Američki saksofonista Beni Golson 24. oktobra u pratnji beogradskog Big benda RTS-a otvoriće 22. Beogradski džez festival. Za četiri dana, koliko traje festival, domaća publika će na tri lokacije u gradu imati prilike da čuje brojne džez muzičare iz Amerike i Evrope. Glavna zvezda ovogodišnjeg festivala biće Džon Skofild koji će nastupiti sa svojim triom. Pojaviće se i Džon Hasel i Marifa Strit (SAD), Dejv Daglas kvintet (SAD), Bojan Zulfikarpašić i drugi. Ono što ovaj festival razlikuje od prošlogodišnjeg jeste činjenica da će se program odvijati u više gradskih prostora (Kolarac, Dom omladine, Bitef art kafe), zbog čega će Beograd zaista biti „grad džeza“, kako glasi i moto predstojećeg festivala.
Prema rečima organizatora, koncept festivala zamišljen je tako da u nekoliko dana beogradskoj publici predstavi ono što je novo i aktuelno u svetu džeza, sa posebnim naglaskom na autorskom radu. Cilj je, kažu, da se povrati tradicija starog beogradskog džez festivala i uspostavi koncept koji će svojim kvalitetom i autentičnošću moći da parira evropskim. Međutim, interesantno je da osim Big benda ove godine ne učestvuje nijedan domaći džez sastav. U Udruženju džez muzičara Srbije smatraju da postoji nejednak tretman domaćih u odnosu na strane muzičare koji datira od prošlogodišnjeg festivala. Prema njihovim rečima, to se odnosi na kasne termine nastupa, neadekvatne sale i niske honorare koji su kasnili. „Zašto bi naša scena trpela drugačiji tretman? Naši džez muzičari jednako su dobri kao strani. Možda nemaju tako dobar marketing, ali kvalitet svakako imaju. Ako smo mi iz Big benda i Jovan Maljoković letos mogli da nastupimo na Montre džez festivalu, ako su mnogi naši bendovi nastupali svuda po svetu i dobili fantastične kritike, ne vidim razlog za ovakvu situaciju. Teško je pronaći adekvatan uzrok, osim neodgovornosti organizatora. Čisto sumnjam da bi i Big bend učestvovao da ne prati Beni Golsona“, navodi Ivan Ilić, predsednik Udruženja. Marko Đorđević, koji svira trubu u Big bendu, takođe smatra da u našoj zemlji postoje talentovani muzičari, ali da im se ne pruža dovoljno prostora ni mogućnosti da se iskažu. „Živeo sam 12 godina u inostranstvu i bio sam na mnogim evropskim festivalima. Svi oni neguju i podržavaju domaću scenu što ovde, nažalost, nije slučaj. Teško je u ovakvoj sredini napraviti neki projekat, plasirati ga i očekivati da odmah zaživi“, zaključuje Đorđević. S druge strane, umetnički direktor festivala Vojislav Pantić ističe značaj autorskih projekata kojih, po njegovom mišljenju, u Srbiji još uvek nema dovoljno: „Mi želimo da prepoznamo ono što je u Srbiji najbolje i to predstavimo na festivalu, posebno ukoliko bend ima novi album sa autorskom muzikom, kao što je to prošle godine bio slučaj sa sastavima Vlade Maričića i Bare Božanića“.
ODUMIRANJE: Prošle godine na festivalu predstavljena su dva domaća projekta, Romano cubano Vlade Maričića i Uspomene Bate Božanića iz 2004. godine. Kao ilustracija slabe džez produkcije u Srbiji jeste podatak da je u 2006. godini izdat samo jedan album, dupli CD Jovana Maljokovića u izdanju PGP RTS-a (komercijalni Zauvek i album sa džez muzikom Laver men). Ako se zanemare retki pojedinačni primeri u novijem džez izdavaštvu, može se zaključiti da je PGP RTS zapravo jedina izdavačka kuća u Srbiji koja je konstantno i uporno objavljivala izdanja iz oblasti džez muzike. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina to su uglavnom bila licencirana izdanja stranih džez muzičara, ali i pokoji domaći projekat. Danas, stanje je još lošije, pre svega zbog teške finansijske situacije, ali i zbog činjenice da džez muzika nije naročito isplativa za izdavače. U međuvremenu je praksa objavljivanja licenciranih izdanja stranih džez muzičara u potpunosti ugašena, čime je srpska publika lišena mogućnsti da bude u toku sa aktuelnim svetskim tendencijama.
