Već na prvoj stranici romana Zabluda svetog Sebastijana zahvatiće nas jezički vrtlog koji vitla takvom silinom da nam ne vredi opirati mu se. Uostalom, dobri plivači to znaju, vrtlozima se – kako rečnim, tako i jezičkim – ne smemo suprotstavljati: ili ne ulazimo u vodu, ili im se, uza sve rizike, prepuštamo, nadajući se da će nas, po logici vrtloženja, kad-tad izbaciti na površinu. Halapljivo nas guta Tabaševićevo poetsko čudovište sačinjeno od strmih jelena, pregaženih ježeva, slomljenih senki, gradova hladnih kao zečetina, klackalica napravljenih od sećanja, od jezika koji beži od šibice i vremena što se (kao mačka?) smestilo na stomak, od zmija koje proriču sudbinu, od tišine koja kulja, od jednog petla koji se zove Ovca i koji će, na kraju, biti zaklan (i kao petao i kao ovca, što je njemu verovatno svejedno), od deteta koje voli godove i od duša koje se, iznutra, njišu poput pijanih kurvi, da bi to čudovište iz svoje utrobe izbljuvalo Karla, malog Mostarca koji, kroz Bosnu zahvaćenu ratom („koji, još uvek, nikada neće početi“), sa majkom kreće put Beograda. Dok svojim šestogodišnjim očima posmatra krajolik i pokušava da razume zašto mama i tata nisu više zajedno, zašto deda ne voli tatu i zašto tata plače, dok usput povraća (u kolima) i pita se ko je bio Tito (a mi, čitaoci, pitamo se zašto se babina i dedina kuća zove Ludvig), dok osluškuje u sebi reč „mašala“ i igra se njenim zvukom više nego značenjem (da li ta reč uopšte nešto znači?), neki će vojnici da siluju njegovu mamu („zaustavili su ih neki vojnici i tražili su da jebu Lidiju kako bi ih pustili dalje“), ali mama će sve vreme da bude uz njega i Karlo će, svemu uprkos, da ima tu mamu, sve dok mama ne počne da se zaljubljuje i dok se najviše ne zaljubi u brkatog ratnika, pa će Karlo ostati sam, toliko sam da će da ispadne kroz prozor beogradskog stana u kojem živi.
Svojim trećim romanom vraća se Vladimir Tabašević samosvojnom izrazu koji je ponudio u knjizi Tiho teče Misisipi, pa čak i njenim temama – ratnoj traumi, odnosu s majkom, samoćama – ali sada kao sazreli pisac koji vlada jezikom, pričom bez priče, atmosferom i složenim motivima dobro kontrolisanog jezičkog delirijuma. Jer, glavni junak nije sveti Sebastijan koji, proboden strelama kao na platnima Andrea Mantenje, odnekud liči na ježa, nije to čak ni mali Karlo, ili veliki Karlo koji se sada zove Dino, osim ako se ne zove Ema ili, možda, Sofija, niko od njih nije glavni junak, već je to jezik, to poetsko čudovište kakvo se, dugo već, nije pojavilo u ovoj književnosti. Retko se događa da čak i nepoštovanje jezičkih konvencija – u nekim su odlomcima rečenice slomljene, izmrcvarene, na granici korektnosti – mamuzanje jezika do granica pucanja, doprinese ritmu, atmosferi, čak i značenju, ali se u Svetom Sebastijanu događa baš to: negde jezik teče glatko, brzo i lako, negde se sapliće o sebe samog, štuca, muči se, ali radi i to radi đavolski dobro. Ono što bi u drugim knjigama ubilo svaku volju za čitanjem („i samo mačke da su proletale, gonjene svojim mislima koje im na vrhu repa učine začkoljicu nama“, str. 47) u ovom romanu ostavlja mesta za igru i za humor, za nagađanje da li je pisac rečenicu namerno ostavio takvom (jer Tabašević ume da piše), kao nazubljeni prosev rađanja jezika (na početku je uvek mucanje).
Sve do sada rečeno odnosi se na prvi deo romana, na tu veličanstvenu, hladnu, kristalnu jezičku dvoranu. Posle stotinak stranica kovitlanja, dakle, pisac je jasno osetio da više ne može ovako, da mora da stane i promeni jezički registar jer će se čak i najbolji plivači zamoriti, ostati bez daha, i najiskusniji će se čitalac zasititi gustog jezika i tih nemogućih jezičkih sklopova, pa zato menja Tabašević perspektivu i tehniku, da bi jezičke krhotine iz prvog dela teksta – oštre poput šrapnela, beznadežne poput bodljikave žice i pregaženih ježeva, strahovite poput polomljenog dečijeg tela koje je s visine drugog sprata udarilo o pločnik – pokušao da prikupi u slagalicu-priču koja će nam, na kraju, sve i da nedostaju delovi, ponuditi razlog ovoj knjizi. Roman, međutim, gubi strahoviti zamah koji je postigao u prvom delu i njegov jezik (kako bi rekli avijatičari) ostaje bez uzgona, jezički motori gube snagu jer apstrakcija osvaja tekst. Za razliku od aviona koji se, ako izgubi uzgon, gotovo redovno stropoštava, Tabaševićev roman nastavlja da leti, ali ponire. Likovi postaju skloni objašnjavanju i „filozofiranju“ (umesto da žive svoje književne živote): „Iza mene bi“, objašnjava lik, „ostajali ljudi, kao po nekom usudu zauvek isti, nepromenjeni, zakovani, posle mene nekako mrtvi, i meni, ipak, interesantni i zanimljivi, makar kao ljušture, kao prazne rukavice u kojima je nekada bila ruka velikog tvorca i tragaoca za istinom – mene“ (str. 123). Ovakvih rečenica nije bilo u prvim delu ne samo zato što dete ne govori na ovakav način, već pre svega zato što pisac nije dopustio apstrakciji da se nastani tamo gde joj nije mesto, u tom uskovitalnom jezičkom karuselu. Na sreću, isuviše su likovi ovog romana nesrećni, nesigurni, oštećeni, isuviše su književni da bi se izgubili u apstrakciji, a Tabašević je isuviše dobar pisac da ih sprečio da ponište sami sebe, do nepostojanja.
