Ni stil ni pravac

U izlagačkim sezonama od 2007. do 2010. jedne od najprestižnijih beogradskih galerija, Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, prikazano je slikarstvo Zorana Pavlovića, Branislava Protića, Živojina Turinskog i Vladislava Šilje Todorovića, a prethodno, 2000. godine, povodom objavljivanja monografije umetnika Fila Filipovića, priređena je izložba njegovih radova nazvana „Rani i radovi na papiru od 1958. do 1966“. Ove izložbe, zaključno sa aktuelnom izložbom Vere Božičković Popović, Miće Popovića i Lazara Vozarevića, čine zaokružen ciklus predstavljanja protagonista beogradskog enformela široj publici. Izložbu koja je u toku potpisao je kustoski tim Gordana Dobrić i Jelena Stojanović.

Polazeći od činjenice da je likovni kritičar Lazar Trifunović istorijskom izložbom „Enformel – Mladi slikari“, održanom 1962. upravo u Galeriji KCB-a, gde su bili izloženi radovi Pavlovića, Protića, Turinskog i Šilje Todorovića, promovisao novo slikarstvo apstraktne orijentacije na beogradskoj i jugoslovenskoj sceni, organizatori aktuelne izložbe su, kako u razgovoru za „Vreme“ kaže kustoskinja Gordana Dobrić, želeli da se enformelu kao umetničkom, ali i kulturološkom fenomenu u posleratnom modernizmu pristupi sa novim tumačenjima ovog slikarstva, sagledavajući individualne doprinose umetnika.

O ENFORMELU: Lazar Trifunović je pisao da je enformel – slikarstvo krize. Za njega je, naime, enformel kritičko sredstvo, tačnije, svojevrsni performativ koji podvlači otuđenje jugoslovenskog društva usled „stvaranja srednje klase i podvajanja birokratije“. Upravo je masovna birokratizacija ukazivala na nemoć sistema, što je naročito postalo očigledno šezdesetih godina, kada je Jugoslavija, prvi put u svojoj posleratnoj istoriji, bila suočena sa velikom ekonomskom krizom. U takvoj društvenoj klimi buknuo je pokret koji nije bio „ni stil ni pravac“, „besformnog“, „nepikturalnog“, „slikarstva materije“. O naglom nastanku, i isto tako naglom nestanku enformela, govorilo se tokom godina trajanja ovog ciklusa u tekstovima kritičara i teoretičara umetnosti Zorana Gavrića, Ješe Denegrija, Jovana Despotovića i Slobodana Ristića.

U dosadašnjim postavkama u KCB-u publika je imala prilike da se upozna sa enformelom umetnika tzv. mlađe generacije, dok su na ovoj izložbi predstavljeni radovi umetnika iz „starije slikarske generacije“ – Vere Božičković, Miće Popovića i Lazara Vozarevića. Enformel za njih nije bio izvorni umetnički događaj, već im dolazi posle skoro decenije umetničke prakse. Oni, 1960. godine, skoro istovremeno izlažu svoje enformel radove u Beogradu, da bi već sledeće, 1961, Mića Popović dobio nagradu na Oktobarskom salonu, a potom, na sledećem Salonu, i Vera Božičković. Njihov enformel je, uglavnom, naišao na javno odobravanje i potvrdu. Još jedna važna razlika između Popovića i mlađih „enformelista“ jeste to što je rad na enformelu kod Popovića usledio posle boravka u Francuskoj, koji je, sa prekidima, trajao od 1951. do 1959. godine.

NOV IZRAZ: U katalogu aktuelne izložbe objavljen je esej Ogled o enformelu Jelene Stojanović, koautorke izložbe, gde ona ukazuje na dva važna elementa u radu umetničkog i bračnog para Popović-Božičković: na prelamanje estetike antilepog u slikama i filmskoj produkciji Miće Popovića, i snažnu definisanost enformela Vere Božičković u ranoj fazi, koja će, potom, odrediti njen likovni izraz i rad sa bojama i materijom u celokupnom slikarstvu.

U Ogledu o enformelu Jelena Stojanović iznosi teoriju o vezi između „besformnih“ slika Miće Popovića i filmova koje tada snima. „Iako on u to vreme piše scenarija i režira pet filmova, ipak izgleda da jedan film, u ovom kontekstu, zaslužuje posebnu pažnju. Tim pre što sam umetnik insistira na tome da je film pod nazivom Čovek iz hrastove šume (1963) neraskidiv deo njegovog besformnog slikarstva, a i, na neki način, hronološki se nastavlja na ‘herojsko’ doba enformela“, piše Stojanović. To je i razlog zašto se Čovek iz hrastove šume emituje u Likovnoj galeriji tokom trajanja izložbe.

Treći umetnik čije slike imamo priliku da vidimo na ovoj izložbi je Lazar Vozarević, čiji rad, prema rečima autorki izložbe, savremena kritika još uvek nije adekvatno obradila . U svojoj knjizi Od impresionizma do enformela Lazar Trifunović, baveći se Vozarevićevim ulaskom u enformel, piše: „Tražeći nov izraz, on u svojim eksperimentima nije izašao iz srednjovekovnog sveta. Izmenio je izvor inspiracije: umesto freske došla je ikona, njena patina, tehnološka struktura, sagorelo zlato, dim i čađ, suze i vosak sa sveća, sve što je popadalo i što se nataložilo kao trag vremena i simbol večnosti.“

Na pitanje zašto na izložbi ovo troje umetnika nema nekih njihovih važnih radova, Gordana Dobrić odgovara da je Muzej savremene umetnosti odbio da pozajmi slike Kulturnom centru Beograda, i to bez dobrog izgovora. Suočene sa ovakvom situacijom kustoskinje su se u pronalaženju slika koje bi reprezentovale rad ovih umetnika okrenule malim muzejima i galerijama iz Srbije i regiona, i pritom naišle na veliko profesionalno razumevanje kolega. A nama ostaje da se suočimo sa novom društvenom realnošću zbog već godinama zatvorenih muzeja u Beogradu – bogate privatne kolekcije i fondovi sve češće predstavljaju izlagačke partnere galerijama u svim obimnijim prezentacijama naše moderne i savremene umetnosti.

foto: m. milenković