Koliko smo daleko od ostatka Evrope govori i podatak da se u Danskoj godišnje objavi preko pedeset novih džez naslova dok u Italiji čak sto mladih džez muzičara objavi album. Na ovom mestu dolazimo do uvek aktuelnog pitanja državne brige o visokoj a često neisplativoj umetnosti kojoj ova muzika, bez svake sumnje, pripada. Tokom 2006. godine Ministarstvo kulture Republike Srbije izdvojilo je ukupno 2,5 miliona dinara kako bi podržalo realizaciju pet srpskih džez festivala. Reč je o festivalima u Beogradu, Nišu, Pančevu, Kanjiži i Kosovskoj Mitrovici.
Treba napomenuti i inicijativu za osnivanje Balkan džez centra iz 2002. godine čiji je idejni tvorac bio naš istaknuti džez umetnik Stjepko Gut, a koju je takođe podržalo Ministarstvo kulture. Osnovna ideja ovog projekta bila je stvaranje Džez centra kao mesta okupljanja mladih muzičara gde bi imali priliku za obrazovanje, razmenu iskustava i ideja.
Krajem osamdesetih u Beogradu je postojalo petnaestak klubova koji su stalno ili povremeno imali džez program na repertoaru. Pored tada popularnih („Jazbina“, „Plato“, „Filmske novosti“), džez se od 1976. godine svirao i u Domu omladine koji je bio na budžetu grada. Danas postoje jedan ili dva kluba u gradu sa dva miliona stanovnika. „Džez klubovi su od strane države tretirani isto kao i kafane sa narodnom muzikom. Jedini kriterijum po kome se prave programi je koliko se pića zavrti na šanku. Opstajanje džez klubova pitanje je ludila, ali i tvrdoglavosti njihovih vlasnika. Zbog toga su se mnogi ugasili“, kaže za „Vreme“ Branko Marković, džez muzičar. Postoji inicijativa Udruženja džez muzičara Srbije da se osnuje klub koji bi finansirala upravo država i koji bi zato opstao nezavisno od isplativosti poslovanja.
NEFORMALNA MUZICIRANJA: Globalni trend je da se džez muzika iz klubova sve više seli u koncertne dvorane. Ni Srbija u tom smislu nije izuzetak, budući da zvuci džeza sve više dopiru sa bina brojnih lokalnih džez festivala. Budućnost ovih festivala višestruko je značajna za razvoj i opstanak srpske džez scene. Pružajući publici mogućnost da čuje i vidi kvalitetne džez koncerte, a mladim muzičarima da kroz nastupe ostvare neophodne kontakte sa stranim džez muzičarima, lokalni festivali predstavljaju budućnost srpskog džeza. Činjenica da publika u Valjevu, Nišu, Novom Sadu ili čak Kosovskoj Mitrovici može slušati kvalitetan džez utoliko je značajnija jer se suprotstavlja opštem trendu beogradizacije Srbije.
Ono što daje najveću čar svakom festivalu jesu „džem sešni“ koji se odvijaju posle svakog programa. Oni za muzičare imaju veliku važnost, jer otvaraju mogućnost susreta i razmene ideja i znanja sa gostima iz inostranstva. Ta „neformalna muziciranja“ dovodila su često do ozbiljnih muzičkih rezultata. „Dobro je da dolaze strani muzičari. Jer kad publika vidi nas i njih zajedno na sceni, zna da smo u stanju da ih pratimo. A ta kulturna razmena je važna, jer je ona izvoz naše kulture. Ne postoji bolja, časnija i razumljivija promocija nego kroz umetnost“, navodi Vlada Maričić, pijanista. Na predstojećem festivalu predviđeno je da se „džem sešni“ odvijaju posle ponoćnih koncerata u Bitef art kafeu. „Nakon koncerata instrumenti će ostajati na bini, tako da će moći da svira svako ko bude želeo. Očekujemo puno muzičara zainteresovanih da do jutra zabavljaju publiku u ovom neformalnom i spontanom delu programa“, dodaje Vojislav Pantić, umetnički direktor festivala, i najavljuje da će osim 20 učesnika iz Big benda RTS-a na „džem sešne“ biti pozvano još nekoliko istaknutih domaćih umetnika, kako bi se, ukoliko to budu poželeli, pridružili gostima na „džem sešnima“. “ Samo u Beogradu se može desiti da publika u pola solo deonice pozdravlja muzičara salvama aplauza, ili da čuveni američki saksofonista Dejvid Marej u tri ujutro na sešnu čuje jednog od braće Banovića i poželi da ode do hotela po svoj saksofon da bi im se priključio na sceni“, dodaje Pantić.
