Izložba
Umetnički odgovor na današnje laži
Majmun Miće Popovića na izložbi skulptura i slika "Odiseja 2024" Jelene Božović Đorđević i Stefana Stankovića Perića, kao umetnički odgovor na sadašnjost
Stari i novi likovi se gomilaju, ali ne uspevaju da pronađu svoje mesto u “koordinantnom sistemu konfuzije”, nabacani su bez reda i cilja, sa karakterizacijom koja je uglavnom svedena na bečenje i režanje. Film u jednom trenutku postane naporan za gledanje jer je teško pohvatati šta se događa na ekranu
Nastavak Munja! dugo smo čekali, neki od nas bi rekli: predugo – i bili bi u pravu. Prvi film se pojavio u jednom veoma posebnom trenutku za istoriju Srbije, nekih šest meseci nakon svrgavanja Slobodana Miloševića, kada se sve činilo moguće i kada je izgledalo da konačno hrlimo u susret toj toliko dugo prizivanoj i željenoj boljoj budućnosti. Mnogi se sećaju tog vremena kao nečega čarobnog (čemu pomaže i činjenica što smo bili dve decenije mlađi), a Andrićev film se tako lepo uklopio u to “vrlo novo doba”: doneo je dah nečega urbanog, poletnog, pojavio se u pravom trenutku i postao neka vrsta celuloidne emancije duha vremena tih tako obećavajućih ranih, najranijih dvehiljaditih. Danas, više od dve decenije kasnije, nekadašnji petooktobarski optimizan se davno, davno istrošio, nije od njega ostalo ama baš ništa. Živimo u svetu koji nam umesto tog (ionako prividnog) sna o “slatkoj sutrašnjici” nudi sumornu sadašnjost i još turobnije prognoze za dane buduće. Da stvar bude gora, izvorni gledaoci prvih Munja! su – pod uslovom da su još živi – uglavnom ostali bez iluzija, stigle su ih godine, potrošili su sve zalihe elana. Mladi naraštaji imaju neke svoje preokupacije, neuporedivo su im bliži Maraš i Baća od Mareta i Popa, prvi film je za njih nešto “iz naftalina” čiji kontekst ne razumeju.
Imajući sve navedeno u vidu, ključno pitanje je kome se Munje: Opet! iliti Munje: O5! obraćaju. Da li je u pitanju film nostalgije namenjen onima kojima su izvorne Munje! već dvadeset godina u srcu ili pokušaj da se dopre do gledalaca koji 2001. nisu još rođeni, ili su išli u jaslice? Izgleda da se želelo i jedno i drugo, što je, ispostavilo se, jedan od problema ovog nastavka – mada ne i jedini. Ključni deo ekipe prvog filma (sa primetnim odsustvom Zorana Cvijanovića) okupio se ponovo, udružio snage i snimio jednu svaštaru, priču koja pokušava da funkcioniše na više koloseka, a zapravo u konačnici ne stiže ni do jedne stanice. Zaplet filma donekle vuče na Jagode u grlu, mračni filmski nastavak (čitaj: depresivni epilog) voljene serije Grlom u jagode Srđana Karanovića – dragi nam likovi su nakon mnogo godina ponovo tu, ali sada vidno stariji, okupljeni na proslavi koja bi trebalo da predstavlja krunu njihovog prijateljstva. Dok se Karanović odlučio da svojim filmom prikaže koliko su se Bane Bumbar i njegova ekipa promenili i udaljili od svojih mladalačkih ideala, koliko je sve korodiralo i propalo, Munje: Opet! nastoje da ostanu u domenu komedije – što se, uostalom, moglo i očekivati.
ZAPETLJANI U PETLJU
Boris Milivojević i Sergej Trifunović su fizički vidno ostareli, ali njihovi Mare i Pop ponašaju kao i pre 20 godina – gde smo ih ostavili, tu smo ih i zatekli. Ova odluka novi film gura u pravcu groteske: što je samo potencirano scenom u kojoj dva pajtaša, kao i pre dvadeset i kusur godina, dolaze na “žurku matoraca” (sa istim gostima i istim pričama) – samo što su sada i sami u poodmaklim godinama. Sa takvom podelom karata veoma je teško ostvariti komični štimung, variranje iste postavke samo pokazuje koliko je vremena prošlo i koliko su svi ostarili, a da se pritom zapravo suštinski ništa nije promenilo, te da su već poodavno sredovečni likovi upali u neku začaranu petlju u kojoj se ponašaju isto kao pre dve decenije i u kojoj se sve vrti u krug. Početak filma je zanimljiv: režija je energična, produkcija vidno skuplja i raskošnija u odnosu na 2001, a tu je i iščekivanje: u kome pravcu će se dalje kretati radnja i koji sve kalamburi nas očekuju. Nažalost, od trenutka kada Mare i Pop krenu na godišnjicu mature u Beč kako bi se suočili sa Gojkom Sisom (ponovo u tumačenju Nikole Đurička, čoveka koji je nedavno podelio ekran sa Vinonom Rajder), sve kreće nizbrdo. Junaci prvih Munja! su bili u stalnom pokretu – u Munjama: Opet! dve trećine filma se odigrava u Gojkovom klubu, što priči daje neočekivani TV štimung (prvi film je snimljen sa veoma malo novca, ali imao je zamah – drugom to i te kako nedostaje). Likovi se gomilaju: kako oni stari, tako i novi, ali ne uspevaju da pronađu svoje mesto u “koordinantnom sistemu konfuzije”, nabacani su bez reda i cilja, sa karakterizacijom koja je uglavnom svedena na bečenje i režanje. Film u jednom trenutku postane naporan za gledanje jer je teško pohvatati šta se događa na ekranu, da bi nakon pojavljivanja Dragana Marinkovića Mace čitava priča jednostavno implodirala.
