Pesme slobode i istine

Neki put je dovoljno pogledati omot.

I suočiti se s pogledom kojim nas skrozira ženska pojava odevena u belu mušku košulju i sa sakoom prebačenim preko ramena. Izazovno, kao što je rokenrol to uvek umeo.

Kad je Peti Smit stala pred objektiv Roberta Mejpltorpa i rekla mu da je sad slika, on je okinuo samo dvanaest puta i kod osme fotografije već je rekao: “Imam je.” I zbilja, fotografija Pati Smit na omotu njenog debi albuma Horses (objavljen 10. novembra 1975) jedno je od definitivnih ukazanja rokenrol duha. Istovremeno i jedno od definitivnih ukazanja nove ženskosti. Jedna ploča promenila je istovremeno način na koji gledamo na muziku, poeziju i na to – šta znači biti žena. Ovo je momenat kad su One postale rokenrol.

BELA KOŠULJA I CRNI SAKO

Već nekoliko godina više gladna nego sita, pobegavši iz Nju Džersija rešena da po svaku cenu uspe u Njujorku radeći ono što voli – Peti Smit (Patricia Lee Smith, r. 1946) bila je na ivici da konačno nešto zapaženo uradi… Posle nekoliko godina recitovanja, potom sviruckanja i sviranja sa bendom, te zapaženog dvomesečnog stalnog nastupanja u sve poznatijem underground klubu CBGB, dobila je ugovor sa Arista Records za čak sedam izdanja, uz punu umetničku kontrolu – što bi i sad bio nezapamćen poslovni podvig. Upravo je snimila svoje prve numere u studiju. Bio joj je potreban samo još dobar omot.

Tako se u potkrovlju stana u boemskom Grinič Vilidžu našla sa svojim najvernijim prijateljem, vizionarskim umetnikom Mejpltorpom. Sve je snimljeno pod običnim dnevnim svetlom, bez dodatne rasvete, naglašavajući njenu potpunu prirodnost. Peti nije imala koga da kopira niti je u svojoj potrebi za originalnošću to umela – njen izgled bio je njen izum i šteta je bilo ne ovekovečiti ga onakvim kakav jeste. Garderoba joj je bila više sa raznih strana skupljena nego kupljena. Žarko je želela da na ovaj način oda počast svom heroju Bodleru, pa i klasiku Sinatri, za koje je znala da su umeli da zauzmu isti ležerni, prkosni, nadmoćni stav telom.

Malo je reći da je izdavačka kuća bila prepadnuta – pokušali su da je odgovore i ubede da tu fotku ne stavi na omot, jer nikako nije odgovarala zašećerenom ili seksualizovanim načinu na koji su dame tada uobičajeno bile prezentovane. Nije uspelo, na sreću, i legendarna tvrdoglavost Peti Smit odnela je prvu od velikih pobeda koje su obeležile njenu karijeru, sastavljenu od sličnih mini kulturnih revolucija. I dobro je, jer je Peti Smit na toj fotografiji predstavljala sve nas koji smo se osećali drugačije, a nismo znali kako to da izrazimo. Verovatno je to jedan od prvih slučajeva u pop kulturi da je žena postala role model i za dečake.

KONJI SA SVIH STRANA

Sredinom sedamdesetih rok muzika bila je ozbiljna – čitaj: muška – rabota. Oko nje su počele da se vrte ogromne pare. Život muzičara smatran je za fizički težak i naporan, previše izazovan za “nežniji pol”. Uz to, karijera pop zvezde morala je da bude prilagođena očekivanjima što šireg kruga publike, a ona je u to doba bila dominantno partijarhalna i podržavala je isključivo standardne rodne uloge. Ni hipici se nisu mnogo odmakli od ovih zadatih normi. Za ženu je bilo skoro nemoguće da se probije iz tog začaranog kruga i ostane autentična.