Većina naših eminentnih džez muzičara školovala se u Evropi i Americi. Kod nas još uvek ne postoji džez akademija ili odsek za džez muziku pri Muzičkoj akademiji. U muzičkoj školi „Stanković“ postoji već 15 godina odsek za džez muziku, ali oni koji žele da nastave obrazovanje, moraju da odu u inostranstvo. Stipendija koju dobiju nedovoljna je da pokrije sve troškove školovanja. Ivan Ilić, dirigent Big benda koji se školovao na Berkliju, misli da postoji veliki strah domaćih muzičkih pedagoga da se susretnu sa džezom jer ga dovoljno ne poznaju. „Ranije možda i nije bilo kadrova, ali danas ih sigurno ima. Svi oni su se školovali u inostranstvu i tamo dokazali da su vrsni muzičari. Mladi bi od njih mogli puno toga da nauče.“
Jedan od mnogih koji bi se rado prihvatio profesorskog rada jeste Marko Đorđević. On je svoje školovanje započeo u Gracu, a nastavio u Minhenu. Nakon šest godina vratio se u Srbiju sa željom da svojim znanjem i iskustvom doprinese džez sceni, ali za to nema priliku. „To je realnost ove zemlje, ne samo u ovoj profesiji. Zašto svi cene svoje ljude a mi ne, posebno je pitanje. Ljudi se ovde plaše promena, onoga što je nepoznato“, zaključuje Đorđević.
DŽIMI HENDRIKS JE ŽENA: Priča o srpskoj džez sceni ne bi bila ispričana do kraja bez mnogobrojnih džez umetnika iz Srbije koji su svoje karijere izgradili u inostranstvu. Pored već proslavljenih džez internacionalaca Duška Gojkovića i Stjepka Guta svakako treba pomenuti i mlađe muzičare poput beogradskog pijaniste Bojana Zulfikarpašića (Bojan Z), koji od 1988. godine živi i radi u Francuskoj. Bojan Zulfikarpašić je takođe i aktuelni dobitnik nagrade za najboljeg evropskog džez muzičara, a beogradska publika imaće priliku da ga vidi u okviru ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala gde će nastupiti sa svojim triom. Osim njih, u Americi su značajne karijere ostvarili pijanisti Mikan Zlatković i Miloš Krstić, kao i džez gitarista mlađe generacije Rale Mićić. Mićić je ove godine u Njujorku objavio album pod nazivom Serbia na kojem se kao gost pojavljuje i poznati američki trubač Tom Harel. Saksofonista Jovan Maljoković podseća da se u Beču, u najpoznatijem džez klubu održavalo „Sedam dana srpske muzike“. „Nastupilo je četrnaest naših bendova, svako veče po dva. Organizaciono i finansijski bilo je na najvišem nivou. Publika je bila oduševljena. Doživeli smo ovacije. To je dokaz da srpska muzika ima proboj u svetu.“ Veliki uspeh van granica Srbije ostvarila je i mlada beogradska bluz umetnica Ana Popović, o kojoj je ugledni magazin „Džez njus“ napisao: „Džimi Hendriks je žena – njeno ime je Ana Popović.“ Vlada Maričić, pijanista, objašnjava da je na svim nastupima u inostranstvu nailazio na ovacije i šok „zato što ljudi ne očekuju da je Srbija nešto fino i sofisticirano. Jednom sam pokazao fotografiju na kojoj piše: ‘Džez orkestar trgovačke omladine Šapca osnovan 1938 godine’, na kojoj je moj deda sa violinom, pored klavira i bubnja. U Austriji su mi tražili da je umnože, nisu mogli da veruju“, priča naš sagovornik.