Neće mali lomovi da naškode ovom piscu – premda, zarad onoga što će tek izaći iz njegove alhemičarske radionice, na njih valja ukazati – jer pokazao je Tabašević Svetim Sebastijanom da ume da se menja i da uči, te da, u tom procesu, iskali roman koji se, bez i najmanje sumnje, upisuje u ono bolje u našoj književnosti.
* * *
Za razliku od Tabaševićeve jezičke vrteške, za razliku od njegove bodljikave jezičke žice kojom nas opasava, steže i ranjava, ispisuje Goran Marković roman suzdržanijeg i klasičnijeg izraza, da bi tim i takvim izrazom, bez izmišljanja i jezičke razigranosti (ali da li je baš tako?) – kroz pisma, zapisnike, odlomke iz dnevnika, diplomatske izveštaje – izveo istinsku književnu bravuru, roman gotovo savršene ravnoteže, sočan, uzbudljiv, neodoljiv. Nema pisca koji se nije okušao u nekoj od velikih, verovatno i večnih tema književnosti: teror (ide zajedno s politikom), ljubav (i pripadajući zapleti), smrt (koja uvek ide sama sa sobom). Kako je, međutim, ovaj veliki filmski režiser i ništa manji scenarista, a usput i sve bolji pisac, uspeo ne samo da se neoštećen provuče između tih književnih hridi ispod kojih se proteže impozantno groblje olupina, već i da savlada sva jaka mesta s kojima se pisac, nužno, da bi uopšte postao piscem (a piscem se uvek postaje), mora suočiti? Nikakvi svetionici tu ne pomažu, nikakve pomorske karte, iskustvo ponekad urodi plodom ali ne jemči ništa i, zapravo, sve se svodi na alhemičarsko umeće pisca, na udeo, kako je govorio Kiš, čuda i truda.
Goran je Marković rešio da ispriča priču o staljinističkom teroru na Golom otoku, o ženi koja, u doba terora, voli dva muškarca, o muškarcu koji živi s jednom ženom, ali voli drugu, o jednom tvrdoglavom idealisti kojeg će kretenske (ali opasne) ideje da odvedu u smrt i o njegovoj ženi koja ga neće napustiti ni zbog čega na svetu – čak ni zbog drugog muškarca kojeg (takođe) voli, čak ni zbog deteta koje obožava, čak ni zbog smrti koja joj se približava – o drugoj ženi koja će, bez ikakve krivice, da završi u koncentracionom logoru samo zbog toga što u bešćutnim vremenima oni bešćutni, poput govana, izranjaju na površinu, potom i o trećoj ženi koja voli (samo) jednog muškarca, ali on ne voli nju, te o budućem velikom piscu koji je, u to vreme, mali ali vrlo posvećen špijun, dakle roman o vremenu u kome se jedna zemlja rađala uz neopisive porođajne muke (i pedesetak godina kasnije u još gorim mukama izdahnula, samo da podsetimo), a sve to na jedva dvestotinak stranica. Mali špijun, a budući veliki pisac, niko je drugi do Lorens Darel, koji 1948. godine, baš u vreme kada je Staljin udario na Tita, dolazi kao diplomata u Beograd, da bi se u britanskoj ambasadi venčao sa svojom mladom Engleskinjom. Iako vrlo entuzijastičan i, prirodno, krajnje neprijateljski raspoložen prema komunistima, vrlo se loše Darel snalazi u postratnom jugoslovenskom haosu, a da stvar bude gora ulazi u vezu sa ženom čiji je muž, kao simpatizer Sovjetskog Saveza, otpremljen na Goli otok. Ništa od toga, naravno, ne promiče tajnoj policiji, britanski je ambasador očajan, Darelova je žena očajna (iako ne shvata zašto je njen novopečeni muž tako iscrpljen i za seks nezainteresovan), svi su očajni, očajno je i vreme, jedino nije očajan gospodstveni Koča Popović kome je Darel simpatičan. Gotovo je neverovatno šta je sve Marković uspeo da sabije u svoj tekst, kakve je prelive uspeo da pohvata u zapanjujućoj ekonomiji izraza: nema ni trunke sala u njegovom romanu, nema nikakvih objašnjenja, niko nit mudruje nit umuje, sve se događa u savršenom ritmu, likovi su besprekorno izvajani, humor je tanan, odmeren i suzdržan, očaj dubok, a beznađe potpuno, jedino što mu se mladi Darel ne podaje nego mu se opire svom svojom strašću, istom onom strašću koja će, jednoga dana, da stvori Aleksandrijski kvartet.
Zašto ne reći: Marković je iskusan autor, naravno, ali njegovi preobražaji u književnosti kao da daju znak da će onog najboljeg sebe tek da nam ponudi. Jer, piscem se uvek postaje.
