Odlazak hrabrog krojača zvuka

Damo Suzuki je na svoj originalan način bio jedan od najboljih frontmena nekog rok benda ikada. Doživeće slavu kao pevač velike nemačke grupe Can, pokretača kraut-rok scene, ali nastaviće da docnije uzbuđuje i kao solista. Harizma koju je isijavao sa stagea bila je na nivou najvećih legendi rokenrola, a njegov životni put jednako nepredvidljiv kao i istorija ove muzike

Suzuki Kenji, poznat kao Damo Suzuki, bio je rođen u Kobeu – nekadašnjoj prestonici i kulturnom središtu Japana. U toj činjenici treba tražiti bar deo odgovora za samosvest i otvorenost prema svim idejama sa kojima se pojavio u uzavreloj Evropi, s kraja šezdesetih godina prošlog veka. Njegova karijera počela je na način koji je bio moguć valjda samo u ta hipi vremena: “otkriven” je 1970. na ulici u Minhenu kako peva i igra za slučajnu publiku, od strane Holgera Czukaya i Jakija Liebezeita, dva člana već tada čuvenih Can. Oni su u tom trenutku slovili za najraskošniji cvet u bašti umetničkog roka, lansirajući psihodeličan zvuk – paralelno sa ranim Pink Floyd – kao uzbudljivu novu eksperimentalnu muzičku formu. I hitno im je trebao pevač, jer ih je upravo napustio Michael Mooney, njihov originalni vokal.

Tajni heroj rokenrola

Posle uspešnog prvog koncerta sa Damom, Can su shvatili da pred sobom imaju čudo – čoveka koji je samim svojim postojanjem izražavao esenciju njihove muzičke kreacije. Oni su bili sastav koji je najdalje dogurao u ostvarenju univerzalne oslobodilačke misije rok kulture: za njih, fakultetski obrazovane i svesne Štokhauzenove elektronike i Bojsovih konceptualnih hepeninga, rokenrol je bio visoko-umetnička muzika, novi medij čije su krajnje granice istraživali. Od početka su želeli da imaju pevača koji bi radio štošta mimo onoga što se od pevača očekuje i funkcionisao kao dodatni instrument, te je pojava Dama Suzukija bila kao ostvarenje sna.

Damo Suzuki pevao je na par jezika – od kojih je bar jedan bio izmišljen; donosio je svoje tekstove – i interpretirao ih kao slobodan tok misli; plesao je kao opsednut, u transu vitlajući kosom – dok god traje pesma. Njegov egzotičan izgled i šamansko ponašanje na sceni, dali su preko potreban fokus free flow muzici sastava Can, te su albumi na kojima se pojavljuje svi redom ocenjeni kao remek-dela. Tago Mago (1971), Ege Bamyası (1972), Future Days (1973) – i danas su revolucionarne ploče na kojima je suvislo razvijen koncept nesputane svirke kao otelotvorenja slobodoumnosti u životu, i na taj način ostvarena tajna misija rokenrola.

Prava istina jeste da je za većinu slušalaca jedina prava verzija grupe Can – ona koju je kao kosmička sila na sceni predvodio Damo, sa svojom hipnotičkom energijom i sugestivnom sposobnošću da nas uveri da  sve može biti muzika… i tišina, i škripa, i svaki zvuk koga čovek može da proizvede. Da ne bi zalutao u apstrakciji, bend se uvek držao groovea, pulsirajućeg, čulnog ritma na ivici plesnog, koji je čuvao njihovu telesnost, oličenu u prisustvu ovog azijskog vrača. Grupa Can sa Damom Suzukijem bila je sam vrh popularne avangarde u rok muzici.

Potpisnik ovog teksta jasno se seća starijeg beogradskog hipika, koji mu je negde sredinom 1970-ih – na molbu da od njega pozajmi album Ege Bamyasi, sa privlačno intrigantnim pop-art omotom sačinjenim od motiva konzerve sa povrćem – odgovorio: “Nije to za tebe”. I dodao ono poražavajuće: “Suviše si mali”. U to vreme još uvek se verovalo da neke ploče kriju istine koje ne može svako da shvati.

