Oskudica mogućnosti

U Muzeju primenjene umetnosti, na otvaranju Salona arhitekture koji se održava od 15. marta do 17. aprila, bila je, kao i uvek, velika gužva. Organizatori manifestacije koja s promenljivim uspehom opstaje skoro tri decenije prinuđeni su – kao i svi u ovom društvu – da balansiraju između želja i mogućnosti. A u željama ne oskudevamo; hteli bismo da budemo najbolji, najlepši, najsposobniji, svetski…

Svetskost se kod nas dostiže retko i teško, najčešće uz velike napore pojedinaca – takozvanih entuzijasta, a za svetskost u arhitekturi potrebno je politički i ekonomski uređeno i relativno stabilno društvo, pametni investitori, talentovani arhitekti koji će biti u ustanju da obuzdaju kreativni poriv da pokažu sve što znaju na jednoj kući, a bogami i evoluirani građani. Teško da je sve to moguće u današnjoj Srbiji.

Saloni arhitekture pouzdanije od političara svedoče o broju i visini investicija, kojih skoro da i nema. Od ozbiljnijih objekata u prošloj godini gradila se – posle duge i politizovane pauze – jedino Beogradska arena Vlade Slavice. Još nije zavrešena – mada se sad radi ubrzano na i oko nje – pa je nema na ovogodišnjem Salonu. A na sledećem – ako bude izložena – biće sasvim izvesno među najozbiljnijim kandidatima za glavnu nagradu.

Država se u prošloj godini nije proslavila ni kao investitor u stambenoj gradnji. A mogla je. Socijalna stambena izgradnja je u domenu države – za taj se posao u svetu angažuju najbolji arhitekti – no ovde (još) to nije tako.

Srbija zakasnelo doživljava ekspanziju hipermarketa. Ako je ekspanzija nekoliko objekata u Beogradu i u ponekom većem gradu. Od tih objekata najčešće se ne očekuje mnogo u arhitektonskom smislu, ali oni ovde dobijaju na važnosti u nedostatku drugih, većih i zanimljivijih tema.

DIVljA GRADNjA: I pored siromaštva i relativno skromnih realizacija, član žirija, arhitekta Darko Marušić – svedok ovdašnje turobne graditeljske svakodnevice – u uvodnom tekstu u katalogu piše o Salonu kao o elitističkoj manifestaciji koja ne uzima u obzir ovde najzastupljeniju arhitektonsku praksu, divlju gradnju, skoro nepoznatu u razvijenom svetu. No, da li je o elitizmu reč? Sveopšta neuređenost i nepoštovanje zakona očituju se kako u skromnom udelu države u sferi javne izgradnje tako i u lessez–fair odnosu spram stambene izgradnje. A velika arhitektura ne nastaje isključivo iz mnogo novca – sa malim budžetom može se proizvesti veoma dobra kuća. Svetske arhitektonske legende ponose se realizacijama za koje su imali ograničena finansijska sredstva, a to su najčešće objekti socijalnog stanovanja. U mnogim evropskim gradovima socijalne stambene četvrti već decenijama ispisuju istoriju savremene arhitekture.

Ekspanzija građenja privatnih stambenih kuća – prema na Salonu izloženim realizacijama – nije donela nijedan eksperiment.

Iako su se, i pored svih zamerki, političke i socijalne prilike ovde ipak popravile, ni investitori ni njihovi arhitekti nisu još dovoljno hrabri i samosvesni da bi se upustili u avanturu i krenuli u potragu za suštinom onog što je individualna stambena kuća.

Gran pri su dobili arhitekti Dejan Miljković i Jovan Mitrović za realizaciju niza porodičnih kuća na beogradskom Dedinju. Dejan Miljković – koji je prošle godine gran pri podelio sa ovogodišnjim članom žirija Zoranom Radojčićem za rekonstrukciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta – u realizaciji nagrađenoj ove godine pokazuje elemente od kojih se pravi dobra kuća. Za naše prilike neuobičajeno rešenje ulazne partije svedoči o tome da je moguće kreativno eksperimentisati i sa stanovima za tržište.

Urbanističkih projekata je relativno malo. Kao i enterijera. A prošlih godina oni su bili najčešće prikazivani i nagrađivani.

SAMIZDATSKI PODUHVAT: Enciklopedija arhitekture – herojski samizdatski poduhvat jednog čoveka – „iskorak koji se nikako nije očekivao u našoj sredini“ je, po Zoranu Radojčiću, uticao da žiri glatko dodeli priznanje za publicistiku Slobodanu Maldiniju. „Iako su se čule“, kaže Radojčić, „zamerke što u Enciklopediji nema srpske arhitekture.“ Ta ogromna želja da budemo svetski po svaku cenu, iako to objektivno nismo, svedoči o megalomaniji veoma štetnoj po nas. Decenije izolacije kao da su nas učinile nesposobnim za objektivnu procenu sopstvenih dometa i vrednosti u bilo kojoj oblasti. Kritičari Maldinijevog projekta mogli bi možda sami da se pozabave tom temom i urade nešto na promociji i kritičkoj proceni dometa arhitekture u Srbiji. Tada bi možda naučili da se arhitektura jedne zemlje, pa i naše, ne stvara po etničkom principu, da trpi najrazličitije uticaje, da uključuje u sebe zaslužne ličnosti iz drugih naroda i sredina, da je kreativnost nespojiva sa usko etničkim i verskim isključivostima.

