Osamdeset užasnih scena i pitanje na kraju

Vladimir Tasić, autor nagrađivanih romana Oproštajni dar i Kiša i hartija i profesor matematike na univerzitetu Nju Bransvik u Kanadi, napisao je novu knjigu. Reč je o romanu Stakleni zid, objavljenom u izdanju novosadske izdavačke kuće Adresa. Centralna tačka ovog romana je smrt novinarke Dade Vujasinović. U njemu Tasić govori iz ugla njene sestre koja živi u Kanadi, majke dečaka rođenog u godini Dadine smrti. Pričajući o njenoj potrazi za istinom o sestrinoj smrti, Tasić ispisuje gorku priču o emigrantskim sudbinama, odrastanju u senci balkanskih ratova i smrti, lavirintima tajnih službi i paralelnim realnostima; o opsednutosti pitanjima na koja nema odgovora i odsustvu smisla u svakodnevnom životu i istoriji.

„VREME“: Roman Stakleni zid ima dosta nivoa, ali njegova ključna tačka je smrt Dade Vujasinović. Zašto ste se odlučili da pišete o njoj?

VLADIMIR TASIĆ: U romanu se kaže da je priča izabrala onoga koji je piše. To se naravno odnosi na junaka knjige, na dečaka koji je „kasno progovorio“, ali važi i za mene. Bolje bi bilo pitati zašto dosad nisam pisao o tome. Odgovor nije prijatan: nisam imao hrabrosti, nisam mislio da sam dovoljno zreo pisac, nisam se usuđivao da realnu tragediju pretvorim u književni materijal koji bih zatim obradio u mašini za izmišljanje. Dugogodišnje prijateljstvo sa Aleksandrom Vujasinović, Dadinom sestrom, bilo je presudno. Uz njeno ohrabrenje, odlučio sam da pokušam. Naprosto, knjiga ne bi bila napisana bez njene podrške. Moram ipak reći da autorska napomena na kraju nije samo književna igra: Stakleni zid nije knjiga o smrti Dade Vujasinović — tu knjigu tek treba napisati. Ovo je pre svega roman o porodičnoj drami koja je povezana sa događajima u protekle dve decenije. Dada Vujasinović je imala nesreću da se u njenoj smrti, kao i u njenom životu, zapletu mnoge niti naše istorije. Te niti je moguće pratiti u prošlost, bar do osamdesetih, verovatno i dalje, i u drugom smeru, kroz devedesete do danas. Tome treba dodati i emigrantsku priču koja ima emotivnu i političku dimenziju. Kako da ne pišem o tome? Ali: kako pisati?

Kako je izgledao sam proces pisanja knjige, s obzirom na more „dokumentarnog materijala“ koji ste, pretpostavljam, imali pred sobom?

Prvo sam zamišljao da ću pisati u feljtonskom stilu, podražavajući novinske tekstove, ali sam od toga odustao jer količina materijala, predstavljena na takav način, zatrpava dramu ogromnim brojem aktera i događaja. Onda sam pomislio, pa da, to je u stvari moja tema: tragedija koja ostaje nevidljiva u hrpi tekstova i tumačenja pod kojom pucaju brak, ljubav, prijateljstvo. U svakom slučaju, bilo je neophodno vratiti se u devedesete. Čitati Dadine tekstove i tekstove o njoj, gledati emisije u kojima je gostovala; provoditi noći nad transkriptima Haškog tribunala i arhivom Vreme News Digesta, obnoviti to užasno gradivo. Takođe, trebalo je naučiti nešto o istoriji špijunaže, čitati autobiografiju agenta Trickla i Mastermanove memoare, odabrati relevantne detalje. To je bio način da svog pripovedača, dečaka rođenog u Kanadi, odvedem na mesto zločina. Morao sam da odbacim mnogo interesantnog materijala. Na internetu se svašta može naći, ako imaš strpljenja, bure konjaka i vagon anksiolitika.

Pošto živite u Kanadi već dve decenije, koliko je geografska izmeštenost pomogla ili otežala u sagledavanju „naših prilika“ koje čine kontekst priče?

