„VREME„: Do sada je održano pedeset finala Kupa evropskih šampiona. Koje je vaše omiljeno finale?
BOŽO KOPRIVICA: Moje omiljeno finale je Partizanov put do finala 1965/66, na kojem su (pogledajte) redom padali: prvak Francuske Nant, prvak Čehoslovačke Sparta, prvak Nemačke Verder i prvak Engleske Mančester (i to sa Bestom). Na drugom mestu je utakmica Real–Ajntraht 1960. I to najviše zbog Ferenca Puškaša, najboljeg igrača čuvene „tatarske konjice“. Jedinog igrača koji je uspeo da se nametne velikom Di Stefanu.
Gde vas je zatekla utakmica 50. finala Kupa šampiona?
Bio sam u Hali Pionir, na košarkaškoj utakmici Partizan–Atlas. Volim da utakmice gledam sam, ali ovoga puta da ne bih propustio početak, ušao sam u Partizanov kafić u Hali Pionir. Kroz čitav ciklus takmičenja navijao sam za Liverpul. Utakmicu sam gledao u društvu sa Sašom Danilovićem, žestokim navijačem Milana (vlasnikom Van Bastenovog dresa sa potpisom i ličnog prijatelja Galijanija). Dakle, imao sam dostojnog protivnika. Posle drugog Krespovog gola, trećeg za Milan, njegova euforija i navijačko podbadanje počeli su da me nerviraju. Rekao sam mu: „Nemoj da me nerviraš. Biće 4:3 za Liverpul.“ On je onda potezao argumente od Garibaldija do Vivaldija, od Benvenutija do Čelinija, sve do onih šest minuta. Englesko-češko-španskih šest minuta. Tada je zaćutao. A onda su došli penali. Bio sam na svom terenu. I tu nije bilo pomoći. Ni da je čitav Milan, sa svih jedanaest igrača, sa celom klupom, sa lekarima i maserima, sa Berluskonijem i njegovom kamarilom, stalo na liniju gola. A zašto im nije bilo pomoći, to znaju moji drugovi iz ulice kad pucam penale u seriji. Danilović je na kraju sportski priznao da su pobedili vitezovi.
Snaga Liverpula bila je veća od pojedinačne snage svakog od fudbalera.
Nema u ovoj ekipi majstora kakvi su bili Dalgliš ili Raš, ali dobrih igrača ima – Džerard, Hipija, Garsija, Haman. Snaga ovog tima je i u treneru Benitezu, koji je u ovom ciklusu pobedio tri velika trenera – Kapela, Murinja i Anćelotija – koji fudbal izjednačavaju sa nacrtnom geometrijom, sa fudbalom u kojem nema mesta za san. To su treneri koji naređuju, i čije se naredbe izvršavaju. Treneri važniji od igre. Benitez me podesća na čoveka koji je u stanju da sve obuhvati jednim pogledom, i da sve složi u skladnu celinu. Trener je koji ne naređuje, nego razgovara sa igračima, i otud u igri njegovog tima ima discipline i strategije i ritma, ali i opuštenosti i prozračnosti. On ostavlja prostora igraču da realizuje svoj deo slobode, deo sna. Da igra lopte. Iz takvog shvatanja fudbala, iz viška slobode i igre, sve je eksplodiralo u šest minuta sna. Benitez, koji ima lice i kostim direktora srednje muzičke škole (predaje harfu i flautu), pobedio je „veliku trojku“.
Koji od igrača je ostavio na vas poseban utisak?
Džerard i Dudek, naravno. Zatim Garsija, Haman, Hipija… Ali glavni igrač za mene je bio Alonso. Već od utakmice sa Juventusom. Taj izvanredni half (po staroj terminologiji) sa izvanrednim smislom za prostor, za čitanje prostora, za predviđanje i prekidanje protivničkog napada. I sa retkom osobinom da pošto oduzme loptu protivniku dâ precizan, tačan pas napadačima, dok protivnička odbrana još nije „u stavu“. On ima stabilnost koja je neophodna svakoj ekipi, i zato je kod izvođenja penala u toku igre bio tako hladnokrvan kad je Dida odbranio njegov prvi šut, da bi odbijenu loptu mirno i silovito zakucao pod samu prečku. Alonso sve radi sa stilom i igračkim šarmom koji me podseća na Zorana Miladinovića, velikog igrača iz generacije Partizanovih beba. Zorana Miladinovića koji je doveo Partizan do finala Kupa šampiona. Ali u finalu nije igrao zbog tuče sa Krirendom u polufinalnoj utakmici na Old Trafordu. Da je Zoran Miladinović igrao u finalu protiv Reala, Partizan bi sigurno pobedio. Ili da sam igrao ja. A mogao sam. Imao sam tad 16 godina. A da smo igrali Zoran i ja, tek onda ne bi bilo sumnje u konačan ishod. I da tog leta ‘66. nije bio u Beogradu objavljen roman Malkolma Laurija Pod vulkanom (prevod Branko Vučićević), koji sam učio naizust, ne znam kako bih preživeo to leto, i taj poraz. A ko zna jesam li i preživeo.
I ko zna da li bi Liverpul pobedio da Ernst Douson, engleski pesnik s kraja XIX veka, iz roda prokletih, nije napisao i objavio u jednom pozorišnom listu u Liverpulu, čija se redakcija naslanjala na stadion Enfild Roud: „Ne traju dugo, dani vina, ruža/ iz mutnoga se sna na kratko/ staza nam pruža, ne duža od tog sna“.
