Opelo i poselo

Proteklu tv-nedelju obeležile su dve sentence koje su pretočene u sliku i ekranizovane.

One glase: SMRT JE SVETINJA i TUGA I NEVERICA. Miloševićeva smrt je svakako bila medijski događaj svetskih razmera, naročito u nedostatku drugih tema, tako da je po minutaži Milošević nadmašio svog najvećeg rivala, ubijenog premijera Đinđića. Još jednom se potvrđuje da medijska realnost nije istovetna onoj životnoj i da nema pravde u medijskom svetu. Otuda verovatno dolazi ogorčenje političkih neistomišljenika Slobodana Miloševića, jer je tiranin još jednom dobio mitske razmere. Đinđićeva smrt se dogodila pred invaziju na Irak, tako da su strani mediji (prvenstveno britanski i američki) bili zaokupljeni ratnom propagandom. Po svom starom običaju, Milošević je uspeo na trenutak da nas vrati u doba svoje vladavine, da postane tema bez konkurencije i jaše u medijima sve do sahrane u sumrak, pod lipom u dvorištu kuće Markovića bez prisustva članova porodice. Nosilac Miloševićeve tv–zadužbine postala je BK televizija, u histeričnoj želji da putujući cirkus sahrane i Vučelićev odbor pretvori u pogreb velikana. To jednostavno nije išlo. Sa medijskog stanovišta, imali smo sve bitne elemente, rasplakane penzionere, okupirani Muzej revolucije, smrt pretvorenu u misteriju i eksploziju emocija različitih vrsta. Hteli to mi ili ne, Milošević je postao deo našeg kolektivnog i ličnog identiteta, jer smo više od decenije svoje političke stavove, sistem vrednosti i pogled na svet formirali u odnosu na njega, bilo kao sledbenici ili kao protivnici. Bilo je dakle nemoguće živeti bez njegovog medijskog prisustva i to je ono što smo kao malo podsećanje doživeli protekle nedelje. Njegovo fizičko prisustvo više nije bilo neophodno, ovaj vodvilj može da se igra i nad imaginarnim Slobodanom, koji je valjda u kovčegu. Nameću se nezaobilazna poređenja sa Titom, jer su mnogi elementi pozajmljeni iz njegove sahrane, kada je osnovna poruka bila I POSLE TITA – TITO. Milošević, naravno, ne može da dostigne taj nivo mita, ali narod je već počeo da priča.

Kao i u slučaju Elvisa, ili Tita, sumnja se da je Sloba bio u sanduku, tu je i misterija leka protiv lepre, srca koje je ruska delegacija donela na sahranu, Filaret i opelo, porodična svađa i računi u inostranstvu, a vrhunac je uloga ruske obaveštajne službe. Saznali smo da su Marko i Mira političke izbeglice iz Srbije pod zaštitom Rusije. O, kako je čudno to slavjansko bratimljenje i sestrimljenje!

Na BK televiziji je snajka iz frakcije SPS-a prenosila sahranu, dok se RTS uključivao na momente vireći preko komšijskog plota. Komšije će se na kraju pokazati kao glavni nosioci ceremonije u sumrak pod lipom. Sahrana je na videlo iznela jedno drugačije lice Srbije, lice koje više ne viđamo ni na RTS-u, lice gladne Srbije, izgubljene u tranziciji. Njih su mediji zaboravili, a oni su došli da poslednji put naprave Miloševiću kulise za partijske malverzacije. To je najbolje iskoristio drug Vučelić, koji je pristao da trči za sandukom, mazi zastavu, najduže stoji u počasnoj straži, prvi u redu sa rukom na sanduku, šaljući jasnu poruku da je on Naslednik. U populističkim strankama uspon počinje među nedodirljivim, moraju malo da te muvaju i guraju, da bi stekao politički kredit koji posle kuckaš uz tompuse i viski daleko od raje.

Korak ka tom populističkom idealu bili su prenosi na televiziji Palma plus, gde nije bilo voditelja ni komentatora, emisija bi mogla da se zove NEMA TUGA I NEVERICA. Sugrađani dolaze jedan po jedan, šaolin poklanjanje, ljubljenje slike i eventualno maženje kovčega. Neke cice povremeno su brisale sliku, sklanjale cveće, a svečana straža se iz objektivnih razloga reume i prostate menjala veoma često. Kako je izgledala ta Srbija u mimohodu, sa šuškavim trenerkama, ofucanim bundama i iskrivljenim kišobranima, Srbija koja nije uspela ili nije želela da iz mitskog vremena pređe u realnost. On je bio njihov pametni i lepi vođa, kako je to u pismu poručila Mirjana Marković. Među brojnim čituljama koje su odličan istraživački materijal, nisam uspeo da pronađem niti dve u kojima se izražava saučešće porodici Slobodana Miloševića. Uprkos strašnim naporima da se Mira i Marko prikažu kao žrtve političkog progona i aboliraju čak i posle Miloševićeve smrti, slobisti nemaju ljubavi prema predsednici JUL-a niti cigaret–biznismenu. Milošević je za obožavatelje čak i posle smrti i sahrane pod lipom – sam, iako je Mirino ime već uklesano na nadgrobnoj ploči.

Na kraju, vratimo se patrijarhovoj rečenici koju je kasnije parafrazirao i Koštunica – SMRT JE SVETINJA. Za hrišćane je smrt jedna od pet svetih tajni. U Miloševićevom slučaju hrišćanski obred su zamenile ruske pesme, a izostala je čak i njegova omiljena (mesečina nad gradinom – nešto), pesma koju je voleo da peva Miri. Ono što je ostalo svetinja jeste kult smrti, koji je obeležio Miloševićevu eru. To bespotrebno i uzaludno umiranje, to malajsko ludilo i nekrofilna ikonografija podignuta na pijedestal vrhovne nacionalne vrednosti. Deca u maskirnim uniformama, pored oca invalida, satima su salutirala, kisnula i ljubila grob, starci koji su izdisali na ovom besmislenom Vučelićevom hadžiluku. Dragi moji, sve će postati drugačije kada obrnemo stvar i shvatimo da je ŽIVOT SVETINJA.