Nekoliko proteklih decenija u svetskom džezu obeležila je snažna tendencija kombinovanja različitih etno-motiva i klasične džez muzike. Ovaj trend nije zaobišao ni Srbiju a veliki broj muzičara svetsku slavu stekao je upravo na tragu ovih muzičkh strujanja. Ipak, postoje različiti stavovi oko toga koliko je etno-džez zaista „nova krv“ džeza a koliko je zapravo reč o „poseljačivanju umetničke muzike“. Kako bilo, najveći broj džez izdanja koja su proteklih godina u Srbiji ugledala svetlost dana upravo su bila iz oblasti balkan-džez eksperimentisanja. Pionirske korake u ovom pravcu napravio je Lala Kovačev sa svojim projektom Balkan impressions. Jovan Maljoković smatra da je Lala Kovačev uneo balkansku muziku u džez. „Mi smo zajedno svirali u svetu i bili smo atrakcija.“ Od muzičara mlađe generacije veliki uspeh u oblasti etno-džeza postigao je Bojan Zulfikarpašić dok se u Srbiji ovom vrstom džez muzike uspešno bave Vasil Hadžimanov, Jovan Maljoković i Vlada Maričić.
Posle petnaest godina, po drugi put, Beogradu je pružena prilika da pokaže da li je zaista grad džeza. Možda će u bliskoj budućnosti reči premijera Koštunice da „ko ne razume trubu, ne razume ni Srbiju“ dobiti novi smisao…
U danima Beogradskog festivala džez će se svirati po celoj Srbiji. Festivali u Šapcu i Pančevu prilagodili su svoj termin beogradskom događaju, da bi svi zajedničkim naporima uspeli da olakšaju dolazak stranih muzičara. U Nišu se održava trodnevna manifestacija „Umetnost davanja“, na kojoj će biti predstavljeno šest vrhunskih džez sastava iz zemlje i inostranstva. Po prvi put vrata džezu otvara Inđija, jednodnevnom manifestacijom povodom dana grada.
Za sredu 18. oktobar, kada ovaj broj „Vremena“ bude u štampi, najavljen je koncert džez trubača Duška Gojkovića koji će na taj način u Sava centru proslaviti 75. rođendan i 50 godina na sceni. S njim će svirati Đani Baso, saksofonista, Ladislav Fidri, trubač, i sastav Belgrejd trampet and ritam junit, a u drugom delu koncerta biće predstavljen premijerno CD Samba cigan sa istoimenim bendom.
U Nišu, u okviru „Umetnosti davanja“, 27. oktobra nastupaju Crno-bele fantazije (Anderskov Aksident, Vlada Maričić, Trio and Frends, fit. Luis); sledećeg dana po programu je Umetnost trija (Volfgang Matšpil trio, Čarls Gejl trio), a 29. oktobra Balkanske emocije (Bojan Z trio, Dejan Terzić Andergraund).
U Inđiji 25 oktobra nastupaju Roj Natanson Šoto Voće, Kristof Grab kvartet, u Pančevu 28. oktobra Vlada Maričić trio i Frends, fit. Luis, Kristof Grab kvartet; sutradan nastupaju Volfgang Matšpil trio, Anderskov Aksident.
U Šapcu 26. oktobra nastupaju Roj Natanson Šoto Voće, Ognjen i prijatelji; 27. oktobra Kristof Grab kvartet, Jovan Maljoković Balkan salsa bend, a 28. oktobra Anderskov Aksident, Bluz trio.
Kako primećuje naš eminentni džez stvaralac Vojislav Simić, domaća džez scena prošla je kroz različite faze i stilove u razvoju džeza: diksilend, bi-bap, cul, mejnstrim, fri džez, simfonijski i etno džez i, naravno, moderni sving. Dok su krajem tridesetih godina XX veka u Sjedinjenim Američkim Državama veliki orkestri, predvođeni Benijem Gudmenom, Glenom Milerom, Flečerom Hendersonom i Djukom Elingtonom, uveliko predstavljali prave zvezde tadašnje sving epohe džeza, u našim krajevima ova vrsta muzike javlja se tek u nagoveštajima, čekajući verovatno neke bolje dane za svoju pravu ekspanziju. Miloš Krstić, naš poznati džez pijanista, u knjizi Od Sent Luisa do Beograda navodi podatak da se u predratnom periodu kao domaći džez muzičari pominju jedino bubnjar Isa Alfandari i klarinetista Milan Pavlović. Ovi muzičari su se uglavnom bavili improvizacijom (što je svakako jedna od značajnih karakteristika džez muzike), ali jedino ukrašavajući melodiju muzičke teme, ne baveći se stvaranjem novih melodija.
