Ali, da krenemo mi redom. Pijani savremenog ruskog dramatičara Ivana Viripajeva u režiji Borisa Liješevića i produkciji Ateljea 212: po svakom merilu jedan od vrhunaca sezone. Viripajev pripada onom talasu „Koljadine dece“, mlađih i sredovečnih prvaka recentne ruske dramaturgije (Sigarjev, Dragunska, braća Presnjakov etc.; videti kapitalne antologije Gvozdeni vek i Vreme kiseonika u izdanju Zeptera), uz nemačku najzanimljivije bar u Evropi u poslednjih petnaestak, dvadesetak godina. Kod nas su sa uspehom igrani njegovi komadi Kiseonik i Život br. 2.

Pijane je Viripajev napisao po narudžbi pozorišta Schauspielhaus iz Diseldorfa, imena likova su nekako neodređeno „zapadna“, baš kao i mesto radnje, nedefinisana (hiper)urbana sredina kojom glavinjaju japiji i oni koji bi rado da to budu, umetnici i oni kojima se čini da to jesu, sumnjivi i privremeni dobitnici i nesumnjivi i trajni gubitnici životne lutrije (novčane, ljubavne, zdravstvene). Vreme je sadašnje, (pre)zreli kapitalizam u jednoj od svojih upečatljivijih kriza, ali Viripajev to više rubno konstatuje, ne zanima ga da drvi po toj ziheraškoj temi, nego se, naizgled onako „stereotipno ruski“, okreće stanovitom metafiziciranju koje bi možda bilo i prenaglašeno da ga je pisac stavio u matični, ruski kontekst, jer bi, lako je moguće, delovalo prenagaženo. Ovako, baš ta lociranost u epicentar jednog navodno vrlo racionalnog sveta, uz istovremenu, makar tek privremenu, izmeštenost doslovno svih protagonista iz sveta treznih i trezvenih ljudi koji pokorno slede svoje tvrdo ušančene životne agende, jedan je od „začudnih“ efekata koji rade za komad, a i za Liješevićevu predstavu, možda i najambiciozniju njegovu režiju do sada, bar od onoga što sam uspeo da vidim. Pijanstvo na sceni deluje kao jedan od onih nemogućih zadataka – kako ne podleći burleski ili pak gotovo pa estradnom stereotipu? A kako to tek postići ako su svi sve vreme trešteni ko majke, lelujaju, bauljaju, zapliću jezikom, naprasno se ispovedaju znanima i neznanima, spoznaju životne istine koje su im do malopre misteriozno izmicale… Ničega ne manjka u ovom preciznom pozorišnom mehanizmu, niti ima viškova, retko se kod nas može videti ovako besprekorno domišljen i realizovan teatarski čin, a da je pri tome reč i o predstavi u kojoj ništa nije suva tehnika i pirotehnika, hvatanje naivaca na efekat i šmiru (uključujući i „tekstualne tikove“), nego je jednom melanholičnom, lirskom, a opet dramski punokrvnom tekstu podaren dostojan pozorišni oblik.

Poslednja predstava u konkurenciji, Hromi ideali, po romanu Milutina Uskokovića Čedomir Ilić (dramatizacija Olga Dimitrijević, režija Zlatko Sviben, produkcija Narodno pozorište Užice), pomalo se skršila pod teretom ambicije, mada nije da nije vredelo pokušati: to je tročasovni multižanrovski miks dramskog i muzičkog teatra, rekonstrukcije vremena od pre stotinak godina i neizbežnih paralela s današnjicom (u smislu: „koliko smo, ako smo uopšte, odmakli?“); može se razumeti da je Olgi Dimitrijević bilo izazovno da propituje odnos prema patrijarhatu i ranim znacima buđenja organizovanije ženske samosvesti, kao i socijalističkim idejama i idealima, koji bi, pak, vrlo lako mogli biti usitnjeni za poneko, što bi rekao Ostrovski, unosno mesto. Koje pak mesto nije nužno radno – može isto tako da bude i bračno… U svemu tome, u samoizdajstvu koje Ambicija čini, žrtvuje se i ljubav i autentičnost sopstvene egzistencije; ali, stvar je možda još popravljiva, imamo tri duga sata da to ustanovimo… Uprkos dramaturškim zahvatima koji su naglašavali melodramski potencijal i režiji prekaljenog zagrebačkog asa, nije se užički ansambl mogao sasvim nositi s ovom preobimnom građom, pa se predstava poprilično rasplinula (a publika posle pauze poprilično raspršila), ali slažem se da treba podržavati repertoarske iskorake i onda kada ne daju baš najboljeg mogućeg ploda… E sad, da li je ovo bilo za Pozorje, druga je priča; po „širini zahvata“ jeste, ali da li je to najbolji mogući kriterijum?

