Norma = Forma

Svojom prethodnom knjigom Tradicionalni esencijalizam i pluralizam (1999) Slobodan Divjak je stvorio pretpostavke za iscrpnu analizu onoga što će, sa netipičnom neposrednošću ne samo za našu sredinu, u knjizi Problem identiteta nazvati ključnim događajem modernosti, njenom specifičnom razlikom u odnosu na predmoderno, ili čak i postmoderno doba: deontologizovana (pravna) norma. Nasuprot uobičajenom mišljenju po kojem pravne norme uređuju stvarnost koja tim normama prethodi, ne samo vremenski nego i ontološki – da bi norme nešto uređivale to nešto mora najpre, je l’, postojati – deontologizovana (desupstancijalizovana, dekontekstualizovana) norma ne proističe iz iskustva, iz nekakve stvarnosti koja joj prethodi, ona nije vezana ni za kakav kontekst, ni za kakvu supstancu, ona je, budući logički (a ne empirijski) izvedena, naprosto čista forma. Predmoderne epohe nisu imale razvijen pojmovni aparat kojim bi normu mogle da misle kao čistu formu, nezavisno od njenog empirijskog sadržaja.

Džon Lok s jedne, i Emanuel Kant s druge strane, kako Divjak upućuje, teorijski artikulišu prelomni momenat epohe. Svojim zdravorazumskim engleskim njuhom Lok utvrđuje da se dete ne rađa kao podanik neke zemlje ili neke vlade, što će reći da sa punoletstvom čovek može da bira zemlju u kojoj će živeti, a to dalje znači da njegovo pravo izbora nije unapred određeno ni njegovim rođenjem niti ijednom posebnom tradicijom. Pojedinac, prema tome, ne postoji više zarad zajednice, već zajednica postoji radi pojedinca. Zajednica nije više uslov norme (prava), već je norma (pravo) uslov zajedenice. Kod Kanta je stvar kudikamo složenija i daleko je od ostrvske zdravorazumske virtuoznosti, premda se na kraju Lok i Kant susreću u istoj tački. Kako Divjak pokazuje – retkom elegancijom filozofskog izvođenja (videti odeljak „Neapologetska odbrana Kanta“) – iz Kantovog razlikovanja praktičkog uma i čistog praktičkog uma može se izvesti empirijski neuslovljena norma koja važi kao takva, univerzalno. Na taj način izvedena i određena norma uslov je negativnog shvatanja slobode.

Kada neka zajednica izrekom kaže (propiše) šta je za nju sreća, odnosno šta se ima smatrati najvišim Dobrom – recimo: komunizam je najslobodniji od svih režima – te kojim se načinima do te i takve sreće ima stići (onto-teleologija), to se onda naziva pozitivnim shvatanjem slobode. Ko se s tim nije slagao, odnosno ko je imao drugačije ideje, a živeo je u rahmetli Sovjetskom Savezu, na primer, slobodan je bio otići u Sibir. (I Sokrat je, uostalom, bio ubijen zato što se pobunio protiv pozitivnog shvatanja slobode, naime nije poštovao bogove atinske koje su svi Atinjani dužni poštovati. U redu je ako hoćeš da poštuješ druge bogove, ali ne u Atini.) Negativno shvatanje slobode, tome nasurot, svakome pojedincu dopušta da se sam stara o sopstvenoj sreći kako zna i ume. Pojedinac je taj koji bira kulturni model kojem će se prikloniti, a država samo stvara pravni okvir te mogućnosti. Dokle god u pitanje ne dovodi negativni princip, dakle istu takvu slobodu drugog, na pojedincu je da čini šta mu je volja. Drugim rečima: u liberalnom juridičkom modelu primarni identitet osobe je apstraktan, univerzalan, reč je o pravnom identitetu, pa je osoba, utoliko, individua. Njen identitet je in-dividualan, ne-deljiv. U modelima sa pozitivnim shvatanjem slobode pak primarni identitet osobe je kulturni, što znači nacionalno ili etnički određen, u svakom slučaju kolektivni. U takvim režimima osoba nije individua u jakom smislu, koji tom pojmu daju liberalna ustrojstva, ona je tek deo organizma, ili zajednice. Ne postoji zajednica osobe radi, nego osoba postoji zbog zajednice.

Ulazeći u ova pitanja Divjak se upušta u verovatno najvažniju filozofsku raspravu u poslednjih dvadesetak godina, u neprekinuti dijalog pristalica liberalizma s jedne, i raznih oblika komunitarizama s druge strane: multikulturalizma, republikanizma i deliberativne demokratije. Naročito je zabavna autorova polemika sa jednom od zvezda američkog teorijskog neba, Semjuelom Hantingtonom. Divjak ne samo da ukazuje na neodrživost Hantingtonovog tumačenja američkog političkog modela nego pokazuje da ni sam Hantington ne zna baš tačno o čemu govori kada skače s jedne pojmovne ravni na drugu, brkajući u tim skokovima osobu kao nosioca univerzalnih prava i osobu sa svim njenim atributima (etničkim, kulturnim verskim…). Istovremeno, u odeljku koji posvećuje američkom identitetu Divjak dekonstruiše najsklerotičnija mnjenja o Sjedinjenim Državama koja na ovim prostorima (a pretpostavka je i mnogo šire) dele prodavci rotkvica na pijaci sa preofesorima univerziteta. I tu je na delu govor koji meša različite perspektive, to jest ma koliko Amerika na spoljnopolitičkom planu pravila svinjarije, ne može se dovesti u sumnju njeno liberalno-demokratsko ustrojstvo.

Divjakova je knjiga gotovo potpuno lišena zamornog akademskog manira, a da, istovremeno, poštuje sve akademske uzuse. Autor je, naime, temeljno „prežvakao“ čitave snopove različitih gledišta i tako prerađene inkorporirao ih u sopstvenu pojmovnu mašineriju. Istovremeno, on piše bez ikakve mistifikacije, rečenicom potpuno prozirnom i sigurnom, zgusnutim stilom u kojem se motivi, u gotovo opsesivnom ponavljanju, lagano razvijaju u spiralnom kretanju.

U drugom delu knjige od kojih četrdesetak stranica autor je doneo novinske tekstove koje je, hoteći da svoje teorijske uvide opravda i na konkretnom materijalu, objavljivao u štampi. Kao izazov javnosti i sebi samom ovaj gest svakako valja pozdraviti, ali sadržinski gledano neki od tih tekstova kvare utisak što ga ostavlja briljantna Divjakova studija.