Njujorška protopunk rock ekipa, koja je visila u pomenutom klubu CBGB, bila je sačinjena od trojke “Television”, “Ramones” i “Peti Smit”, a za njima su došli “Blondie” i “Talking Heads”. Već samo ravnopravno prisustvo ženske osobe u njemu – bilo je novitet. A Peti je ubrzo uspela da se prirodno nametne kao neprikosnovena kraljica tamošnje scene, lider čiji rad je definisao duh tog vremena. Uspeh je prvo ona postigla, neumorno nastupajući kao ultimativni primer osobe koja više ne može da ćuti i mora sve svakom da saspe u lice svojom ličnom uličnom poezijom – jedna od onih talentovanih, siromašnih i zato nepokolebljivo iskrenih, što nemaju ništa da izgube, kakvih je grad bio pun…

Producent je – po njenom izboru – bio Džon Kejl, kreativna polovina njujorških heroja prethodne generacije “The Velvet Underground” (uz Lua Rida), sa kojim se tokom snimanja više puta teško posvađala u naporu da očuva zvuk koji je njen bend imao uživo. Mnogo godina kasnije priznaće da je upravo njegovo strpljenje sa početnicima – kakvi su tada ona i grupa bili – spasilo te pesme i sačuvalo ih u obliku najpribližnijem koncertnom, baš kako je Peti želela. Album je uspešno nametnuo nove prioritete, njenom srcu bliske: odjednom je postalo važnije šta imaš da kažeš, nego umeš li savršeno da sviraš. Na nivou primera, još jednom, Peti je potpuno sama izvela revoluciju koja je omogućila da ista ideja godinu dana kasnije eksplodira pod imenom punk – i samo je Igiju Popu u to doba mogla da skine kapu i kaže da ju je možda razumeo.

REČNIK MITOLOGIJE

Poseban doprinos Peti Smit rok muzici počinje već sa načinom na koji je zavrtala reči, razvlačila ih, uživala u njima i istovremeno im menjala smisao kroz izgovor, uz nezaboravno strasno podvriskivanje prepuklim glasom, kao da se svađa sa samim rečima dok ih izgovara, raspravljajući se sa celim svetom. Nigde se to ne može bolje čuti nego u pesmi “Gloria”, koja besmrtno otvara album Horses: u obradu čuvenog hita severnoirske grupe “Them” (autor Van Morison), Peti Smit je na početku umetnula svoju poemu “In Excelsis Deo”, koja pokreće lavinu istorijskim stihom: “Jesus died for somebody’s sins, but not mine” – jednim od najvažnijih rokenrol iskaza svih vremena, manifestu totalnog individualizma. Frenetični nastavak govori o strasnom ljubavnom susretu u kome je devojka u centru pažnje. Parnjak joj je takođe delimična obrada “Land: Horses/ Land of A Thousand Dances/ La Mer(de)”, u kojoj dalje iznosi program ekstaze kao poetsko-revolucionarnog sredstva samooslobađanja, ali je vrhunac te estetike katarzična “Free Money”, o večnoj siromaškoj nadi da će kupovinom srećke na lutriji doći do bogatstva.

U ploču je ugrađena i priča o Petinoj raspadnutoj porodici – “Redondo Beach” i “Kimberly” – zahvataju u sećanja na odrastanje i posvećene su mlađim sestrama, uvodeći autopoetizaciju kao njeno omiljeno izražajno sredstvo već na početku karijere. Svi su portretisani kao neprilagođeni, na šta se nadovezuje “Birdland”, sa svojom lirskom improvizacijom koja odlazi pravo u džez, baveći se fantazmagoričnim svedočanstvom o smrti Vilhelma Rajha, odmetnutog marksističkog psihoanalitičara što je smetao svim režimima (po knjizi Book of Dreams njegovog sina Pitera Rajha; naš Dušan Makavejev se neku godinu ranije bavio istim motivom u avangardnom filmskom remek-delu WR – Misterije organizma).

Na “Break It Up” gostuje Tom Verlen (“Television”) na gitari, kao što Alen Lanije (“Blue Oyster Cult”) doprinosi finalnoj “Elegie”. Prva je reminiscencija na Džima Morisona, a druga je direktno posvećena uspomeni na Džimija Hendriksa, snimljena namerno 18. septembra, na petu godišnjicu njegove smrti, u istom studiju Electric Lady u kome je i on snimao. I tu dolazimo do posebnog značaja albuma Horses – on na više načina zahvata u rokenrol mitologiju, hrabro je nadograđujući dalje – Džim Morison, Džimi Hendriks, pa i Dženis Džoplin, prvi put promiču pred nama kao junaci veći od života, postajući tek na ovoj ploči rokerski panteon. Artur Rembo i Šarl Bodler pridružuju im se u jahanju ka Apokalipsi. Peti Smit je tu kao svedok njihovog uznesenja kroz pad.

