Roman Fantomkomando Rolanda Orčika (1975, Stari Bečej) prevela je sa mađarskog jezika Angela Pataki, a objavio ga je Kulturni centar Novog Sada u ediciji „Prosefest“. Tako je Orčik svojim prvim romanom, izvorno objavljenim u Mađarskoj 2016. godine, napravio veliki come back u vojvođansku književnost jer, kako sam kaže, čitao je u mladosti i bio pod uticajem velikih pisaca manjinske mađarske književnosti Ota Tolnaija, Ištvana Domonkoša i Lasla Vegela. Nakon četiri zbirki poezije, od kojih je samo jedna prevedena na srpski – Skinuti Maler (Treći Trg, Beograd, 2012), zakoračio je u prozu sa ovim delom „koje je plod mašte i ima veze sa stvarnošću, samo je pitanje sa kojom“. Prevodi južnoslovenske književnosti na mađarski jezik, piše i eseje i kritike, svira u psihodeličnom prostitutskom pank bendu Lajka. Živi od 1992. godine u Segedinu, gde radi na univerzitetu. Nedavno je gostovao u Novom Sadu na 13. Međunarodnom festivalu proznog stvaralaštva „Prosefest“-u.
„VREME„: Roman Fantomkomando čita se u dahu, neverovatnog je ritma, a glavni junak krije od roditelja tri gvozdene cevi u memljivom podrumu vojvođanske kuće i udara u njih sve vreme dok su ovi na poslu. Kada roditelji prestanu da rade zbog uvedenog vanrednog stanja, on nečujno dodiruje njihovu površinu, ritmove i melodije izvodi u mašti, pokreti su mu bili pantomimičarski… tonove je osećao samo u utrobi…
I ne odlazi iako njegova majka misli da treba jer su mu „živci pretanki za rat„.
ROLAND ORČIK: Ritam je oduvek bio u meni. Muzika je bila sa mnom verovatno od momenta kada sam začet jer moj otac svira bubnjeve, a tada je, tokom sedamdesetih, svirao u bečejskom bendu Sigma. Moja je majka odlazila na njihove probe i ja sam već u stomaku slušao ritmove. Taj je ritam „kriv“ što se ja bavim umetnošću. Danas imam eksperimentalni bend kejdžovskog tipa u kojem sviram, udaram world music na gvožđima, a to je već klasika, jer u Kejdžovo doba je to bila inovacija.
Snažna je to metafora odsutnosti. Taj ritam se nije čuo na isti način na koji se ni doboši rata nisu čuli. Pisao si o ratu koji, u stvari, ne postoji, zbog kojeg je varoš sablasno napuštena, a koji se ne dešava. O njemu se sluša jer svi o njemu pričaju, ali se ne doživljava na sopstvenoj koži jer ga zapravo nema. Da li je ta poetika odsutnosti dominantna poetika tvoje književnosti?
Da, dominantna je to poetika, ali samo za ovaj roman. Već u sledećem romanu, koji trenutno pišem, ta odsutnost je drugačija. Roman Fantomkomando je više baziran na apsurdnosti situacije odsutnosti rata kojeg nema, a koji se doživljava kao da ga ima. Tako je to i bilo za moju generaciju. Početkom devedesetih je počeo rat, svi su o njemu pričali, sve je bilo opustelo, a rata nigde. Srbija, u stvari, zvanično i nije bila u njemu. Za taj roman odsutnost je svakako bila neko centralno poetičko jezgro.
A u poeziji?
Tamo je već slika metafora jer ona je ta koja može da stvara atmosferu. Ne treba sve da kažem jer je ona dovoljna sama po sebi. Kada pustim sliku, ona svojom energijom, u stvari, bude dovoljna za čitaoca koji će dalje da je promišlja. A u romanu se to isključivo bazira na nekoj apsurdnoj situaciji. Moj roman je zapravo niz Roršahovih slika u kojima svaki čitalac može da vidi i da dopunjava ono što sam u njemu vidi.
