Za razliku od većine srpskih pesnika koji misle da ne znaju za koga pevaju, a ipak pišu za druge i u naporu izricanja otkrivaju sebe kao pesnike za druge, Jovan Zivlak je pesnik za sebe. Ovakav izbor je jedna vrsta više nužnosti. Za onoga kome je stalo do autentičnog susreta s poezijom i težinom pesničkog čina, stihovi ovog pesnika su jedinstvena prilika. Pre no što se prekorači granica stiha posle koje više nema povratka, treba čitaoca upozoriti: ovo je poezija u kojoj nema lake utehe, neobaveznih obećanja i obraćanja, olako izrečenih misli i „šarene“ poetičnosti lepršavih aluzija i slika. Krovinjara ovozemaljskog života i straćara svakodnevne komunikacije u poeziji Jovana Zivlaka porušene su jer tuda prolazi „carski drum“ u nepoznato na kojem znanje i umenje ne pomažu, a obretenje, pa čak ni bivanje u bogu ne daju spas. To je poezija koja, kao u pesmi Okrećem se u bogu sa kraja zbirke Ostrvo, računa na „božju tugu“ i „božju izgubljenost“ nakon „božje čistote“, na „božji strah“ i „božje natezanje“ nakon „božjeg razgovora“, na „božju jarost“, „božju anarhiju“ i „božju palež“, na „božje grehove“, „božje ljubavi“ i „božje likove“ u „božjim prostranstvima“, na „božju svrhu“ u „božjoj utrobi“, za „božjim stolom“. I upravo tu se postavlja pitanje „otkud nadire ništa“, najteže pitanje zapadnoevropske metafizike i konačni koridor smisaonog samoprevazilaženja svake istočne mistike.
Zivlakovo ništa s kojim se ogleda poseban je slučaj jer se ono ne pojavljuje u svojim istorijskim emanacijama. Moderni nihillizam i nihilizam modernih vremena ostaju po strani od dijalektike stihova u kojima se podrazumeva sposobnost da se viđenome pripiše ekvivalent izraza (od pesme Vid do pesme Krošnja). Najširi ciklus Pramenje zbirke Ostrvo istražuje tu širinu postojanja koja cinično dopušta da se po njoj prebire i kreće Tamo–amo, kako je i nazvan sledeći ciklus pesama. Tumač je ostavljen na muci da ne pomažu ni anđeli, ni osećanja, ni opštost ni opština (s naglaskom na i, pesma Osobeno), ni „lavež na nepoznato“ i „pogibao izvan znanja“ (Povodac), ni „osluškivanje bića“ (Venac). Da li „sam duh vidi ova lica“ i da li spasitelj „spasenje nudi u pola cene“ (Kratke noge), da li je pesnik „brat čuđenja“ (Strašni sud), zašto „nijedna priča nije pouzdana“ (Okean), zašto su sekutići srebrni (Srce nitkova) a tetive grimizne (Tetive), sve to ne može da se utvrdi i zna jer je znanje u ovoj poeziji osumnjičeno, prevaziđeno, odbačeno. U pesničkoj demistifikaciji ustrojstva svetog teksta i objave spasenja znanje je na udaru i iz pesme u pesmu, uz pitanja o praznoj duši (Srce nitkova) i praznom umu (Pramenje), neprestano se proverava da i tamo gde ima nekog znanja nema izraza koji može da izdrži proveru, nema jezika i reči, nema emocija i gestova, nema posredovanja između jednog ja koje izriče i jednog ti u koje se pretvara (Ko). Tako se u Ostrvu Zivlak odrekao znanja kao spasilačkog instrumenta, plan iskaza je zamračio da pokaže kako se neizrecivo pomalja na horizontu svake bolje pesničke objave.
Zivlakovo neizrecivo dolazi posle čitave avanture nebeskih poslanja i ovozemaljskih uskraćenja, pa i razmena koje su do nekada bile moguće. U svemu tome kao da neka posebna „sekira“, ritualni instrument u korenu mita udara po stihovima u kojima se i sama spominje da bi čitavo Ostrvo bilo o tom izricanju nemogućeg, o saopštavanju negacije, o iskustvu jednog boljeg ne. Od prvog po poslednjeg stiha ove knjige traje konvulzija u kojoj su spleteni znanje, izraz i negacija. Takvo nagomilavanje stalnog negiranja, ništenja, odricanja, onemogućavanja odavno nije viđeno u tako ogoljenom i neposrednom obliku. Zivlak je zapravo u pukotine poetike koja više ne može da pruži bezbedno utočište pesničkoj volji za saopštavanjem smestio negativnost koja je najvažnije i ključno iskustvo savremenog sveta. Od toga kako i koliko ovo saopštava zavise vrlina i vrednost Zivlakovog pevanja – htenje da se stigne u predvorje onog najvažnijeg oduvek je krasilo velike pesnike.
U fenomenologiji negacije Zivlak na svojoj strani ima elipse i omisije, promene ritma i teške sudove tiho saopštene, bez patetike (osim u Ne gubi vreme i Tamo–amo), volju za poređenjem i retoriku proširenih poređenja, nabrajanja i obrte, raskole između ciklusa i saradnju pesama koje kao da se nadovezuju jedna na drugu. Na Zivlakovoj strani je i to što je on jedan od retkih ljudi posvećenih vrednosti, spreman da ih prepozna, izdvoji i podrži; mudrost jednog dodavanja i oduzimanja prisustva u poeziji, periodici, javnosti; volja da oko sebe rasprostre najbolje knjige, hranu duhu, ono što treba misliti i konačno odbaciti. Zivlak je zadatak za samoga sebe, zato i mora da bude pesnik za sebe. Koliko mu se u tome može prići i odmerenom, požrtvovanom kritičkom reči nagovestiti skolonost i bliskost? (To je, uostalom, pitanje koje lebdi i nad lepim, pametnim i promišljenim pogovorom za ovu zbirku koji je napisao Vladimir Gvozden, pitanje koje obelodanjuje mestimična neusredsređenost i napuštanje najbolje misli u korist pregleda i ilustracije.) Zivlak, progoneći sebe i okupljajući se sam oko sebe, predstavlja jedinstvenu i autentičnu pojavu u srpskom pesništvu i kulturi, a njegovo pesničko ne je dragocen doprinos potvrdi da je poezija još (nekome) važna. Protiv sebe Zivlak ima usamljenost i sumnju koja mori svakoga ko je sam, poneko kolebanje kada popušta retorici i priča umesto da ćuti i odriče, ili brigu da li sme da celinu zbirke i pesničkog projekta ujedini. Zivlak se menjao od zbirke do zbirke, a sada je stigao do onog stadijuma kada konačan uspeh ne zavisi samo od pojedinačnog stiha i pesme već i od toga kako se, da li se, koliko i zašto se plan celine može ujediniti, na nivou zbirke i izbora najboljih pesama, pa čak i na nivou celine jednog zamašnog i vrednog opusa.