Fama oko grupe Can bila je baš takva: to je bila muzika koja je otvarala nova polja svesti – čemu se onda tu mogao nadati nedorasli petnaestogodišnjak, uz to još i odličan đak?! Verovatno sam zato posle toliko zapeo da nabavim skoro sve njihove albume i “otvorim svest” sebi i drugima, te sam vodeći beogradsku kancelariju HMK Music sredinom 1990-ih uvezao i distribuirao stotine njihovih diskova po Srbiji, čim ih je Mute Records reizdao. Uspeh je bio toliki da su nas iz Londona pitali da ima napišemo izveštaj kako smo to uopšte postigli? Izgleda da je zaista mnogo ljudi kod nas uvek želelo da sebi “otvori svest”.

Muzički anarhista

Damo Suzuki otišao je iz benda 1973, uveren da je rekao sve što ima, povukavši se istovremeno i sa muzičke scene. U međuvremenu, dok je trajala njegova kratka epizoda sa Jehovinim svedocima, narasla je punk i new wave generacija, čije su velike ličnosti poput Johnnyja Rottena iz Sex Pistolsa ili Marka E. Smitha iz The Fall navodile baš Suzukija i grupu Can kao svoje fascinacije. Vratio se natrag sredinom 1980-ih ponukan ovim obožavanjem mladih i od tad je bio na neprekidnoj turneji sa stalno promenljivim setom muzičara, pod imenom Damo Suzuki’s Network, praveći muziku otvorenog koncepta, u kojoj su se mešali organska psihodelija, progresivni rok i neogranična improvizacija.

Upoznao sam Dama Suzukija 2001. godine, kad sam imao priliku da radim njegov koncert sa pomenutom nemačkom postavom Network u Barutani, tom sjajnom otvorenom prostoru na Kalemegdanu. Damo je voleo da kreira nepredvidljive situacije i prepusti se instinktima i osećanjima: ovaj put ideja mu je bila da u svakom gradu obavezno u nastup uključi lokalne muzičare kao ravnopravne partnere na sceni, jer ih je sve smatrao medijumima i nazivao ih “nosačima zvuka” (“sound carriers”). U Beogradu se u ovu avanturu fantastično uklopio Miki Ristić iz Darkwood Dub na basu, čije vozajuće deonice kao da su bile stvorene da prate ovog velikana, dok se vrteo oko svoje ose, manično vrištao ili se samo toplo osmehivao sa scene, gledajući svoj bend i publiku. U naslagama fluidnih gitarskih slojeva, koji su tekli jedan ispod drugog, kombinovani sa divljim perkusijama – mogli ste prepoznati sve ono iz čega je kasnije nastao alternativni rok, komprimovano na jednom mestu. U toj muzici su pod jednim krovom stanovali Dejvid Bouvi, Nik Kejv i Pixies.

image(42)

Urbana mitologija brzo je pretvorila taj događaj u jedan od kultnih, kao i onaj sledeći kad je Damo 2003. pohodio Dom omladine Beograda, praćen izuzetnom bostonskom post-rock grupom Cul de Sac, još jednim saborcima u ratu protiv profanisanja muzike. U pauzi između tonske probe i koncerta, te večeri nas je Zorica Kojić odvela na Kolarac, gde je nekim čudom nastupao legendarni poljski kompozitor avangardne klasike Kšištof Penderecki. Malo je reći da je Damo Suzuki bio oduševljen ovom nepredviđenom ekskurzijom – koncert je presedeo sa osmehom na usnama i poluzatvorenih očiju, kao da ga upija telom.

U stvari, taj topli osmeh, poštovanje za sve i neobična tradicionalnost ophođenja sa drugima u sred njegovog spontanog anarhizma – ono su po čemu će potpisnik pamtiti Dama Suzukija. Da biste bili muzički anarhista, morate u sebi imati mnogo ljubavi za druge ljude. A Damo je nesebično voleo sve ljude. Zato je bio jedan od najvoljenijih tajnih heroja rokenrola.

Nije, dakle, neobično što odlazak ovakve underground figure, ovih dana prate mnogi “in memoriami” u brojnim svetskim mainstream medijima. Osim neprikosnovene, vanvremenske muzičke zaostavštine, on je ostavio trag i kao čovek: svi znaju da je Damo Suzuki uvek davao sve od sebe, a da nikad ništa nije tražio zauzvrat. Dodirnuo je i nas. Red je da mu se odavde odužimo bar jednim majušnim tekstom i ostanemo “otvorene svesti”.