Opšte je poznato da je ovde i sada, onima koji odlučuju, svekolika kultura, a unutar nje još i dibidus skrajnuta poezija, trinaesto prase ili deveta rupa na svirali.
Kad god počnem rečenicu sa “opšte je poznato” setim se Hamletovog razgovora s majkom gde se Gertruda pravi blesava u vezi sa ubistvom Hamletovog oca i uopštava tu stvar rečima da je opšte poznato da sve što živi mora i da umre, da preko prirode pređe u večnost. Hamlet se slaže da je stvar opšte poznata. “Pa kad je opšte poznata, zašto se tebi neobičnom čini?”, i dalje se Gertruda pravi Toša.
Naš mali malecki svet
Hamlet na to mnogo toga kaže u svom oklevajućem maniru, ali mi znamo da je u pitanju ubistvo s predumišljajem, a ne prirodna smrt, baš kao i u slučaju kulture naše zemlje. Ko je i zašto, spolja ili iznutra, odlučio da Srbiju obezkulturi nije predmet ovog razmišljanja. Samo je polazišna tačka.
Ovih se dana naš književni, a naročito poeziji sklon, mali malecki svet, ne onaj u kapi rose, nego u krnjavom lončetu muljevite vode, zatresao. Zašto? Zato što je pesnikinja Radmila Lazić (Kruševac, 1949) odbila da u Nišu primi statuetu i plaketu koje su delovi nagrade “Branko Miljković”.
Glas Radmile Lazić
Ako neko ne bi znao, Lazićava je osoba koja je srpskoj poeziji druge polovine 20. i početka 21. veka dala najveći mogući doprinos: iz patrijarhalne zaobljene patetičnosti i neosimbolizma tzv. visoke, hermetične lirike, talentom i hrabrošću otvorila je put ovdašnjim savremenim pesnicima. Glas Radmile Lazić stvarnosni je i iskustveni, žestoko lirski, ranjiv i ranjav, a opet, prema sebi prvenstveno, a i prema drugima, jasan i oštar, bez onih do tada podrazumevanih sentimentalnosti, ili zakukuljenosti.
I zašto se pesnička čaršijica raskokodakala?
Ne zato što je Radmila Lazić dobila nagradu “Branko Miljković” za 2024, o čemu je žiri doneo i saopštio u maju 2025, u decembru pesnikinji uplatio novčani deo nagrade, a tek u januaru 2026, nepovezano ni sa kakvim datumom koji se tiče Miljkovića, konačno se smilovao da joj uruči statuetu i plaketu.
Nego? Nego zbog toga što je Lazićeva odbila da sama sebi organizuje prevoz i dođe u Niš koji nema para da joj pošalje šofera (logično, doduše, da stvarno i nema para za vozikanje pesnika, zna se ko treba da se vozi i šta su prioriteti), te da te insignije najzad primi ne od nekog ko ima veze sa poezijom, nego od gradonačelnika koji, jasno, ima veze sa aktuelnom vlašću.
Ko se uznemirio
Zbog ove pesnikinjine odluke, paradoksalno, naročito se uznemirila ne vlast, nego ljudi od pera, upravo oni koje je Radmila Lazić navela kao razlog svog odbijanja rekavši “protivim se diskriminatorskom odnosu vlasti prema kulturi i umetnicima ove zemlje. Ovim činom hoću da podržim njihovu borbu za bolji status u društvu“.Jer, lele, lele, sram je bilo, novčani deo nagrade je uzela, što nije, kad se s vlašću ne slaže, i pare odbila, što pare nije preusmerila studentima, što ih nije uplatila dobrotvornim organizacijama, skupljačica je nagrada, ko zna kakvim ih vezama dobija i bla-bla-bla u beskrajon.
Osim što se vickasto možemo zapitati zašto vlast prima novac od poreza i raznih sumanutih dažbina onih građana koji je ne podržavaju, možemo samo da uzdahnemo – nije problem u vlasti, problem je u nama nelogičnima, alavima, zavidljivima i bacanju svakojakog kamenja sklonima!
Radmila nije Maza
Kako je moguće da niko ne zna da Radmila Lazić nije Maza, da nije živela u svili i kadifi, da je radni vek provela i penziju stekla radeći težak i odgovoran posao sasvim nepovezan sa uhljebljenjima i sinekurama književne bratije, da se niko nije setio da je stavi na neko mesto primereno veličini njenog pesništva i dubini njenog teorijskog, esejističkog, uredničkog i kulturnjačkog znanja i zalaganja kojim umnogome nadilazi razne prof-ove, mr-ove i dr-ove?
Kako je moguće da sav taj svet koji metafore drži u malom prstu ne zna da je Lazićeva zapravo Lunja, a da je Lunji sasvim primereno da primi novčani deo nagrade jer zašto ne bi, za ime božje, a da onda odbije da učestvuje u veličanju onih koji bi da obezvrede nagradu pripisujući je sebi u zasluge?
I inače, kad god vidimo da neku nagradu ne dodeljuje struka, nego bruka (bilo da je politička ili finansijsko-sponzoraška) bude nam svima malo muka, zar ne? I zapita li se ko kako se živi od umetnosti i jesu li nagrade zapravo jedini materijalno smisleni trenutak u životu umetnika koji je potcenjen, potplaćen i neplaćen do te mere da se većina roditelja patološki plaši da mu dete slučajno ne krene tim strašnim putem!
Najzad, da objasnim šta me je spopalo sa Mazom i Lunjom iz Diznijevog dugometražnog animiranog filma iz 1955. Taj se film u našem distributerskom prevodu zove “Maza i Lunja”, a u originalu “Dama i Skitnica” (“Lady and the Tramp”), što je sve igra reči sa naslovom džez standarda iz 1937. “Dama je skitnica” (“The Lady is a Tramp”) kompozitora Ričarda Rodžersa i tekstopisca Lorenca Harta. U tom evergrinu ne govori se bukvalno o ženi skitnici, već o ženi mangupu koja se ponaša iskreno, hrabro i nekonvencionalno, koja živi po sopstvenim pravilima i ne mari za snobovska ili (malo)građanska mišljenja.
U toj se pesmi, ako pitate mene, radi o Radmili Lazić, svaka joj čast i kad piše ono o čemu drugi ćute i kad ne radi ono što drugi rade, a naročito kad je u stanju da uradi ono čega se svi drugi boje.
Divljenje ovim osobinama kao dokazima zastrašujuće inteligencije izrazio je i Čarls Simić u svom eseju “Lirska inteligencija” na mestu gde govori o Radmili Lazić koju je svojim prevodima njene poezije približio velikom svetu, onom svetu između neba i zemlje, o kom mi malo šta znamo, moj Horacije!
