Bugonija (režija Jorgos Lanthimos, scenario Jorgos Lanthimos, Efthimis Filippou, glavne uloge Emma Stone, Jesse Plemons, 2025.) je film o postrazumskoj proizvodnji narativa, ili, preciznije, o napetosti između dva procesa koji danas oblikuju političko iskustvo. S jedne strane reč je o obraćanju iz budućnosti, odnosno govoru koji deluje anticipatorno, koji nam se obraća kao da već živimo u svetu koji tek dolazi. S druge strane, gledamo nastajanje te budućnosti iz nečeg što danas propada, to jest proizvodnju smisla iz raspada, iz onoga što je već izgubilo formu, autoritet i zajedničko značenje.
Između ta dva procesa, između budućeg obraćanja i propalog izvora, Jorgos Lanthimos gradi političku snagu svog filma. Sam naslov filma je dijagnoza tog stanja. Bugonija potiče iz antičkog verovanja da se život može stvoriti iz truleži, iz raspadnutog tela, iz onoga što je već mrtvo. To je ideja nastajanja bez porekla i bez obećanja, drugim rečima, ono novo ne nastaje kao obnova izgubljenog poretka, već kao nastavak kretanja iz ruševina. Bugonija nam, dakle, ne obećava iskupljenje, već preživljavanje.
Povlačenje razuma iz politike
U tom smislu, Lanthimos ne bira naslov ovog filma kao metaforu, već kao precizan pojam. Svet Bugonije je svet u kojem se značenje proizvodi iz ruševina razuma. Razum se u tom svetu nije raspao, ali se povukao iz politike: on više ne služi organizovanju zajedničkog sveta, već stalnom proceduralnom prepisivanju stvarnosti — prilagođavanju, korekciji i preformulisanju onoga što se događa, kako bi se održao minimum orijentacije i kontrole.
Istina se ovde ne proizvodi u modernističkom smislu kritičkog uvida ili refleksije, već operativno: kao privremeno objašnjenje koje omogućava funkcionisanje u uslovima neizvesnosti. Narativi ne nastaju iz činjenica, već iz potrebe da se neizvesnost učini podnošljivom i da se delovanje nastavi, čak i bez zajedničkog kriterijuma istinitosti.
Zato Bugonia ne deluje kao upozorenje. Ona deluje kao obraćanje. To je govor koji se formira iz perspektive budućnosti, ali se obraća sadašnjosti — ne kao sećanje, već kao anticipacija. Taj govor zvuči kao ludilo ne zato što je iracionalan, već zato što je lišen zajedničkog horizonta u kojem bi mogao biti prepoznat kao politički smislen. On govori unazad, ali nema kome da se obrati kao zajednici: ne postoji „mi“ koje bi taj govor moglo da primi, prepozna ili ospori.
Nastanak smisla iz političkog leša
U antičkoj Bugoniji život nastaje iz tela koje je izgubilo formu. U Bugoniji smisao nastaje iz političkog leša: iz institucija koje više ne jemče značenje, iz pojmova koji više ne obavezuju, iz jezika koji je ostao u opticaju zahvaljujući tome što još uvek proizvodi efekte. Nije reč o obnovi racionalnosti, već o njenoj posthumnoj aktivnosti. Razum nastavlja da radi, ali bez političke svrhe. Ono što danas nazivamo ludilom u ovom filmu nije poremećaj, već radna logika takvog sveta. Likovi ne deluju ni haotično ni iracionalno. Naprotiv, oni su metodični, dosledni, odgovorni. Njihovo ludilo nije suprotnost razumu, već njegov višak u svetu koji je ostao bez zajedničke stvarnosti. Razum je, naravno, oduvek proizvodio narative — ali ne kao zamenu za političko tlo, već kao način njegovog osporavanja, preoblikovanja ili kritike.
U Bugoniji, međutim, razum je lišen upravo tog tla. On više ne proizvodi narative da bi otvorio spor, artikulisao neslaganje ili uspostavio zajednički horizont, već da bi nadomestio njegovo odsustvo. Narativi koje proizvodi ne teže promišljanju sveta, već omogućavaju nastavak delovanja u prostoru u kojem je zajedničko značenje već izgubilo uporište. Razum ovde ne gradi smisao, već održava kretanje — proizvodi objašnjenja kako bi se nastavilo delovati u uslovima u kojima zajednička stvarnost više ne postoji.
Naprotiv, oni su metodični, dosledni, odgovorni. Njihovo ludilo nije suprotnost razumu, već njegov višak u svetu koji je ostao bez zajedničke stvarnosti. Razum je, naravno, i ranije proizvodio narative — ali tada kao način da se ospori, preoblikuje ili politizuje zajednički svet. U Bugoniji, međutim, razum više ne proizvodi narative da bi otvorio spor ili artikulisao neslaganje, već da bi održao minimalnu orijentaciju u prostoru koji se više ne može deliti.
Relativizacija istine
Važno je danas govoriti o ovom filmu jer živimo u trenutku u kojem se političko iskustvo sve manje zasniva na deljenju sveta, a sve više na konkurenciji objašnjenja. Ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Bugonija taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – ona ga registruje iznutra. Zato film ne nudi razotkrivanje moći niti katarzu. Moć u Bugoniji ne počiva na skrivanju istine, već na stalnoj proizvodnji značenja. Ona ne traži verovanje, već stalnu interpretaciju. Ne obećava razrešenje, već trajanje. U takvom poretku, razotkrivanje gubi političku funkciju jer nema stabilne istine kojoj bi se moglo vratiti. Politika, međutim, ne počiva na gotovoj istini, već na mogućnosti da se oko istine spori. Kada ta mogućnost nestane, razotkrivanje ostaje bez političkog polja zajedničkog smisla.
Bugonija se zato opire filmskoj kritici u užem smislu. Ona ne traži estetsku distancu, već prepoznavanje. Ne obraća se gledaocu kao posmatraču, već kao političkom subjektu koji već učestvuje u postrazumskoj proizvodnji smisla. Film nas ne pita da li verujemo u ono što vidimo, već da li prepoznajemo sopstveno učešće u svetu u kojem se značenje proizvodi iz raspada.
Na kraju, Bugonija je danas važna upravo zato što ne nudi izlaz. Ona ostaje u napetosti između obraćanja iz budućnosti i nastajanja iz propalog. Ta napetost nije greška filma, već njegova politička istina. Svet koji dolazi ne nastaje iz vizije, već iz ostataka. A pitanje koje film ostavlja nije kako da se iz tog sveta izađe, već da li smo spremni da priznamo da u njegovom nastajanju već učestvujemo.
