Natpevavanje sa nebesima

Da li je Nik Kejv duboko religiozan čovek ili samo inteligentni posmatrač rajskog vrta? Je li njegovo razmatranje Starog zaveta tek vrsta razbibrige ili ga pokreću mnogo složeniji mehanizmi? Konačno, da li je on uopšte i dalje rok zvezda ili se pretvorio u šampiona nove šansone, što se – u najboljoj tradiciji žanra – zaneseno obraća publici onim herojskim seksi pevušenjem u ekstazi, poput arhetipa grešnog otpadnika, dok dodaje potresne rečitative svom neodoljivom iskupljenju? Kada čujete njegov najnoviji album Wild God, potpisan prvi put nakon remek-dela Ghosteen ponovo kao The Bad Seeds, biće vam kristalno jasno da je Nik Kejv baš taj divlji bog lično, plahoviti mesija koji se čitavog života ukleto potuca po svetu, nalik na bilo kog drugog od nas smrtnika, pronalazeći najzad običnu ljudsku radost kao lozinku za kapije večnosti. Zadivljeni smo.

He was a wild God searching for
what all old wild Gods are searching for
And he flew through the dying city
like a prehistoric bird

(Nick Cave, Wild God)

Nik Kejv, taj nenadmašni australijski enfant terrible, još sedamdesetih godina prošlog veka drmao je rodnim kontinentom sa drugarima iz The Boys Next Door – docnije The Birthday Party – jednom opako originalnom vizijom postpunka, pretvorivši sebe u možda najznačajniji alternativni zvučni izvozni artikal geografskog područja poznatijeg pod nazivom Down under. Usledilo je preseljenje u London odmah zatim, iz kojeg je Kejv sa bendom i svojom draganom Anitom Lejn ubrzo pobegao glavom bez obzira, maltene prognan kao “najgori od sve dece”, da bi kreativno utočište napokon pronašao u gradu Berlinu gde je iz mnogostruko sličnih razloga svojevremeno boravio i stvarao njegov veliki heroj Dejvid Bouvi, snimivši usput tamo onu nezaboravnu trilogiju Low, Heroes i Lodger, ali o tome neki drugi put…

Čemu ovaj uvod, notorno već znan?

...

Pa, zato da obratite pažnju na Lejnovu – čiji se glas i bukvalno pojavljuje u numeri O Wow O Wow (How Wonderful She Is) na novoj ploči – kao i na Bouvija toliko duhom prisutnog u Frogs, Conversion ili Cinnamon Horses, sa pride onim velelepnim aranžmanom nalik na Džeka Ničea iz doba Jangove Žetve – dakle, na sve one u mnoštvu drugih koje takođe možemo da pratimo na izvorištima albuma Wild God, objavljenog i doslovce pre koji dan na etiketi PIAS Recordings.

Ima, znate, nešto na ploči Wild God dirljivo nalik filmu Drvo života Terensa Malika. A opet, taj i takav život – koji na tragičan način spoznaje gubitke najvoljenijih u onom najosetljivijem času – svejedno radosno probija kroz užasavajuće događaje iz prošlosti poput nabujalog granja, držeći svojom tananom obnavljajućom verom i vlastitu porodicu i čitavo čovečanstvo na okupu. A sve to zahvaljujući ocu koji – dostojanstveno odolevajući očaju biološkog gubitnika – mudro preispituje zakone postanja u sebi, u prirodi i sopstvenoj fantaziji, da bi uvezao na jednom mestu Alisu u zemlji čuda, Vilijama Foknera, Šekspira i Bajrona dok luta “dugim i krivudavim putem” do tihog skrovišta spasenja.

Jer, da, ovaj album je tih. Neki bar tako tvrde. Pitajući se gde se, dođavola, na njemu zaturio onaj poslovično razuzdani rok bend po imenu The Bad Seeds? Jer, ova svemirska odiseja Nika Kejva i Vorena Elisa, nošena elizijumskim talasima ženskog hora, metafizičko je surfovanje dvojice pouzdanih prijatelja povrh okeana bestelesnih sirena. Oni iznova proživljavaju agoniju Odisejevih putovanja neustrašivo se izlažući pogibelji, i mi čujemo drevne fantazmagorične signale pomešane u njihovim glavama, frenetičnu simfoniju rodoslovnih stabala, obraćanja božanstava iz doba kada su još uvek boravili među ljudima, anatemisanih pravednika i praskova elemenata što uživo svedoče o nastanku planete.

Ako je Ghosteen bio usamljeno mesto gde se iznova pronalazi sopstvena nevinost, a Carnage brutalna antička drama, ogoljena do kosti, onda je Wild God praskozorje stvaranja sveta uživo, tik nakon što je nastao muk. Podivljali arhitekta radio je bez prestanka podižući buku i konačno ugledao svoje delo… a tamo ni žive duše da mu se ukaže.

I woke up this morning with the blues all around my head
I felt like someone in my family was dead

(Nick Cave, Joy)

Nik Kejv, opijen ovom čudnovatom muzom svojih poznih dana, na Wild God istovremeno je i mladić i starac, i otac i dete, i magnetični zavodnik i iznureni prokletnik. On razume da – ukoliko ga je kazna za njegovu divljačnost već lično mimoišla, odapeta onomad u neobuzdanoj mladosti – ona ipak mora da pronađe svoj cilj u nekoj paralelnoj verziji njega samog. I dok ju je kao mač nad glavom čitavog života samo prestravljen naslućivao – ona je postigla svoju stravičnu svrhu. Od trenutka te reminiscencije, sve na albumu postaje Čehov i Dostojevski, čemer svakodnevice transcedira do smrtonosnog prosvetljenja, nakon kojeg će se pokazati od kakve ste materije sačinjeni, propadate li rečju cvrčeči ili se uznosite u slavi. A Nik Kejv bez sumnje je čvrst momak.

U redu, jedini način da se ovaj maštar izbori sa bolom zbog stradanja dvojice svojih mladih sinova, očigledno jeste da se natpevava sa nebesima, čudesno sačuvan. Tragajući za odgovorima, on traga za boljom – šta boljom, najboljom! – verzijom sebe, ne proklinje, ne kaje se, samo pokušava da shvati tajanstvenu aparaturu Svevišnjeg. I dok razaznajete skupocene odjeke glasova u Joy, osluškujući između njihovih nabora pesnikovu oporu ispovest, sve vreme vas nemilosrdno prži oganj otkrovenja, onaj kobni, ali toliko žuđeni dašak kompletnog uvida u funkcionisanje viših zakona vaseljene. Krivice pobunjeništva. Raskida sa Bogom. Jer Nik Kejv mu je u jednom tinejdžerskom momentu svakako morao doviknuti ono non serviam: “Neću da služim”. I zato ga sada možete zamisliti na kolenima, kako u prahu i pepelu zaziva dobrotu: “I jumped up like a rabbit and fell down to my knees/ I called all around me, said, ‘Have mercy on me, please’”.

A u tom paklu geneze, Nik Kejv je i Bouvi i Hitklif i Elvis Prisli – i štaviše baš onaj Elvis nekadašnje voljene Pi Džej Harvi sa njene prošlogodišnje ploče I Inside the Old Year Dying. Taj Elvis iz uobrazilje Pi Džej istovremeno je i avet umirućeg vojnika i Hrist i, dabome, sam Kralj. Gotovo da biste mogli pomisliti kako se Harvijeva i Kejv redovno dopisuju putem svojih albuma, svih ovih godina nakon davnašnjeg rastanka. Totalni Orkanski visovi, šta reći.

I zato ima mnogo romantičarske atmosfere na ploči Wild God. Svi oni buntovni pasaži, oblikovani vrelom magmom Kejvovog autorskog genija, sve one biblijske reference, sva upinjanja da se zatre nekadašnja raspusnost kroz stapanje sa korenjem i izdancima svih živih bića – imaju bazu u ljubavnim osećanjima. Nik Kejv vam možda samo deluje kao verzirani propovednik čiji su divlji dani odavno prošli, ali ove stihove i dalje definitivno izgovara strastveni muškarac.

He went searching for the girl down on Jubilee Street
But she’d died in a bedsit in 1993
So he flew to the top of the world and looked around
And said, “Where are my people? Where are my people to bring your spirit down?”

(Nick Cave, Wild God)

Kao kakav ostareli Bouvi, koji je rešio da napravi album zasnovan na estetici svoje ekstrasenzualne obrade balade Wild Is the Wind Dimitrija Tjomkina, što zatvara veličanstveni Station to Station iz 1976, eto takav je Wild God. Kao isterivanje duhova iz starog Nika Kejva, e da bi naišli na jednog novog Nika koji moli za još malo veselja u ovom životu, takav je Wild God. Kao kraj koji se opire svom svršetku i nikada se ne okončava, takav je Wild God.

Najlepša stvar u vezi sa novim albumom Nika Kejva, Vorena Elisa i benda The Bad Seeds – ko god oni danas bili – leži u činjenici da je potpuno različit od svih drugih Kejvovih ploča – sa svojim uzbudljivim višeglasjem, sa svojom grandioznom orkestracijom, sa svojim citiranjem sebe samog, ali tako da oštrice i dalje žarko bride, sa svojom studijom patosa koja prevazilazi sve poznate dubine patetike. Ovako drugačiji, potpuno apartan u njegovoj diskografiji, Wild God je sam po sebi spomenik Kejvovoj impresivnoj umetničkoj i svakoj drugoj vitalnosti. Iznenađujući nas, Nik je i dalje sposoban da iznenadi i začudi sebe, beskonačno produžavajući svoj život.