Za moto romana si odabrao reči Edena fon Horvata iz knjige Omladina bez boga i rečima „o neprijatelju koji, u stvari, uopšte ne postoji“ najavio priču o tom apsurdu. Iz rodnog Starog Bečeja si otišao 1992. godine sa nepunih 17 godina u Segedin gde živiš sada već 25 godina. Koliko te određuje ta „drugost„, biti ovde vojvođanski Mađar, a tamo Mađar iz Vojvodine?
Svakako je najvažnije za mene da sam se rodio u dvojezičnoj porodici. Majka mi je Srpkinja i s njom sam uvek govorio isključivo srpski, a otac mi je Mađar i s njim sam govorio samo mađarski. To doživljavam kao veliko bogatstvo. S jedne strane sam imao osećaj da sam uvek mogao da vidim tu srpsku stranu iz neke drugačije perspektive, a isto tako sam mađarsku stranu mogao da vidim iz drugačijeg ugla. Bio sam deo te kulture, ali sam uvek mogao da je sagledam i spolja, sa strane. To je svakako u meni stvorilo ovaj pluralni identitet. Mađarska kultura je dosta homogena i bazira se više na asimilaciji. Zapravo, ono što Vojvodina ima, to je nešto što je u svakom slučaju jedinstveno. U vreme kada su stvarali, tokom 60-ih i 70-ih, Oto Tolnai, Laslo Vegel i Ištvan Domonkoš su izrazito imali upravo taj pluralni identitet – „kentaurski“, kako ga je Vegel nazivao. To je bila neka vrsta groteskne situacije, a opet, situacije koja obogaćuje. To je ono što čini da mađarska manjinska kultura, ako je kritički osvešćena, nosi u sebi potencijal neke revolucionarnosti. Kao što se govori i kada je Kafka u pitanju, u smislu da propituje dominantne estetske i političke paradigme. Ukoliko se kultura, književnost, zatvara u sebe, ona gubi taj potencijal koji proizilazi iz te pluralne situacije. Ona onda nema tu kritiku u sebi, tu osvešćenost, i ne može da propituje dominantne estetske političke paradigme i u tom slučaju neće biti revolucionarna.
To se, u stvari, može reći za kulturu bilo koje manjinske grupe, zar ne?
Naravno. Ne odnosi se to samo na mađarsku manjinsku kulturu. Ne odnosi se samo ni na bilo koju etnički određenu manjinsku kulturu. Može se to reći i za gej književnost ili za feminističku književnost… Ako je zatvorena u sebe, nema onda za nju prave perspektive. Grupa ne sme unutar sebe da samoj sebi postavlja ciljeve, već mora da stvori mogućnost dijaloga. Bilo koja manjina, ako se zatvara u svoj diskurs, gubi potencijal za samoodređivanje.
Već četvrt veka živiš u Segedinu, a to je više vremena nego što si proveo ovde do 1992. godine. Kako se sada osećaš u Mađarskoj? Doživljavaju li te oni još uvek kao „mađarskog pisca iz Vojvodine“ ili si sada „skroz njihov„?
Zanimljivo pitanje na koje ide i zanimljiv odgovor. To se meša, zapravo. Sada me gledaju kao svog pisca, ali bio je to proces. To je zbog toga što je ranije mađarska manjinska književnost u Vojvodini bila zatvorena. Čitao sam sve te pisce, bio pod uticajem Tolnaija i Domonkoša, ali je ta avangarda i neoavangarda u mađarskoj književnosti bila marginalizovana. Kada sam počinjao da pišem, to nije dolazilo do neke pažnje u početku. Nisam pisao u stilu mejnstrim pisaca u Mađarskoj. Ali, u poslednjih desetak godina stvari su se promenile iako je trenutna kulturno politička situacija u Mađarskoj takva da opet teži nešto da nameće. Mađarska nikako da nauči da se sloboda ne može odozgo osvojiti pa ni nametnuti. U tome treba zajedno celo društvo da bude. Treba da bude u dijalogu da bi se mogla doživeti, recimo, sva težina oslobađajuće slobode. Ima težine u tome kada ste u dijalogu sa drugima koji neće a priori potvrditi vaše stavove. Tu dolazimo do toga da mi u dijalogu možemo da preispitujemo sopstvene stavove za koje smo ubeđeni da su večni i da su jedina istina. Dakle, to je ta mogućnost propitivanja sebe što je moguće samo kada budemo imali političku atmosferu koja se bazira na pluralizmu, a ne kao što je u trenutačnoj politici u Mađarskoj.
