Nakon BBC-jeve radio-drame, TV serije i „trilogije“ u pet knjiga, konačno je Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa kroz visokobudžetnu filmsku verziju zatvorio krug. U ovom štivu u kome, bukvalno, ceo svet odlazi do đavola jedino što preživljava je uvrnuti, bizarni i pomalo hladni britanski smisao za humor. Iako ukupno sve ovo nema mnogo smisla i dalje je vraški zabavno. Znači, pripremite se na priču iz ne-tako-dubokog svemira.
Artur Dent je običan momak u najneobičnijoj od svih zamislivih situacija. On, naime, saznaje da će u narednih 11 minuta njegova, i naša, planeta biti razneta u paramparčad jer se našla na mestu kuda treba da prođe buduća intergalaktička zaobilaznica (!?). Ovim crnohumornim predloškom počinje Arturova nedobrovoljna avantura po različitim svemirskim zabitima naseljenim neobičnim kreaturama. No, pitaće se sa zebnjom svaki ljubitelj istoimene knjige, kako Adamsov verbalan, katkad krajnje ciničan a katkad direktno alegoričan humor pretočiti u filmski medij. Naravno, odgovor je: teško. Ipak, napor koji je uložen je za svaku pohvalu. Mnogobrojne odrednice iz priručnika za stopiranje kroz svemirska prostranstva, prikazane su u filmu na jednostavan i efikasan način, tako da i gledaocu koji nije prethodno čitao knjigu mogu biti razumljive i smešne. No, problemi se javljaju kada dođe do nekih tipično filmskih stvari. Kada je reč o komedijama, a ovaj film može biti samo to, sve je u tajmingu. Struktura dobre komedije nalikuje baletskoj koreografiji ili vežbi iz ritmičke gimnastike. Pogledajte bilo koji film Braće Marks pa će vam biti jasno o čemu govorim. Autostoperski vodič je u tom, za njegov žanr najbitnijem elementu, potpuno podbacio. Konfuzna i neujednačena fabula nosi našeg junaka i njegove saputnike kroz različite avanture koje su tek nešto što se dešava između uzastopnih Adamsovih dosetki. Rečeno nas navodi na zaključak da ovaj projekat nije filmska verzija romana već izbor najduhovitijih momenata iz knjige izloženih u filmskom obliku.
Najzanimljiviji aspekt Adamsove proze nije toliko njena SF vizura sa tehnološkim fascinacijama koje idu uz to, već upravo onaj alegorični momenat koji kroz priču o različitim svemirskim rasama zapravo kritikuje neke zemaljske spodobe. Najčešća i najglasnija je kritika birokratije oličene u Vogonima čija je čitava svrha da budu neka vrsta galaktičke državne uprave. Ovi svinjoliki drugari, sem što pišu poeziju koja se može jedino porediti sa onom koju ispisuje Nebojša Bakarec, kaže se eksplicitno, nisu zaista zli već samo neumereno skloni birokratiji. Oni dignu Zemlju u vazduh zato što je doneta odluka da tuda prolazi autoput i šta je njih briga što mi Zemljani nismo uspeli to da skapiramo i da se evakuišemo. Hm, neko bi mogao pomisliti da Adams parafrazira Žižeka koji kaže: „Masovni zločini su, danas, rezultat anonimne birokratske logike.“ Druga alegorija, koja se nekako nameće – iako je Adams izmislio svoj lik pre više od 20 godina, jeste predsednik svemira Zaphod Biblebroks, koji je nešto između surfera i televizijskog evanđeliste, u nekim osobinama neodoljivo podseća na Buša, recimo po tome što ima pola mozga i stalno uleće u nepromišljene avanture zbog kojih cela vasiona trpi posledice.
Autostoperski vodič kroz galaksiju se na najlakši mogući način bavi misterijama Života, Kosmosa i Svega Drugog ali tako što ih Adamsov vispreni duh zloupotrebljava za satirične komentare u vezi sa svime što mu padne na pamet. Deo tog duha prenesen je na film i to mu je najveća vrlina. Sve ostalo je dovoljno korektno za dvosatnu bioskopsku konzumaciju.