Munje: Opet! se iz petnih žila upinju da budu moderne i relevantne, glumačkoj ekipi su pridruženi jutjuberi i reperi, kao i mladi glumci u usponu, ali u zbiru to ne donosi gotovo ništa jer se sve svede na mnogo buke i besa, na kakofoniju tako intenzivnu da je na mahove zaslepljujuća i zaglušujuća. Trifunović i Milivojević nemaju snage (a čini se ni preterane želje) da iznesu film, a novopridošloj omladini nije dato dovoljno prostora kako bi mogli da razigraju svoje likove. Dok su u prvim Munjama! svi likovi imali dvodimenzionalnost i bili simpatični, u nastavku se sve svodi na karikature koje teško da nekom mogu da prirastu srcu – uključujući tu razrednu Smilju Torturu (Jelisaveta Seka Sablić) koja se dere u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje (a ima ih poprilično). Sve je to veoma agresivno, na tragu komedija za najšire mase i ne uklapa se sa suštinom prvog filma koja je bila kud i kamo suptilnija.
DEFILE ŽVAKA (I OSTALOG)
Bit prvih Munja! bila je alternativna ne samo zbog odabira muzike, već i zbog beogradske andergraund scene koja je tu dobila svoju filmsku reprezentaciju – Munje: Opet! su, pak, čist mejnstrim, mnogo bliže ostvarenjima Mi nismo anđeli 2 i Braća po babine linije nego izvorniku. Neosporno, novi film jeste pre svega komercijalni projekat koji želi da kapitalizuje na popularnosti svog prethodnika, i to je suštinski u redu, ili bi bar moglo da se oprosti da nam nije servirana jedna smeša svega i svačega koja, što je možda i krunski problem, nije smešna i duhovita, i sadrži tek poneki prstohvat šarma. Uz sve to, plasman proizvoda je toliko neumereno agresivan da postaje apsurdan: naravno da nije lako skupiti potrebne novce za film, ali da li je baš u svakom kadru neophodan defile žvaka, hamburgera, platnih kartica, mobilnih telefona, grickalica i osvežavajućih pića? Poruka je jasna: andergraund je netragom nestao, a sve nas je progutao toksični konzumerizam. Film je roba kao i sve drugo, čarolija se netragom rasprišila.
Radivoje Raša Andrić je pre malo više od godinu dana publici predstavio svoj najbolji film u karijeri, prekrasnu porodičnu dramu sa elementima komedije Leto kada sam naučila da letim. Nakon ovog trijumfa, u bioskope je stigao njegov najslabiji film. Dobro, događa se. Ništa strašno, ljudski je. Moguće da se u ovaj projekat prebrzo ušlo, da se zaletelo a da teren prethodno nije dovoljno dobro pripremljen, da se nije dovoljno promislilo. Da li to onda znači da nastavak Munja nije trebalo snimiti? Ne. Munje: Opet nisu dobar film, ali svakako jesu važan i otrežnjujući film, film koji stvari postavlja u pravu perspektivu i koji zbog toga i treba da pogledate. Ako uporedimo Munje! iz 2001. i iz 2023. godine, sasvim jasno možemo da vidimo gde smo bili nekad i gde se nalazimo sada, kao i to da je potpuno besmisleno osvrtati se. Od nostalgije nema vajde, jer kao što je slavni grčki filozof jednom davno rekao: “Ne može se dva puta ući u istu reku”. Zato treba, dok za to još imamo vremena, krenuti napred odlučnim korakom, pa gde god nas to odvelo. A Pop i Mare neka se već sami snađu.
Majmun Miće Popovića na izložbi skulptura i slika "Odiseja 2024" Jelene Božović Đorđević i Stefana Stankovića Perića, kao umetnički odgovor na sadašnjost
Stogodišnjicu rođenja slikara Božidara Prodanovića Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ obeležava izložbom ovog velikog slikara, čija dela je dobila na čuvanje
Dom omladine Beograda u sredu, 18. decembra, u 19 sati predstavlja katalog koji ovekovečuje izložbu fotografija „MAGI – KAD KRENEM KA”
Umetnička udruženja, SANU, PEN centar, NKSS, AICA, univerzitetski i naučni radnici, pojedinci, potpisnici peticija, pružaju podršku demokratskom organizovanju i studentskim zahtevima, ističući hitnost njihovog ispunjenja
Ministarstvo kulture priprema obeležavanje 150. godina rođenja Mileve Ajnštajn: kupljena je prepiska nje i Ajnštajna, i obnavlja se njena rodna kuća koja neće ličiti na original
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve