On The Beach/American Stars’N’Bars/Hawks & Doves/ Re-ac-tor (Reprise/za SCG- MASCOM)
„Živeo sam sa ovim albumom trideset godina. On i dalje zvuči dobro i oštro. On The Beach je remek-delo.“ (Geoff Hands, Brajton) „Neil Young je zanimljiv koliko i cigla, i svi hipici širom sveta trebalo bi da izađu iz sedamdesetih i poslušaju malo dobre muzike kao što su White Stripes. Moj ćale sluša Neil Younga, i pokušao je da me ubedi da ga zavolim. Meni je sve to samo zavijajujuće đubre.“ (Craig, Edinburg) „On The Beach je sjajna ploča o vremenu u kome je nastala. Čak iako nema pesama koje se posebno izdvajaju.“ (J.T., Kilmanrok). „Ono što je nekim ljudima mojih godina bio On The Beach, meni je danas Sleeps With Angels. Ali to tek sada shvatam.“ (Slobodan Vujanović, Beograd)
Priču o četiri nedavno reizdata Neil Youngova albuma ne počinjemo bez razloga komentarima sa jednog fanovskog sajta. Iščekivanje ponovnog objavljivanja takozvane Missing 6 šestorke (uz albume Journey Through The Past (1972) i Time Fades Away (1973) koji će tek biti objavljeni kada se za to ispune tehnički uslovi) bilo je u životima Neilovih fanova jedan od događaja koji se sa nestrpljenjem, ali i neizvesnošću, iščekivao godinama. O fenomenalnosti Rustiesa (Youngovi fanovi) svedoči i vebsajt, o čemu je pisao i časopis „Mojo“, na kome je od juna 2000. otvorena peticija kojom se apeluje na Reprise i Neil Younga da reizdaju ovih šest albuma, naročito najveći među njima – On The Beach. Tačno dve godine kasnije četiri šestine sna su ostvarene. Kako razlozi za neizdavanje ovih albuma do sada, zapravo, i ne postoje (mada neki smatraju da ih treba tražiti u, po autora, traumatičnom periodu u kome su nastali), trebalo bi se raspitati za njihovu današnju aktuelnost.
Kada je 1974. diskografska kuća Reprise odbila izdavanje albuma Tonight’s The Night (pojavio se tek naredne godine), jer je bio nekomercijalan i depresivan, Young im je ponudio materijal koji je po mnogo čemu bio još ličniji. Nekomercijalnost je potvrdio najlošijim tiražom u Youngovoj diskografiji, ali je vremenom njegova rezigniranost društvom, kao i smele kritike, stekla brojne poštovaoce. On The Beach je bio autorova rekapitulacija (uz Tonight’s The Night) ličnih tragedija (smrt bliskog prijatelja Dannyja Whittena, člana pratećeg sastava Crazy Horse i roudija Brucea Berryja, obojica su umrli od overdoza), sa finalizacijom jednog perioda u karijeri, odnosno sa definitivnim oproštajem od svega što je imalo prefiks hipi. I konačno – razmišljanje o ljudima i događajima koji su mu se desili. Sintagma On The Beach direktno se odnosila na metaforu okeana kao života, i označavala njegov obod, sa koga je, na omotu, Neil Young zagledan u život pred sobom (i iza sebe), okrenut leđima cvetno dizajniranom suncobranu i stolicama za plažu, ispod kojih su novine čiji hedlajn poziva Niksona da dâ ostavku. Da li je hipi era mogla efektnije da se predstavi?
Ostajući u senci velikog On The Beach, tri preostala albuma bivaju „samo za fanove“, ali dosta živopisno, mada ne i toliko dobro, svedoče o žanrovskim avanturama svoga autora. American Stars’N’Bars je pola country, pola (akustična) rok ploča, čiji su vrhunci akustična Will To Love, i jedna od Youngovih najobrađivanijih – Like A Hurricane. Hawks And Doves iz 1980. predstavljao je, u svoje vreme, još jedan žanrovski strmoglav. Nakon uspešnog Rust Never Sleeps, Young slomljen porodičnim problemima i nedovoljno skoncentrisan na svoj rad, izdaje album neposredno pred predsedničke izbore, i prema nekim sudovima kritičara, neočekivano podržava republikanskog kandidata Ronalda Regana. Naredne godine pojavljuje se Re–ac–tor, kojim započinje nekomunikativna odiseja stilova i žanrova koja će trajati tokom osamdesetih. Sem završne Shots, većina pesama predstavlja dosta bledunjav hard-rok. Deset godina kasnije ovaj album biće, između ostalih, spominjan u kontekstu nastanka i inspiracije grandž pokreta.
Činjenica je da se „velika većina mladih“ (nazovimo ih vršnjacima Youngove dece) neće potruditi, niti će moći da razume zašto je u nekom trenutku bilo šokantno govoriti (i to indirektno) o „holivudskim“ ubistvima koje je počinio Charles Manson sa svojim pajtosima iz sekte. Možda će ih zaintrigirati podatak da je pre toga Young preporučio Mansona svom izdavaču, a prema jednom intervjuu sa Mansonom, čak mu je poklonio i motorcikl. Neće im biti jasna ni polemika sa Lynard Skynard (s kim?) oko primitivnog patriotizma koji su ovi promovisali kroz svoje pesme (Sweet Home Alabama bila je odgovor na Youngovu Southern Man…). A još manje će razumeti zašto su kritičari ili predsednik Nikson, sa kojima se Neil obračunava u Ambulance Blues, (bili) bitni (doduše, neki će Niksonovu delatnost naslutiti iz Simpsonsa). Ono što je nekada ovu ploču izdvajalo od svih drugih, danas je skoro potpuno irelevantno. Međutim, Youngovi stavovi i stihovi će bez sumnje naći uporište u tekućoj globalnoj turbulenciji, a njegov odjavni pozdrav iz pomenute Ambulance Blues – „You’re All Pissin In The Wind“ delovaće kao blag, ali dovoljno jasan fuck off.
S druge strane, vitalnost i iskrenost emocija koje su kreirale memorijal Kurtu Cobainu na Sleeps With Angels samo se potvrđuje preslušavanjem memorijala jednoj životnoj i autorskoj fazi, što je On The Beach bio tačno dvadeset godina pre Sleeps With Angels.