Međunarodni program Krugovi – ta kadgodašnja revolucionarna inovacija Ivana Medenice, bez koje „novog“ Pozorja (tako jarosno omraženog od čaršijaša!) nikada ne bi bilo, spao je ove godine samo na dve predstave, tek toliko da ne bude da ga nije bilo (razlog, jakako – novac). Brašno u venama po dramskom prvencu afirmisanog romanopisca, ali i političkog teoretičara i aktiviste Igora Štiksa (režija Boris Liješević; produkcija SARTR i Scena MESS, Sarajevo) još jedna je priča smeštena u poratno Sarajevo (koje se, doduše, imenom ne spominje) i govori o raspadu porodičnih i drugih „normalnih“ međuljudskih odnosa u i nakon ratne apokalipse, ali i o otuđenosti i atomizovanosti pojedinaca u svetu „neoliberalnog kapitalizma“ (tako li se kaže?) generalno. Tekst je, nažalost, uprkos ponekom proplamsaju svežine, prenapučen opštim mestima i onime što imamo osećaj da smo već čitali ili videli, i utoliko slabo prebacuje rampu (ma, šta ja to pričam! Pitajte publiku!), a Liješevićeva predstava stvari samo pogoršava, troma je i prerazvučena (mada relativno kratka), gluma je, bar na sterijanskom izvođenju, povremeno iritantno slaba, i sve u svemu, teško je naći objašnjenje zašto smo je videli baš na Pozorju. Valjda zato da mene koleginica Trebješanin iz Politike u blago tabloidnom maniru izofira da sam dremuckao i da je delovalo kao da „slušam radio-dramu“. Pa, zar nije? Šta ja tu mogu?

And now for something completely different… Fazanov ples, autorski projekat Bele Pintera u produkciji njegove trupe iz Budimpešte (Bela Pinter Company) podsetio me je na neke od najboljih i najuzbudljivijih trenutaka mađarskog teatra koje smo mogli videti kod nas, poput nezaboravne Crne zemlje Arpada Šilinga. Ima tu još jedna sličnost: i Pinter se u Fazanovom plesu nosi sa sablastima nacionalnog identiteta i mađarskih lutanja u savremenosti… Koju, doduše, umešno travestira, pa radnju smešta tobože u 1695 (mada su kostimi savremeni, kao i muzika, tehnika i sve ostalo): Turci napuštaju mađarsku zemlju, ona se okreće Zapadu, ergo, sopstvenom „evropskom i hrišćanskom identitetu“; Mađarska je prikazana kao školski internat, đaci bubaju šta im se kaže i potkazuju jedni druge, stara upravnica bi da vlada i dalje, koleginica bi da je smeni i da zavlada, i u tu je svrhu spremna da promeni i veru i pol i šta god treba… Kako god, ima tu i drugih interesa. Na kraju krajeva, nisu ni ti Turci, ti stari zavojevači, bili tako loši, zar ne? Pinterovu je predstavu teško ne tumačiti kao alegoriju Orbanove Mađarske, koja se od liberalnih vrednosti Zapada okreće koketiranju s gromkim naslednikom bivših zavojevača Putinom, ne što bi volela „Ruse“, nego što je to vladajućima tako unosno… A sve to Pinter pripoveda virtuozno, furiozno, duhovito, scenski neverovatno potentno i šarmantno, ne dopuštajući ni za trenutak da gledaočeva pažnja odluta bilo kuda, a najmanje unutra, u dremljivost; da smo samo ovo videli, vredelo bi doći na Pozorje!

I to je to, za ovaj put, a sledeće godine, eto nama mnoštva lokalnih genija… „Svet je školjka“, kaže jedna izreka, ali ona nas vabi da tu školjku otvorimo; ova školjka se, pak, zatvara.