NEMAR: Na Salonu su izloženi i stručni arhitektonski časopisi. Izlaze relativno redovno, na sve višem su nivou, ali kao da ih nema u javnosti. Drže se svojih uskostručnih granica, ne bave se realizacijama nastalim izvan granica ove zemlje, ne obiluju ozbiljnim teorijskim tekstovima, ne prate događanja u svetu u ovoj oblasti… Još uvek je previše tehničkih opisa i premalo analitičnih tekstova, polemike su – ako ih uopšte ima – prvenstveno na ličnom planu, ne nalazi se (a možda se i ne traži) balans između uskostručnih tekstova i onih koji bi mogli da zainteresuju i obrazovanu širu publiku. Kao da je arhitektura u getu iz kojeg ne želi ili ne može da izađe. Kvalitet naših časopisa i tekstova u velikom je zaostatku sa sličnim publikacijama u regiji, posebno onim iz Hrvatske i Slovenije, što je postalo veoma vidljivo otkako je na internetu portal a4a postao nezaobilazna regionalna adresa za tekstove o arhitekturi i urbanizmu.

Koliko god se kunemo u tradiciju i veličamo sopstvenu svetlu prošlost, praksa je sasvim drugačija. Prema graditeljskoj baštini odnosimo se sa skandaloznim nemarom, pa nije ni čudo da su se u kategoriji graditeljskog nasleđa našla samo tri rada.

Sakralnih objekata je veoma malo na Salonu, iako pravoslavne crkve niču skoro na svakom koraku. Strog kanon i nekritičko povlađivanje lažnom tradicionalizmu čine ove objekte najčešće potpuno arhitektonski neinteresantnim.

U Muzeju primenjene umetnosti pokazana nam je arhitektonska produkciju bez pikova. Najbolje realizacije su upeglane, sigurne, i u granicama pristojnosti. Mnogo je manje kiča i prenatrpanosti na ovogodišnjem Salonu arhitekture, što je u odnosu na neka prošla vremena ipak veliki napredak.

Enciklopedista XX veka

Priznanje za publicistiku na Salonu arhitekture dobio je Slobodan Maldini, autor i izdavač dvotomne Enciklopedije arhitekture, koja je na prošlom, beogradskom Sajmu knjiga dobila jednu od nagrada za izdavački poduhvat godine. Posao koji obično odrađuju timovi uradio je jedan čovek ogromne energije, pa je opšte divljenje učinilo skoro neprimetnim manjkavosti koje u upoređenju sa rezultatom izgledaju nevažne, što ne znači da ih u sledećem izdanju ne treba popraviti. Enciklopedija bi, ako ništa drugo, morala da sistematskije prođe kroz ruke lektora i korektora.

Slobodan Maldini, predavač na fakultetu Tehničkih nauka u Novom Sadu, kaže da je sve počelo, kao što to obično biva, sasvim slučajno:

„Vajarka Olga Jevrić, članica SANU-a, ponudila mi je 1998. da budem saradnik na projektu Rečnika arhitektonskih pojmova, koji je ona vodila. Planirano je objavljivanje knjige sa oko 600 pojmova iz arhitekture i umetnosti, a ja sam predložio izradu kapitalnog arhitektonskog dela u kojem bi bilo obrađeno više od 20.000 pojmova. Smatrali su da je to preambiciozno. Tada me je akademik, arhitekta Ivo Antić, podržao da nastavim posao sam. Bio sam bez ograničenja, ali i bez bilo kakve institucionalne podrške. Do samog kraja nisam bio siguran da ću moći i da objavim knjigu.

Dok su drugi išli na posao, ja sam svako jutro sedao za kompjuter i pisao. Svestan da je ono što radim neprofitno, da je teorijskih arhitektonskih knjiga kod nas malo i da su za ostvarenje moje ideje potrebna velika materijalna ulaganja. Težio sam savršenstvu i plašio se neuspeha – zato sam valjda dao svoj maksimum. Na ivici snaga, 2003, hteo sam da izdam skraćenu verziju Enciklopedije, ali me je tada, sada pokojni, profesor Ranko Radović naterao da u Enciklopediju unesem i ilustracije, njih 6000.

Individualni rad pokazao se kao jedino moguće rešenje za mene. Vladao sam svim elementima projekta imajući jasnu predstavu o celini. Konačno, bez ikakve finansijske podrške odštampan je probni tiraž od 200 primeraka.“

Ipak, neobično je da danas jedan čovek radi sam na enciklopediji.

Realizacija ovakve ideje karakteristična je za bogata i dokona društva. Kod nas je arhitektonska struka tako degradirana i potcenjena pa je potrebno postići mnogo više nego negde drugde da biste svojim delom privukli bilo kakvu pažnju. Naravno, realizacije ovakvih projekata vezuju se za snažne društvene institucije i periode prosperiteta društva. Danas zasigurno nije pravo vreme za realizaciju ovakvih kulturnih projekata, niti društvo ima sluha za njih. Međutim, ukoliko sve postavimo kao egzistencijalni, lični i profesionalni poriv pojedinca, onda povoljan trenutak i podrška društva nisu od velikog značaja.

Da li je neka izdavačka kuća ponudila pomoć?

Obraćao sam se mnogim institucijama, ali one ne pomažu pojedince, već druge institucije. Često izdavači dobijaju sredstva za projekat koji radi pojedinac, a da ovaj toga i nije svestan. Mnogi izdavači teže da besplatno od autora dobiju knjigu, a od društva sredstva za štampanje. Autorska prava najčešće se isplaćuju tako što autor dobije pedesetak knjiga. Tu skoro da i nema mesta za kreativnog pojedinca, pogotovo za onog koji je deo svog života posvetio realizaciji svog kapitalnog projekta.