Helieulica ili Helieutika je nastariji sačuvani tekst o ribarenju. Napisao ga je rimski građanin, Grk po rođenju, Opijan iz Korikusa, negde između 177. i 180. godine naše ere, u vreme cara Marka Aurelija.
E, sad, zašto je Opijan pisao o ribarenju, pa još svoj rad posvetio Marku Aureliju i njegovom nasledniku Komodu? Opijanov otac se nešto zamerio Lukiju Veru, carevom prijatelju, pa je proteran na Maltu. Opijan se u Rim iz progonstva vratio posle Verove smrti 169. godine. Ogled o ribarenju čitao je Marku Aureliju i toliko ga oduševio da mu je ovaj svaki stih platio zlatnikom – što nije malo, jer ceo rad ima oko 3500 stihova – uveo ga na dvor i Opijanovom ocu dopustio da se iz progonstva vrati u Rim.
Gotovo dva veka ranije, u vreme Avgusta, to nije pošlo za rukom Publiju Ovidiju Nasonu zvanom Nosonja, u svakom pogledu većem i značajnijem pesniku od Opijana – mada se i Ovidije nalazi na listi sumnjivih da je napisao jednu Helieutiku. On je godinama bezuspešno iz crnomorske vukojebine Tomi u koju je proteran slao u Rim svoje stihove: Avgust se nije primio. Ovidijeve Epistulae ex Ponto poslužiće, mnogo kasnije, kao naslov Andrićevoj zbirci stihova u prozi (Ex Ponto, 1918). Tomi su se nalazili na mestu današnje Konstance u Rumuniji pa se, bez naročitog preterivanja u metaforičnosti, može reći da se Ovidije – umro u izgnanstvu 17. godine n.e. – ulaskom Rumunije u Evropsku uniju nekako ipak vratio u Rim.
Sad već protekle 2007. navršilo se 2050 godina od Ovidijevog rođenja, 20. marta 43. godine p.n.e. u Sulmu, danas Sulmona, ne mnogo daleko od Rima. Potomak ugledne porodice vitezova, retorsko obrazovanje – uobičajeno za svakog s ambicijom da se bavi pravom ili politikom – počinje da stiče u Rimu. Kod tada poznatog retora Arelija Fuska pokazuje nezainteresovanost za controversiae, raspravljanje komplikovanih pravnih slučajeva, u korist suasoriae, vežbanje govorništva na najrazličitije teme. Posle očeve smrti odustaje od školovanja i kreće na putovanja u kojima je posetio Atinu, obišao Malu Aziju i Siciliju a po povratku u Rim pridružio se krugu pesnika okupljenih oko mecene Marka Valerija Mesale. U tom društvu ubrzo će mu pesnički uzor postati Sekst Propercije.
Već po objavljivanju prve knjige, zbirke Ljubavi ili Ljubavne pesme (Amores), postaje popularan. Neku godinu kasnije objavljuje Heroide, zbirku navodnih pisama žena slavnih heroja, potom i Ars amandi (Ars amatoria, Ljubavne veštine) „koja u dvije knjige daje upute muškarcima kako će sebi pribaviti i uzdržati ljubav žena libertinaka, rimskih hetera, a u trećoj knjizi puti te žene kako treba da postupaju s muškarcima, te će njima što dulje vladati. U sve tri knjige ima nestašnih opisa koji jasno svjedoče da su moralne prilike u tadašnjem Rimu morale biti doista traljave“. Sledi Remedia amoris, (Lekovi od ljubavi) i još.
Što se ljubavne prakse tiče, Ovidije je kratko uživao u prva dva braka, da bi se ozbiljno skrasio s trećom ženom, udovicom Fabijom. Ova se družila s Livijom, trećom ženom Avgustovom, što je i Ovidiju otvorilo vrata najznačajnijih rimskih kuća. U to vreme piše Metamorfoze, obimno pesničko delo – jedva nešto kraće od Odiseje – u kom se bavi mitovima o preobražajima, dakle najvećim delom grčkog nasleđa.
Evo sam svršio djelo – ni srdžba ga Jupiter-boga
Uništit neće ni oganj ni gvožđe ni nesito vr´jeme.
Onaj dan, što samo nad ovijem tijelom ima
Vlast, nek nestalni rok mi života svrši, kad hoće,
Ali ću s dijelom boljim nad visoke ja se zvijezde
Dići i bit ću vječan, i ime mi zatrt se neće.
Kudgod se rimska moć nad zemljama svladanim širi,
Narod će čitati mene, i ne varaju li slutnje
Pjesničke, ja ću u sva vremena živjeti slavljen.
Te „slutnje pjesničke“ u poslednjim stihovima Metamorfoza, pokazala su protekla dva milenijuma, bile su mnogo više od svesti o sopstvenoj vrednosti. Metamorfoze su, ukratko, jedno od onih dela na kojima ne samo što počiva evropska kultura već i knjiga čije je čitanje vekovima inspirisalo pesnike i umetnike istog ranga, počev od trubadura i srednjovekovne dvorske literature, Romana o ruži, preko Čosera, Petrarke, Botičelija, Marloua, Šekspira, Miltona, Puškina – koji je svoje progodnstvo u Odesi poredio s Ovidijevim u Tomima – do Džojsa, Mendeljštama, Koktoa, Bendžamina Britna… Dante ga poredi s Lukanom, Vergilijem i Statiusom, a u Danteovom Paklu Ovidije boravi u društvu Homera, Horacija, Lukana i Vergilija.
O razlozima zbog kojih je Avust 8. godine n.e. odlučio da na Crno more protera već pedesetogodišnjeg Ovidija ne zna se gotovo ništa. Sam Ovidije neodređeno i na raznim mestima pominje pesmu i grešku, zločin gori od ubistva… A možda je reč o političkim spletkama, učešću u nekoj zaveri protiv Avgusta ili upućenosti u neku od osetljivih državnih tajni. Ističući da su gotovo istovremeno iz Rima proterane Avgustove unuke Agripa i Julija mlađa, a njen muž Lukije Emilije Paul pogubljen zbog zavere, mnogi istoričari pretpostavljaju da je Ovidije o tome nešto znao ili da je prikrivao Julijinu vezu s Decimom Silanom. O veličini Ovidijevog prestupa može se nagađati i po tome što je 11 godina u Tomima proveo kao ugledni građanin kome je Avgustovom odlukom ostavljeno imanje i, na sreću, sloboda da i dalje piše.
Metamorfoze je na hrvatski preveo Tomo Maretić, a objavila Matica hrvatska 1907. godine – da li slučajno, na 1950. godišnjicu Ovidijevog rođenja. Fototipsko izdanje tog Maretićevog prevoda objavio je u Beogradu Grafički atelje Dereta 1991. godine.