U romanu ni Kanada nije dovoljno daleko; posebno ne Toronto, gde živi nekoliko generacija iseljenika sa raznoraznim političkim idejama i vezama. No udaljenost je, čini mi se, neophodna. Lik dečaka je zato centralan i sa stanovišta književnog zanata: on je jedini junak koji može da posmatra kontekst „naših prilika“ i da se čudi, da se pita kako je to moguće. Ono što je nama suviše blisko, on može da vidi, bar u početku, kao nešto egzotično i neverovatno. Za sada, u okvirima naše književnosti, ne mogu da zamislim drugačiji pristup takvoj temi.

Čitajući knjigu, nije teško prepoznati mnoge ličnosti koje su i danas prisutne na javnoj i podzemnoj srpskoj javnoj sceni. Kakav je odnos realnog i fiktivnog u romanu?

Pretpostavljam da će neki ljudi čitati knjigu na taj način. Mislim da će biti razočarani. Nemam pristup poverljivim podacima; nema tajne šifre. Igra prepoznavanja me ne zanima. Razlozi za izostavljanje određenih imena su strogo književni. Ako ih pomenem, njihova medijska aura uzurpira čitavu priču: još uvek su aktuelni, imaju moć da u tekstu „poklope“ prave junake. To nisam hteo da dozvolim. Verujem da je to književno i etički ispravno. Smrt Dade Vujasinović je predmet istrage, dakle stvar policije i pravosuđa; trebalo bi takođe da bude predmet ozbiljnog istraživačkog novinarstva. Stakleni zid je nešto drugo: roman koji se bavi posledicama njene smrti, na drugom kontinentu, i pokušava da predstavi deo patnje i nedoumica koje su za najbliže stvarnost, a za druge mogu biti metafora. Ako se situacija tako posmatra, onda ima prostora za književnost. No tada više nije reč o jednoznačnom preslikavanju stvarnosti. U građi postoji „višak realnog“, neverovatne koincidencije koje bi u književnom tekstu bile neuverljive; obratno, ponekad se manjak verodostojnih podataka mora nadoknaditi izmišljanjem. Ukratko, mnogi likovi su izmišljeni, a ovi na koje misliš su možda malo čvršća legura fiktivnog i dokumentarnog. Odnos realnog i fiktivnog ne mogu da odredim. Dokumentarnost nije uvek realnost, a fikcija ne mora biti laž. Uostalom, ako kažem da sam izmislio 50 odsto, 25 odsto ili 75 odsto – šta to zaista znači? Ništa. U knjizi je bitna književna istina. Van knjige je bitna podrobna i definitivna istraga.

Da li ste, dok ste pisali knjigu, pomislili da bi mogao da je pročita i onaj ko je ubio Dadu Vujasinović? Jeste li računali na tu vrstu „publike„?

Taman posla. Dok sam pisao, mislio sam o traumi ljudi koji su joj bili najbliži. Pitao sam se da li imam pravo da pišem o tome. Toliko toga je rečeno: ubijena je, nije ubijena. I tako četrnaest godina. Dečak koji je rođen 1994. još uvek ne zna šta se dogodilo; upleten je u tu priču, ali ne može da je zaokruži. Gubi se u lavirintu, u vrtlogu raznih fantoma, kao mi. To je drama o kojoj sam pisao.

Junakinja romana, sestra ubijene, opsednuta je tajnim službama, na drugačiji način nego njen sin, za koga je sve to samo igra, „fiction„. Najmanje stotinak godina, od Apisa naovamo, ovdašnja istorija se rado interpretira kao posledica delovanja tajnih službi.

Važno je reći da likovi romana menjaju odnos prema tom problemu. Majka se u početku podsmevala pričama o zaveri, a sin je naučio da uzbudljive špijunske fantazije nisu samo igra. U knjizi je tematizovan uticaj „bezbednjaka“, delom baš zbog rasprostranjenog tumačenja istorije kao igrališta tajnih službi. Kod nas je to vrlo zanimljiva tema, a Stakleni zid nije jedina knjiga koja se time bavi. Gledao sam nedavno film Četvrti čovek, koji se bavi novijom istorijom sa te tačke gledišta. Za moj ukus, u filmu ima previše žanrovskih konvencija – službeni ubica je opet romantizovan, ali na složeniji način – no svejedno, izgleda da je došlo vreme da se o tome snimaju filmovi i pišu knjige, što nije loš znak. Što se tiče realnosti, o uticaju „službi“ su pisali ljudi koji o tome znaju mnogo više nego ja. Mogu samo da dodam da to nije specifično balkanska pojava. U Kanadi je sedamdesetih godina tajna služba savezne policije obavljala prljave poslove da bi ih pripisala aktivistima iz Kvebeka; podmetnuti „manifest“ levičarske grupe FLQ je jedan od bezazlenijih primera. Razlika je, bar teorijski gledano, u tome što je nakon raznih skandala Mekdonaldova komisija kanadske vlade ograničila ovlašćenja savezne policije. Kažem: teorijski gledano, jer je ubrzo osnovana nova tajna služba, a savezna policija se nije pretvorila u hor bečkih dečaka. Pre par godina su pripomogli američkim kolegama da jednog kanadskog državljanina pošalju u Siriju na partiju torture; vlada je formirala novu komisiju, itd. Kod nas je problem to što sistem kao da nema snage za takve gestove samokritike: u odboru se nekim čudom nađe autor studije Jedna banana za Kofija Anana, i stvar prelazi u cirkus. Najbolje bi bilo da lepo otvore arhive, recimo iz osamdesetih; to je ipak bila neka druga država. Onako, da vidimo koga ima. Dok se to ne desi, bićemo skloni da istoriju posmatramo kao antičku dramu u kojoj ulogu bogova igraju Džems Bond i Pusi Galor. Zato dečak u romanu ne može da odraste: shvatio je da su u „igru“ uloženi ljudski životi, ali ostaje zatočenik teškog nasleđa dok ne otkrije istinu o glavnim igračima.

„Sahraniti i ćutati„, pisao je Goja na svojim platnima. Da li je za vas književnost ta koja može da dâ utehu ćutanja o mrtvima i smrti? Šta uopšte učiniti sa tolikim smrtima i ubijanjem, ratovima, u čijoj senci svi živimo, kako živeti sa njima?

Uz poslednje dve slike iz Gojine serije Strahote rata piše: „Istina je mrtva“ i „Da li će oživeti?“. Goja na samom kraju postavlja pitanje. Nije decidiran; nada se. Možda će istina, deo istine, oživeti kroz te mračne slike. Mada su postale dostupne javnosti tek nakon njegove smrti, nekoliko decenija posle okončanja rata koji prikazuju, one su možda doprinele da istina preživi ili zaživi. To je jedna od mogućih društvenih funkcija umetnosti: da postavi pitanja o našem odnosu prema istini, smrti, pravdi i drugim „velikim temama“ za koje sistem (sistem uopšte, ne samo kod nas) ima vremena samo ako može da ih instrumentalizuje. Ne smatram da je umetnost dužna da se bavi isključivo takvim stvarima; ona ne mora da bude ni utešitelj ni instruktor moralnog aerobika, niti joj treba nametati takvu obavezu. Knjiga može da pruži zadovoljstvo igre i maštarije, i to je dobro, ili bar može da bude dobro. No literatura takođe može da svedoči o svetu, da u fikciji predstavi i stilizuje deo ružne istine. Surovi jezik postmortema u njoj može da postane nešto više od izveštaja, da probudi saosećanje. Postmortemske knjige po definiciji stižu prekasno – „dečak je kasno progovorio“ – i stoga od njih ne treba previše očekivati. Šta učiniti? Ne znam. Pisati, možda; opisivati, slikati. To je valjda bio Gojin odgovor. Osamdeset užasnih scena i neugodno pitanje na kraju. Izvolite.