Uslovi za ozbiljniji razvoj domaće scene, kako u autorskom tako i u interpretativnom smislu, ukazali su se tek po okončanju Drugog svetskog rata. Filmovi Mladić sa trubom, Serenada u dolini sunca i Bal na vodi trajno su uticali na posleratne generacije. Naš poznati džez bubnjar Lazar Tošić jednom prilikom je izjavio da ga je upravo kao umetnika i formirao film Bal na vodi.
Ipak, otvorenost domaćeg komunističkog režima svakako nije značila da će vlasti na džez (kao američki proizvod) u predstojećim godinama gledati sa blagonaklonošću. Tome treba dodati i vrlo rezervisan stav, čak i jasan otpor koji je dolazio iz redova kritičara ozbiljne muzike. U Američkoj čitaonici u Beogradu mogli su se naći džez aranžmani, ali treba istaći i činjenicu da je upravo ova institucija bila dosta nadgledana od strane režima. Međutim, džez je istrajavao.
Ukoliko je inicijalnu kapislu za razvoj džez muzike kod nas pružio film, ulogu u popularizaciji potom je ravnopravno preuzeo radijski program. Radio-stanica Glas Amerike sa svojom emisijom „Jazz Hour“ odličan je primer, a takođe, počev od 1950. godine, Drugi program Radio Beograda započeo je emitovanje autorske džez muzike sa ovih prostora. Izvođene su kompozicije Bore Rokovića i Aleksandra Nećaka komponovane za male džez sastave.
Međutim, svakako jedan od krucijalnih događaja kada je reč o domaćoj džez muzici jeste osnivanje Zabavnog orkestra Radio Beograda 1948. godine koji će 1954, kada ga budu napustili gudači, prerasti u Džez orkestar Radio Beograda. Godinama će značajnu ulogu u vođenju ovog orkestra imati Vojislav Simić i Zvonimir Skerl. Dugi niz godina svaki bolji džez muzičar na ovim prostorima svoje prve korake napraviće upravo u ovom orkestru. Iako se diksilend stil u džezu na našim prostorima pojavio još početkom pedesetih, tek 2001. godine Beograd dobija Diksilend orkestar, jedini takve vrste na prostoru bivše SFRJ.
Osnivanje Udruženja džez muzičara 1953. godine samo je potvrdilo da se već tada džez na ovim prostorima kretao dobro utabanim stazama. U okviru Udruženja postojala je i izdavačka kuća Metronom, koja je objavljivala dela domaćih i stranih džez kompozitora. Njen prvi urednik bio je Dragomir Ristić, kompozitor. U ovom periodu javlja se i dosta domaćih džez kompozitora. Oni su pisali muziku ili za male sastave (tada su svoju kreativnost mogli da iskažu do maksimuma) ili za velike bendove (u tom slučaju su uglavnom bili pod uticajem Glena Milera, Kaunta Bejsija i Kvinsija Dzonsa). Autorskim radom u ovom periodu ističu se Vojislav Simić, Mihajlo Živanović, Aleksandar Nećak i Bora Roković, zatim Duško Gojković, Zvonimir Skerl, Robert Hauber, Milan Kotlić, Predrag Krstić, Predrag Ivanović i Mica Marković.
Kompozicije ovih stvaralaca probile su se i na mnoge značajne strane festivale. Na domaćoj džez sceni javilo se i dosta kvalitetnih vokala poput vokalnog kvarteta Ivanović, Nade Knežević, Tanje Jovićević, Vladane Marković, Zdenke Kovačiček, Katarine Kačunković… Džez sastava u to vreme ima i van Beograda. Uglavnom nastupaju po lokalnim klubovima ili festivalima. Pored njih, do današnjih dana naša džez scena dala je još dosta značajnih umetnika poput Miloša Krstića, Stjepka Guta, Jovana Maljokovića, Lale Kovačeva, Miloša Petrovića, Miše Blama, Lazara Tošića, Ivana Svagera, Luke Boškovića, Jovana Tošića, Bate Božanića, Nenada Petrovića, Vlade Maričića, Aleksandra Jaćimovića, Vasila Hadžimanova i mnogih drugih.