Preveo si mnoga dela autora sa ovih južnoslovenskih prostora na mađarski jezik… I junak u tvom romanu kaže: „Uprkos tome što ne živim više u rodnom gradu, ostala mi je dvostruka jezička usmerenost. A sa mnom se odselio i onaj konflikt koji nastaje iz trenja ta dva jezika.“
Činjenica je da su Srbi i Mađari izmešani. Eto, meni je slučaj što sam rođen u dvojezičnoj porodici doneo to da sam oduvek govorio oba jezika. Kako sam već dosta toga preveo, stalno me pitaju da li sam Srbin ili Mađar. Ja uvek odgovaram da sam kao pisac Mađar jer pišem samo na mađarskom jeziku, a kao ličnost sam i jedno i drugo. Jer, pisac je uvek onaj na kom jeziku piše.
A na kom jeziku sanjaš?
Uglavnom na mađarskom, ali mi se dešava da sanjam i na srpskom. Nedavno sam sanjao i na nemačkom. Učio sam ga i u osnovnoj i u srednjoj školi i eto, desilo mi se da sanjam na njemu i to sanjam kako ga učim.
„Zažmurio sam, oduvek se bojeći slepila, toga da neću više ništa videti osim konzervisane prošlosti.“ Da li si ovim romanom želeo da ispričaš priču tvoje generacije koja se baš u tom dobu, između detinjstva i zrelosti, našla usred ozbiljne pretnje da ostane „konzervirana“ u tom vremenu i prostoru u kojem je bilo viška istorije?
Sve me je to odredilo, možda čak i za ceo život. Ta pitanja: ko sam ja i šta je domovina. Kako sada vidim, i to je proces. Nema ni u tome nekog stajanja. Ali, definitivno je to nešto što ni do kraja života, na ovaj ili onaj način, nećemo prestati da se pitamo. Kako pripadati nečem i kako prevazići potrebu za pripadanjem nekoj zajednici? Pojedinac želi da bude autonoman, ali ni sama autonomija nema smisla ako nema zajednice. Tada sam izašao i odselio se iz jedne zajednice koja se zvala Jugoslavija. Više je nema, a ja, naravno, osećam pripadnost toj zajednici u kojoj sam odrastao. Kako da osećam pripadnost ovim zemljama koje su se kasnije nizale, a ja nisam živeo u njima već u Mađarskoj? Bila je SR Jugoslavija, pa Srbija i Crna Gora, pa Srbija… a Vojvodina, ko zna kakav joj je zvaničan status sada, sve je to neki proces, neka politička igra. A ja se uvek vraćam u moj grad u njoj.
Šta je za tebe lično Vojvodina?
To je još uvek ona regija koja je u meni. Vojvodina je tu, a oko nje… okolina može biti i veća i manja, ona je uvek tu. Uvek joj se vraćam, tu su mi roditelji i često dolazim. Naravno, vidim i sve ono što se promenilo, što na neki način onemogućava život ovde ili, da budemo blaži, jako otežava život ovde. To utiče na mene i ne mogu da se identifikujem sa njom u istoj meri kao ranije. Jer su se i ljudi promenili. Drugačija je i komunikacija, sve teža među ljudima. Malo je ostalo od one Vojvodine iz koje sam ja otišao. Opustošena je, mnogo je ljudi otišlo iz nje. A u ono malo kuća koje nisu prazne, tišina je, nema one graje i kakofonije u kojoj sam odrastao.