foto: salvatore di nolfi / keystone via ap

ISTORIJA BUDUĆNOSTI

Horses je istinski monumentalan trenutak u istoriji rokenrola, jer ga je vratio na njegovo prvobitno obećanje kako ćemo kroz rok muziku moći da osvojimo sve lične slobode koje želimo, ponovivši to obećanje u vremenu kad se činilo da je svemu tome došao kraj. Fascinirani dobom postistine u kome živimo, zaboravljamo da je cinizam zavladao svetom mnogo ranije, te da su poslenici javne reči svesno lagali, verovatno oduvek. Sedamdesete su bile godine kad je laž ponovo počela da steže obruč oko društva, naročito mladih, tek uznesenih privremenim hippie zanosom. Još nije postojao punk da do kraja razobilči vladajuću neistinu.

Pojava Pati Smit zato je bila čudo.

Rok muzika se do tad već odomaćila na stadionima i u sportskim arenama, pretvarajući se u razbibrigu za milione i nikoga više nije uznemiravala. Pobuna protiv korporatizacije rokenrola počela je upravo ovde, a kulminiraće u kratkoj eksploziji punka i produženom periodu “novog talasa”. U prvi mah shvaćena samo kao besna pesnikinja koju prati glasni rokenrol bend, predvođen gitaristom i muzičkim eruditom Lenijem Kejem, Peti je brzo pokazala da to nije odgovarajuća klasifikacija. Debi album je, naime, bio vrhunsko i pri tom radikalno poetsko iskustvo, kakvog ranije nije bilo. Ne u tom obliku u kome se pesnička i rokerska reč ujedinjuju u jedan izraz. I ne da ga stvara žena.

Pomalo se prisećam tog trenutka kad je tajna zvana Peti Smit stigla i do naših krajeva. Album Horses bio je vesnik nečeg drugačijeg od onoga što je rokenrol bio dotad. Taman kad se činilo da je krenuo pravom linijom, predvidljivo, onako kako odgovara onima koju su hteli da ga pretvore u zabavnu muziku, Peti je došla da ga opet iskrivi. Uvek sam mislio da se razlikujemo po shvatanju te ploče – na one koji su videli samo naloženu, ambicioznu pesnikinju koja neće ostaviti dublji trag u roku, i one koji su odmah prepoznali momenat ponovnog malog rođenja rokenrola, beskompromisnog i spremnog da dovodi sve u pitanje.

Kao svojevrstan most između romantičarskog hippie idealizma i ironije punka, Peti Smit je na Horses uspela da nasluti drugačiju budućnost rokenrola. Da su “Jefferson Airplane” ili “The Doors” bili punk bendovi – ovako bi zvučali. Iz Horses izviru ne samo new wave nego i alternativni rok i grunge. Taj album je mesto moralne poduke za sve rokere koji su došli kasnije, po njemu se meri da li ste iz ispravnih razloga uzeli gitaru u ruke ili ne – svesni da će vas teta Peti Smit nadgledati do kraja sveta i veka i ispitivati da li ste na pravom putu.

Kad se pojavio, album Horses našao se među 50 najboljih na Bilbordovoj listi albuma, i od tad ne prestaje da se prodaje. Godine 2009, Kongresna biblioteka ga je izabrala za čuvanje u Nacionalnom registru snimaka kao “kulturno, istorijski ili estetski značajno” delo. Reizdat je 10. oktobra 2025. kao dvostruki CD i LP, pri čemu prvi disk sadrži remasterizovan album, a drugi disk prethodno neobjavljene snimke, uključujući demo iz 1975. koji je Peti Smit pripremila za audiciju u RCA Records.

DVE JUNAKINJE

U neka davna vremena, kad se još govorila istina, Peti Smit ju je govorila sa strašću koja nije poznavala strah. Istina je prva glavna junakinja ovog jedinstvenog albuma. Druga je sloboda. Sloboda da se kaže istina. Sloboda i istina su dve junakinje kojih se setimo svaki put kad je teško, a koje je Peti Smit ovekovečila u rokenrol formatu, uklesavši ih u nepomerive stene vremena.