Značajan impuls razvoju džeza kod nas dala su i gostovanja stranih muzičara. Nastup Dizija Gilespija i njegovog velikog orkestra sredinom pedesetih godina otvorilo je čitavu seriju gostovanja legendi svetskog džeza. Ovom trendu doprinelo je i osnivanje Njuport džez festivala u Beogradu 1971. (od 1974. godine Beogradski džez festival) koji je omogućio da naša publika svake jeseni uživa u najkvalitetnijoj džez muzici. Festival je prestao sa radom 1990. da bi ponovo bio obnovljen prošle godine. Činjenica je da je naša džez scena, počev od pedesetih godina, uvek imala značajne umetnike koji su pored popularnosti kod nas stekli i svetsku slavu. Pojedine kompozicije naših džez autora našle su tako svoje mesto i na repertoaru jednog Klarka Terija ili Alvina Kvina.
(U tekstu su korišćeni podaci iz članka Vojislava Simića „Razvoj džeza i zabavne“ i knjige Miloša Krstića Od Sent Luisa do Beograda)
Važan trenutak za sve džez sladokusce u našoj zemlji bio je 31. oktobar 1971. kada je Djuk Elington otvorio prvi Njuport džez festival u Beogradu. Ovaj festival, u organizaciji Doma omladine Beograda, predstavljao je repliku istoimenog festivala koji je još od 1954. godine postojao u Americi. Naša publika je prvi put mogla da nekoliko dana zaredom uživa u muzici tada aktuelnih zvezda. U vreme najjačeg komunizma, država je administrativno i birokratski kontrolisala džezere kroz Udruženje džez muzičara, među kojima je najviše bilo antikomunistički nastrojenih. Postoji anegdota da su Peci Vujiću, osnivaču Udruženja, skojevci na ulici makazama isekli pantalone do kolena, zbog toga što je bio džezer i svirao američku muziku. U odnosu na druge komunističke zemlje, naša je bila blaža, jer su u vrhu bili ljudi koji su voleli džez, pa su zažmurili na jedno oko. Na Beogradskom džez festivalu, počev od sredine sedamdesetih, nastupalo je i dosta domaćih izvođača – Džez orkestar RTB-a, Duško Gojković, Nada Knežević, Branislav Lala Kovačev, Saša Radojčić trio, Bora Roković trio, seksteti Marković–Gut i Maljoković–Krstić, Jazz Alliance Vlade Maričića, United YU band Mikana Zlatkovića…
Kao i njegov naziv, i koncepcija festivala se menjala. Godine 1974. festival menja naziv u Beogradski džez festival, a koncepcija dotadašnje dominacije sastava iz SAD izmenjena je dovođenjem i drugih džez bendova iz sveta, čime je stvoren svojevrstan balans. Spisak izvođača koji su našli svoje mesto na ovom festivalu zaista je velik, što se poklapa s tvrdnjama da je naša zemlja bila značajna destinacija za mnoge izvođače džeza iz sveta. Gostovanja je bilo, naravno, i pre festivala, ali je upravo on podstakao i privukao poznata imena svetskog džeza. Našoj publici prezentovalo se zaista ono najbolje na aktuelnoj svetskoj džez sceni, od tradicije preko modernih tendencija: Djuk Elington, Ela Fitcdžerald, Čarli Mingus, Čik Koria, Lajonel Hempton, Geri Barton, Majls Dejvis, Weather Report, Art Bleki, Soni Stit, Telonijus Monk samo su neka od imena. Ne treba zaboraviti ni to da se ovaj festival brinuo o predstavljanju značajnih ostvarenja na domaćoj džez sceni. Festival se ugasio 1990. godine da bi ga posle petnaest godina pauze, 2005, džez entuzijasti u našoj zemlji opet predvođeni Domom omladine ponovo pokrenuli.