Odlomak iz romana Stakleni zid Vladimira Tasića

Sa dečakom je sve bilo drugačije: legende o novom životu dobile su smisao i uporište. Preuredili su jednu sobu. Kupili su priručnike i video traku The Miracle of Birth. Provodili su sate imenujući sazvežđa i magline na ultrazvučnim snimcima. Čitali su sestrina pisma i delili njenu setu, no dečak je bio njihov svet. Stara zemlja bila je uspomena, efemerija: impuls koji prostruji neuronskom mrežom i, pre nego što se izgubi u električnoj oluji drugih signala, na tren prizove miris prženog kestenja ili povike prodavca lubenica. „Pogledaj“, pisala je, „nestalo je svega. Ni zemlja u kojoj smo rođeni više ne postoji. Šta mene vezuje za Srbiju? Kakvih ja imam dodirnih tačaka sa Šumadijom? Gde je moja dedovina? Sad su me zatvorili u Beograd, izolovali, ogradili. A nekada sam ‘Matošem’ stizala za četiri sata u Zagreb, auto-vozom ‘Sava’ za noć do Ljubljane, za pola sata od Surčina do Sarajeva. I tamo me čekao JAT-ov autobus, uskim uličicama do ‘Evrope’…“

Majka je povremeno plakala, ali dečak je i to promenio: prepuštala se suzama bez bojazni da neće moći da prestane, smirivala se i čitala dalje. ,,U hotelu Union u Ljubljani redovno sam jela marinirane pečurke koje sam kupovala u samousluzi preko puta. Jednog leta u Splitu, išla sam zakopčana do grla na četrdeset stepeni, pored plaže pune razdraganih kupača, na razgovor u hotel. Iz Knina sam išla u Zadar kod ujke, pa avionom kući. Sada ne mogu da mrdnem ni u krugu od sto kilometara. U dnevniku mi je zalepljen cvet šipka koji mi je Eso poklonio na počiteljskoj kuli. On je sad u logoru, ako je još živ. Kome je to trebalo?“

Istina je da su znali: znali su kome je to trebalo. Sestra je znala bolje od mnogih. Kada je pisala o svojim nesanicama; kada je pisala da spava sa lovačkom puškom pri ruci; kada se žalila da joj urednici cenzurišu tekstove; kada joj je ratnik ogrezao u pravoslavlju rekao: ,,Ti si sledeća“ i kada je to objavila; kada su joj pretili nekakvi piloti; kada joj je rečeno da će oni koji budu pisali o nekim stvarima svoj dugačak jezik platiti glavom; i kada je gospođa Knežević zvala da kaže da „nije pravi momenat da se o tome piše“, majka nije bila uplašena. Ne. Bila je više od sebe. Bila je majka. Nameravala je da se javi gospođi Knežević i da joj saopšti nekoliko stvari. Treba napisati da je nacionalni heroj bio jedan od kriminalaca, štićenika jugoslovenske policije, koje je gospođa Knežević ranije prezirala jer su ubijali emigrante, ali je, kada je promenio stranu, odlučila da „nije pravi momenat da se o tome piše“. Nameravala je da je zamoli da više ne zove ni nju, ni sestru, ni njihove roditelje, jer nisu u duhovnom srodstvu; i da, ako je gospođa Knežević sa nekim u duhovnom srodstvu, onda to može biti samo njen pomazani ratnik, ili neki drugi ratnik, zapovednik, recimo, Hrvatskog obrambenog stožera, koji se kao mladić odselio u Australiju. Podvukla je delove razgovora koji je sa njim vodila sestra, u Ljubuškom, i nameravala je da ih pročita gospođi Knežević: ,,Angažirao sam se na predstavljanju Jugoslavije kao zla za sve narode. I eto, ispostavilo se da ona to i jest bila.“ Da, nameravala je sve to da kaže. Ali otac je rekao: Pusti to, misli na dete. Sestra joj je rekla da prestane da čantra i da bi bilo bolje da se bavi svojim stomakom.

Pisala je da je zaljubljena. Tamo je i ljubav bila brza na obaraču.

Pisala je da ima potrebu za decom: neodoljivu potrebu.

I ona je u dečaku videla utehu. Dečak je bio velika nada. Spasitelj.

Bio je odojče u božićnoj priredbi, okružen mudracima, čitačima zvezdanih mapa koji još pre njegovog rođenja iz velike daljine šalju pozdrave, savete, poklone, zvečke, kapice, pletene čizmice, trikoe, ćebad, drvene lokomotive, plišane tigrove; dukate, tamjan i izmirnu (sastojak zubne paste, piše u enciklopediji, i sredstava za ispiranje usta).

Ljudi zamišljaju da je dete nešto čarobno: rađa se i umire za čovečanstvo.

Niko ne govori istinu. Istina je ružnija.